Nije u metežu gospod – Siniša Jelovac (Pokret za slobodu, Beograd, 2011)

„osvrni se
uzvišeni bože
malo je ovde
niže
teže
gledati gore
do nametnute
sreće“










Siniša Jelovac čiju je zbirku pesama, „Nije u metežu gospod“, nedavno objavio Pokret za slobodu, do sada je, kako stoji u priloženoj biografiji, objavljivao pesme u fanzinima i književnim časopisima, a ovo mu je druga zbirka poezije (prva, „Devet dana Ja“, izašla je 2001). Predvodio je teatarsku trupu Zemaljski bend Zagorelo o kom je 2006. snimljen dokumentarni film „Put do Visoke zemlje“. Jedan je od osnivača filmskog udruženja „Organizacija udruženog rada Satibara“ i radio je i kao novinar, a kao glumac se pojavljuje u nekoliko kratkih igranih filmova.
Budući da su svi stihovi u zbirci „Nije u metežu gospod“ ispisani malim slovom, bez interpunkcije (uostalom i rime), jasno je da je i reč bog ispisana malim slovom. Ovo, kao i šturost stihova koji kao da beleže samo nervne završetke Jelovčevih misli, doprinosi utisku da je po sredi transkripcija molitve. Sa jedne strane, između redova svake pesme, buja vapaj za Bogom, a sa druge kao da čuči neki ćata koji uredno transkribuje te molitve, gledajući da prištedi slova i znakove ne bi li telegram stao na ograničeni prostor i stigao na svoje odredište bez zaustavljanja od strane administracije, carinika, tetaka i ostalih graničnika.
Na ovoj liniji, Jelovčeva zbirka donosi ono što bi neko mogao nazvati defetizmom, budući da često, u većini pesama, ukazuje na prisustvo „šarenila bola“ i praznog hoda, ali, paradoksalno, iskrenost postavljenih pitanja otvara prozor i propušta vazduh u prostor naših života koji je vazda zaprašivan „vazduhom“ prezasićenim tobožnjim smislom i isto tako nabildovanom verom bilo da ona predstavlja čist razum ili samo nekakvu intuiciju. Pošten čovek se u takvom vazduhu guši, pa je ova zbirka pesama dovoljno oštar nož koji će proseći put, ako ne do boga, a ono do vazduha.
Knjiga je podeljena na dva nazovi poglavlja od kojih je prvi obraćanje bogu, zapravo poziv upućen na tu adresu, poziv na fer razgovor bez prenemaganja, prethodnog znanja i obaveze. Drugi deo bi se mogo okvalifikovati kao ljubavna poezija. „shvatam/ti postojiš/ti znaš/samo to/više nije/dovoljno shvatiti“, kaže pesnik i ovde se vidi očigledna, nepatvorena zagrcnutost pred velikim pitanjima. Umesto da gomila reči i molitve, Jelovac kao da svoj dah, stegnut pred svakodnevicom i onim plafonom sa kog kaplje smisao nikako ne puneći kofu, i baš svojim prisustvom plašeći i ugrožavajući svaki jutarnji korak ka autobusima što „ne prolaze pored granica/pored očaja“ , pretvara u stihove.
Neki od stihova deluju oslobađajuće zbog iskreno postavljenih pitanja koja se mogu čitati kao provokacija upućena bogu, a onda i svakome ko donosi i propoveda smisao i zančenje. Paradoksalno, stihovi poput ovih – iskrivi mi ruke/životnost polomi/učini šta jače/od puke slučajnosti/da možeš/da tvoriš/da siva reka/protiče ko pesma/zaboravi da veruješ/da tražiš/gospode/prstom pokaži/ko je u mraku –oslobađaju.
Formalno, sve pesme u zbirci su, kako i sam u jednom trenutku kaže pesnik, „nedaleko od pesme“. Ako je napor koji bi pesnik uložio u oblikovanje rima danas već težnja ka melodiji, ka snevanju i, samim tim, udaljavanju od života, najveći san nam može biti otrežnjenje i iskrenost, a to upravo donosi Jelovčeva pesmarica.
Moja omiljena pesma nalazi se pri sredini zbirke i, po mom mišljenju, najbolje sumira smisao naziva zbirke „Nije u metežu gospod“. Naime, postoji određena želja za odmorom, ali ne onim lezilebovićskim, mizantropskim, ciničnim odbacivanje svega, niti u vidu obećanog raja i mira. Postoji želja i potreba za povratkom iz svih konstruisanih mirova ka nekom u kom jednostavno prihvatamo to šta smo i s tim u skladu živimo. Upravo taj mir ja sam našla u stihovima koji kažu: „ne puštaj me unutra/ne dozvoli mi da/tražim oproštaj/gospode oslobodi put/poslednju rečenicu sahrani/napokon stvori zidove od reka/krv od kiša/smrt od snega/pošalji me nazad/do mene“

