Obrve

Svaki put kad gledam B92 vesti pomislim da je je krajnje vreme da iščupam obrve i ispravim kičmu (il obrnuto) i da će sve u ovoj zemlji biti bolje.

Ako izuzmemo izveštavanje RTS-a tokom petooktobarskih ferija kad su se voditelji javljali iz studija u kišnim kabanicama, duksevima, ležerno ogrnuti jaknama ko partizanske vođe u SFRJ filmovima koje nemaju kad da vas prime zvanično kad je zemlja u urgentnoj situaciji, pojam „angažovanog čitanja vesti“ je, evo već godinama unazad, zaštitni znak televizije B92. Da sam sklona nekim teorijama zavere, pomislila bi da imaju posebnog učitelja glume koji diriguje njihovim obrvama, koreografa koji vuče njihova ramena da se rašire slobodarski, al kruto jer sloboda još nije došla na naša vrata, nekog drkoša koji im duva dim pravo u usta pa se, kao pred skvodom iznuđivača i neprijatelja mršte i opiru da budu pokoreni. Pa to je čist pornić grimasa! Šta nam njihove voditeljke rade, obučene kao njihove RTS-ovske mamice, samo mnogo strože, zlobnije, direktnije, hladnije. Čak i kada se naviknete na tu vrstu obraćanja, nemoguće je da vam, u raznim intervalima, ne dođe da prosto prekinete tu maskaradu i glumatanje garda. To „mislite o tome“ čitanje vesti koje uporno, godinama pokušava da održi status nekog glasnika neobaveštene, izmanipulisane raje kojoj samo treba ugasiti tranzistor i izmaći lavor ispod ukišeljenih i rascvetalih palčeva pa da prohoda, progovori i uzme svoje pravo.

Problem je što se ovakav način čitanja vesti, počev od lajbahovski fiksirane Maše Mileusnić i kartun netvork Ivane Konstantinović, već primenjuje kao neki sistem glume pa svaka nova voditeljka koja se obre u sakoima ovog izveštačkog štaba deluje kao jedna od Čarlijevih anđelica koje poziraju u akciji, lože se na strogoću i teniraju hladnokrvnost upravljane koncima svog nalogodavca i velikog bosa.

Sva sreća pa u neko doba mora da ide i vremenska prognoza, tako da vesti na B92 liče na isleđivanje u sobi sa dobrim i lošim policajcem. Pošto nas Maša i Ivana i njihove učenice izrešetaju pogledima, eto nas u eksterijeru sa mekanijom curom koja govori umereno oblačnim i mestimično nasmejanim licem obavijenim šarenim šalom. Iza nje puca pogled na grad, obične, svakodnevne ljude i nemoguće je odupreti se utisku da ovakvom dramaturgijom, kostimografijom i stilom glume, B92 gaji taj ucenjivački odnos prema gledaocu. Prvo ti sabije u grlo apriorno nadrndan stav nekoga ko je uvek na straži da ulovi laž, koji je vazda budan za rzliku od tebe prosti, u fotelju ušuškani stvore što si jutros kupio but a da se nisi zapitao šta god pametno, i drugi koji na grad gleda tim „Grlom u jagode“ pogledom novobeogradskog skitača kome, padala kiša, grejalo sunce, ne treba ništa do topla šolja čaja i jednako topao krug prijatelja zajebanata. Zapravo, nakon što vas izrešetaju, čini se da taj osmeh one male voditeljke iz prognoze morate da zaslužite, da zaslužite da izađete na ulicu samo s kišobranom, da uživate na beogradskom suncu, kiši ili čemu god, kao da prognoza vremena važi samo za one koji prežive ispit „teških vremena“ i uspravno držećih beskičmenjaka. Ostalima je tako mestimično oblačno vazda.   

Slobodna žena

Kaže meni moja mama: „Meni je bilo isto kao tebi, samo što ja nisam imala kud“. To kaže pošto joj ja ispričam svoje ljubavne probleme, pa mi da do znanja da ja, budući da imam školu, i da skoro pa mogu da plaćam sebi stan, ne moram da pristajem na razne zajebancije nego mogu lepo da kažem: „Ja to hoću, ovo neću“! Na trenutak, mamina poenta mi deluje ohrabrujuće. Pa da, ja sasvim mogu da kažem sve to i da odem u zalazak sunca kao jebeni Džon Vejn. Da ovi što sam im rekla „neću“ plaču za mnom trljajući nos keceljom, a da me ovi drugi, na horizontu, sačekaju sa pilećim rebarcima. Pošto to kaže, nastavi da filuje rolat, a ja nastavim da pušim. Koru je ispekla debelu, pa je pukla sa strane, al kad premaže šlagom ništa se neće videti. Ne sme da lizne sa noža ili rubova šerpe jer posti. Ja ne smem jer sam već puno jela. I šta će mi koji đavo šlag u ustima. Šta će mi koji đavo rolat. Mama, koja je, ispada sada, silom, iz nemoći, ovde gde je sada ume da napravi rolat. Ja, koja sam, nizom slučajeva koji su bili sve samo ne prisila ili „nema se kud“ dogovori, ne umem da spremim rolat, a ipak će mi dobro doći to okupljanje sa mojima. Koji su tu, jer su tako morali, jer nisu imali kud. Ja, kažu, imam. A, kuda ću?