Kaže meni moja mama: „Meni je bilo isto kao tebi, samo što ja nisam imala kud“. To kaže pošto joj ja ispričam svoje ljubavne probleme, pa mi da do znanja da ja, budući da imam školu, i da skoro pa mogu da plaćam sebi stan, ne moram da pristajem na razne zajebancije nego mogu lepo da kažem: „Ja to hoću, ovo neću“! Na trenutak, mamina poenta mi deluje ohrabrujuće. Pa da, ja sasvim mogu da kažem sve to i da odem u zalazak sunca kao jebeni Džon Vejn. Da ovi što sam im rekla „neću“ plaču za mnom trljajući nos keceljom, a da me ovi drugi, na horizontu, sačekaju sa pilećim rebarcima. Pošto to kaže, nastavi da filuje rolat, a ja nastavim da pušim. Koru je ispekla debelu, pa je pukla sa strane, al kad premaže šlagom ništa se neće videti. Ne sme da lizne sa noža ili rubova šerpe jer posti. Ja ne smem jer sam već puno jela. I šta će mi koji đavo šlag u ustima. Šta će mi koji đavo rolat. Mama, koja je, ispada sada, silom, iz nemoći, ovde gde je sada ume da napravi rolat. Ja, koja sam, nizom slučajeva koji su bili sve samo ne prisila ili „nema se kud“ dogovori, ne umem da spremim rolat, a ipak će mi dobro doći to okupljanje sa mojima. Koji su tu, jer su tako morali, jer nisu imali kud. Ja, kažu, imam. A, kuda ću?
Нема коментара:
Постави коментар