Tata, Novak i ja

Ne znam kad je tačno tata počeo da se loži na Novaka Đokovića. Kada je počeo da seda za svaku njegovu utakmicu i o njoj posle priča satima, kao da ništa drugo ne postoji osim Novakovog svetačkog lica, uokvirenog u freskoliko belo odelo tako da loptica preko njega zuji kao dodir ruke nekog ikonopisca. Kad god da je počelo, užasno me iznerviralo. Nije da se i ja povremeno ne ložim na neke ljude koji su tamo negde, s opproštenjem, van mene, ali tatina fascinacija Đokovićem me pogodila valjda i možda zato što je tata, sa jedne strane, toliko sa strane, a Novak je opet, toliko u pravu. Teorijski kad bi gledo, ispada da ja potcenjujem mog ćalca pa sebi kažem: ok, ti si mali, a on je veliki, nemoj ići do njega, neka se on spusti do tebe! To se više ne kapira! Ne kapira onaj mali da je zapravo veliki, a veliki sabira male na gomilu da plati porez, zabeleži zarez i sve u svemu sve koji misle drugačuje nabije na oprez.

U stvari, ima tu i do onog z u partizanu. Moj otac je oduvek navijao za Partizan i meni to ulio onako usput, govoreći mi kako „uvek treba navijati za slabije“. Ja sam to onako nepravilno ispoštovala, zatim i poštovala. Onda se ispostavilo da tata navija za nekakvog jebivetra iz epske pesme koji lomi sve pred sobom kao robot! U međuvremenu je možd on shvatio da su slabiji zaista slabiji i da za njih nema vajde navijati, il je i sam postao slabiji. I počeo da navija za Đokovića. Ne protiv nadala, Federera i drugih beločarapana, nego za Đokovića kao da uđe gore u rajske sfere. E, ostavi me na cedilu! Ko je tu slabiji?

Tako sam ja skontala da u bici između Đokovića i nebesa treba da navijam za mog ćaleta. On je definitivno slabiji. Al me je zajebo što je u međuvremenu sa terena prešo na navijačke tribine. Ima tih slučajeva, razumem, slučajeva kada jednostavno skontaš da više nisi u bici, il je napustiš, povučeš prašinu s terena i prostreš je nekom plastikom, pustiš da drugi igraju a ti navijaš. E, tad postaneš slabiji. To se desilo.

Uglavnom, kad je Đoković jebo mater svima, tata je bio van pameti, pun nekakve trule sreće. Lepe, al trule. Ne ko kad smo navijali za Partizan jer su slabiji, pa i za nas kad smo uvek gubili. Nego za druge, za drugog, koji će sve da izgazi, a da mi i dalje čamimo ko oplođena muškatla. Ona koja svuda uspeva.

Kada je Đoković osvojio ceo svet, tata je prespavao ključne trenutke meča. Bila je repriza. Otišla sam do njih i načela tu besmislenu svađu oko glupog Đokovića i tata se upeco. I ja sam se upecala otimajući ga od Đokovića, verujući i dalje da navija za slabije, za sebe, mene i sve nas ostale. Onda je, u toj našoj svađi, Džoni propustio isti onaj deo meča koji je i prespavao na premijeri. Bio je ljut i reče mi da to nije fer što sam ga zagovarala.

Sad kontam da nije fer. Danas, kad je Đoković onako jak šibo u Sinsinati Kidu, celoj jebeno novoj, naseljenoj Šejkinoj je nestalo kablovske. Rade ljudi, rade, a mi nemamo net i nemamo TV. Džoni je bio uskraćen za jebenog Đokovića, a meni je bilo žao. Jebo nas Partizan! Navijam za slabije: da Džoniju dođe kablovska i da vidi Đokovića.

