Ove godine je Međunarodni
festival pozorišta za decu u Subotici, inače omiljeni Festival ovog
bloga, proslavio svoj 20. rođendan i, valjda simbolično, ova je
godina bila u znaku srpskog lutkarstva. U zvaničnom programu su
otuda bile nešto prisutnije srpske predstave, a nastupila su
pozorišta iz Niša, Zrenjanina, Subotice i Novog Sada.
Neverovatna, ali stvarna je
činjenica da kada god odem na ovaj Festival imam utisak da nešto
vidim prvi put. Nije u pitanju neki novi pozorišni postupak, ili
način budući da ovaj Festival ne insistira na novinama u površnom
smislu, već je reč o doživljaju. Prošle godine je taj osećaj
izbijanja na pučinu sasvim nepoznatog, a formiranog ostrva ostavila
pobednička predstava Mini teatra iz Ljubljane, “Snežana i sedampatuljaka” koja je gledaocima, pa i meni među njima, dala ključić
za slobodno i šašavo poigravanje sa poznatom bajkom.
Ove godine nisam imala ključnog
favorita kao što su mi prošle za srce prirasli Španci sa svojom
predstavom napravljenom od kamičaka na plaži. Ipak, dve predstave
su me ostavile bez daha, svaka na svoj način – predstava “Riba
ribolovac”, Teatra Luten iz Balme u Francuskoj i “Nepoznate
Aladinove avanture”, Pozorišta lutaka “Guliver” iz Varšave u
Poljskoj.
Ove dve predstave su međusobno sasvim različite –
francuska je gotovo hiperrealistična monodrama o mornaru, ribolovcu
i njegovim sasvim prozaičnim, ali zahvaljujući neverovatno
opipljivoj scenografiji i glumačkoj igri, gotovo epskim avanturama
na moru, dok je druga pravi spektakl sa velikom glumačkom podelom,
egzotičnom, istočnjačkom muzikom i bogatim lutkarskim rešenjima
koja se graniče sa psihodelijom. Iako sasvim oprečne u svojim
postupcima, obe ove predstave neverovatno snažno angažuju gledaoca
u svojoj igri čineći da se, u prvom slučaju, oseti kao deo
mornarske posade prekriven vodom i smradom morske ribe, odnosno, u
drugom, deo narkotične bajke u kojoj se budite samo kada vas zasmeju
suludim rediteljskim rešenjima kao što je animiranje lutaka pomoću
stopala glumaca.
I, kao i svake godine, i ove je
poseban prostor u takmičarskom programu dat jednostavnom pričanju
priče u kom su lutke akteri klasičnih bajki, legendi i priča, ali
vas svojim jednostavnim prisustvom podsete na značaj i proživljenost
poruka koje ove skaske nose. Takve su bile predstave “Guščar
Matija”, Budimpeštanskog pozorišta lutaka, “Lepa mlinareva
kći”, Državnog pozorišta lutaka iz Vidina u Bugarskoj, te “Peća
i vuk”, Pozorišta lutaka “Bobita” iz Pečuja u Mađarskoj i
“Ružno pače”, Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz
Zrenjanina.
Eksperimentisanje sa lutkama
kao počasnim akterima ovog Festivala i ispitivanje teritorije na
kojoj lutke i odraslima mogu preneti po koju sarkastičnu i
aforističnu poruku posebna je dimenzija ovog Festivala. “Sedan
kozlini i samo jedan bedni vuk”, Gradskog kazališta iz Rijeke
predstavilo se komičnom parodijom na trenutnu EU okupaciju na polju
Hrvatske koristeći elemente niza bajki i dolazeći do zaključka da
za savremenu podelu na pozitivce i negativce nema pravog korelativa u
klasičnim bajkama, već upravo u rukavcima značenja koje one nose.