Pij da bi pevo

Kad smo već odgovorili na pitanje zašto pišemo blogove, možemo da se zapitamo i zašto pijemo. Pod jedan, čovek pije zato što mu, u trenucima kad je nacvrcan, sve životne situacije u kojima je trenutno zateknut (uključujući i one u kojima zapravo i nije, nego umišlja da jeste, što je, kad se bolje pogleda, većina njih) deluju na isteku roka. Tačnije, kako je život generalno težak, ne tolko zbog toga što te tera da radiš i mučiš se, nego zato što moraš (i možeš) da odlažeš trenutak akcije, rešenja, razrešenja određenog problema, pijanstvo pruža osećaj da je taj trenutak rešenja konačno došao i da si apsolutno rešen! Zapet si ko puška, samo čekaš metu!

Pod dva, ti si, tako pijan, negde malo iznad onog sebe koji je trezan jadan, zapetljan u tu kučinu života, vidiš sebe odozgo kako se koprcaš i jednostavno ne kapiraš u čemu je tolka muka! Taj trenutak kad treznog sebe, tako metiljavog, pozoveš malo gore je možda najlepša stvar u pijanstvu, jer to druženje sa samim sobom para ne vredi!

Ne treba kriti, ima i onih gadnih pijnstava kada ti se čini da je sve mnogo gore nego što jeste zapravo. Pa onda kreće ispovedanje, plač, kuknjava i apsolutni očaj, želja za snom i nestajanjem. Ako se pogleda, u oba slučaja buđenje predstavlja otrežnjenje, u prvom slučaju te sačeka taj neki realni ti i pojasni ti da nije sve tako lako ko što si mislio, a u drugom te sačeka taj isti kreten i objasni da nije sve tako crno.

Iz ove dve situacije sledi da čovek sebe pijanog ne treba da shvata ozbiljno! Kako god da okrene promašuje realnost। Ako je ona izmišljena, nema mnogo veze jer je opšteprihvaćena i u njoj nam valja živeti. Zato, čovek treba da pije samo zato da bi se veselio i pevao! Eto, to je isto deo realnog života koji niko trezan ne može da ospori. Valjda.

Šta sanjaju naši

Kaže meni mama da već petu noć sanja pokojnu babu. Zapalila je sveću prvi put kad je sanjala, al ne vredi. Baba je uporna. Mama sad lupa glavu šta to treba da znači i izvodi zloslutne zaključke. Ima sanovnik, al kako tamo nema napisa o majci koja ti dolazi u san, našla je značenje drugog sna: dolazi kod mene u stan gde smo moj tobož izabranik i ja okruženi s četri kera. Mama kaže: Jesu lepi, al šta će ti četri! Pod pas stoji da, ako se s njim igraš i mali je i dobar, da ćeš naći moćnog zaštitnika i da ti dolaze dobre vesti. Biće da ću ja roditi četvorke, a mama će se brinuti što nemamo stan.
Jednom sestra sanjala da je u našem prvom stanu (nekako svi mi u porodici uvek znamo u kom smo od silnih stanova, pa to valjda nešto znači) kao mrtvi i čaršavima pokriveni mama, tata i ja. Neko od nas tu ustane i krene da je plaši. Sećam se da sam baš htela da je ošajdarim kad je to pričala. Šta me koji moj plaši tim govnima iz svoje glave. Pokojni deda je voleo dosta da priča svoje snove. Sad ja sanjam njega nekad, a nekad u javi pretpostavim da ću ga sanjati pa se ucvikam samo zato što je mrtav. I tako ukrug. Jednom neki svet pomro u našem selu i ja sam sanjala mesec dana nekog klinca, kog jedva da sam znala, kao od celog sela baš mene spopada. Svaki san koj je neko sanjo, ako je iole strašan posle mi se moto po glavi. Prosto ti dođe da usred noći ustaneš i kreneš da cepaš drva!
Tata uglavnom ništa ne sanja ili time ne muči druge i zato mu skidam kapu, al sam, ni kriva ni dužna, jednom čula njegov san od mame. Naime...
Na javi tatu pozove komšinica: uleteo joj slepi miš u stan i ne sme da ga istera. Tata ga herojski istera, ali posle sanja da su u njegov i mamin stan ušla dva takva slepa miša! Eto, to su snovi: za jednog u javi dobiješ dva u snovima. Isti kurac samo duplo. Što je najgore, ja se kučića i plašim, kao uostalom i novih stanova, a i pokojne babe. Tako da najviše volim kad ne sanjam, kad se namrtvo izmorim, zaspim ko top i do ujutro mogu da zaboravim na sebe, svoje bližnje i sve naše slepe mišove!