Oreol dumajućih predstava
ponele su austrijski Teatar figura inspirativne sagovornice Karin
Šefer koja se već 25 godina bavi lutkarstvom i koja u svojoj
predstavi “Dženg H – dolazak zmajskih brodova“ istražuje
sakrivenu paralelnu ulicu istorije o kineskom moreplovcu koji je 100
godina pre Kristofera Kolumba krenuo da istraži nepoznate geografske
širine i dužine. Duboko uverena u to da nam Evropa kroji kapu
namećući isprva svoje sisteme vrednosti, monete i voolju dalekom
svetu, zatim i svoja tumačenja istorije, iz centra te iste Evrope
vekovima kasnije, Karin Šefer je uverena da svojom predstavom iz
ugla domorodaca i na jeziku njihih podneblja, savremenom detenmcetu
može da prenese želju da se otisne od oboda svoje kuće i da se ne
plaši nečeg drugačijeg.
Iako potekla iz tog dalekog,
nama ovde ne toliko poznatog sveta (ako izuzmemo porniće i anime),
Japanka Juki je na Festivalu ponudila sasvim suprotan koncept ovoj
evropskoj želji da auditorijumu da do znanja da je svet veliki.
Potekla iz te daljine, Juki ne želi da nam kaže ništa drugo do da
je svet mali – danima je tokom Festivala pokretala svoju marionetu
u izdubljenom stablu po tri minuta samo za jednog gledaoca.
Ove godine je muzička
dimenzija predstava bila posebno zanimljiva budući da, za prikaz
sveta svojih često dečjih junaka, reditelji često koriste
savremenu elektronsku ili popularnu muziku. Tako je Italijanka Laura
Bartolomej u svojoj predstavi “Ona spava” koja gledaoca provodi
kroz snove glavne i jedine junakinje, crvenokose devojčice u čijoj
se dečjoj glavici skupljaju prve grudvice anksioznosti, straha od
smrti, propadanja i sasvim nepoznate opasnosti koja vreba u budućem
vremenu, koristila elektronsku muziku njujorškog DJ-a poreklom iz
Italije. Makedonsko Pozorište za decu i mlade iz Skoplja, u svom
lutkarskom mjuziklu “Beskrajni snovi” dalo je pravi muzički
vremeplov kroz hitove popularne muzike iz 70-h, 80-ih i 90-ih dajući
pritom prave žive video spotove koji u isto vreme slave i ironišu
muzičke vrhunce na koje su se peli Aba, Majkl Džekson i drugi
kraljevi popa. Ruska predstava “Muvica-zujalica” Pozorišta
lutaka i glumaca iz Tomska pravi je optički test za odraslog
gledaoca- Postavljena kao metateatar, tj. predstava o pripremi i
izvođenju jedne cirkuske manifestacije čija je glavna zvezda muva,
“Muvica-zujalica” se poigrava kako granicama između pozorišta i
života, tako i granicama koje dele glumce od lutaka, te gledaoce od
glumaca i tome slično praveći od ovih granica mini polje za
komediju i pozorišnu autoironiju kojoj su skloni umetnici iz Istočne
Evrope.
Posebno mesto na ovom Festivalu
zauzele su, naravno, predstave koje je nemoguće svrstati ni u jednu
od gore navedenih kategorija. Jedna je “Pikova dama” Oblasnog
pozorišta lutaka iz Grodna, Belorusija. U pitanju je kompleksna
rašomonijada u kojoj su lutke u isto vreme igrači, ali i pioni –
igraju u priči o Pikovoj dami, ali se i otimaju iz verzije ove priče
koju je dao Puškin u verziju koju je dao Čajkovski. Ono što bi
nekom ozbiljnom istraživaču literature bio povod za ozbiljan i
verovatno smrtno dosadan rad, ovi pozorišni ljudi su pronašli povod
za provod i pravu igru koristeći se i ličnim prepiskama dvojice
umetnika. Druga, posebna predstava je “Karmen” Vologdskog
pozorišta lutaka “Teremok” iz Rusije. Posebna je po tome što je
dobila Gran pri Festivala, te što je po sredi jedina od 20 predstava
na ovogodišnjem Festivalu koju sam propustila. Marfijev zakon.
