Dramaturgija recepta iliti Nabijem te na prstohvat

Kako ne umem da kuvam bez recepta, često pretražujem po internetu ukucavši u pretraživač namirnice koje imam u kući, pa da vidim šta od njih može da se napravi. Naravno, uvek se ispostavi da mi, pored svega što imam, fale : pola kesice praška za pecivo, na vrh noža đumbira, kašika kisela pavlaka, kašičica slatke pavlake, pola pakovanja kvasca, malo belog vina, supena kašika jabukovog sirćeta, listić majorana i prstohvat nekog desetog govneta.
 I tu već poludiš: od svega što nemaš ti treba po milimetar, mililitar, zrnce, kašičica, na vr prsta, samo da zamiriše, kolko da potavani, kolko da se stegne, da ne preterate, kolko da ogrezne, itd. a što stoji u receptu pod nazivom: Jelo na brzinu, Jelo na brzaka, Jelo koje se samo sprema, Jelo za celu porodicu za pet minuta, Samo za vas od onoga što vam se nađe pri ruci! Možda se nađe pri ruci da živim u Nojevoj barci gde može da se čapne od svake bogovetne endemske vrste...
 I svi su kao opušteni: samo vade teglice, botuljke, merice. Kako bi bilo da ja odem u radnju i tražim po malo od svega, da otvaram pakovanja? Završila bih u apsu! Kako je to nemoguće, ja uvek kupim celo pakovanje kvasca i ono pola iskoristim, a drugu polovinu stavim u frižider i uvek je bacim, jer me spremanje jela “od pet minuta” toliko smori da narednih dvadeset dana jedem kajganu, supu iz kese i sendviče. I ono pola kvasca koje kad zatreba čarobno valja izvući iz Hobitove škrinje, par dana ranije sa gađenjem bacim. Kolko sam se slatke pavlake nabacala da ne govorim, jer uvek uzmem, kako u receptu kažu, kašiku, kašičicu, žličicu i pipetu.
A, što bacim? Moliću lepo! Ostane ti tako po malo od svega, vidiš da truli, trune, umire, propada, ukucaš šta imaš i izađe ti da može sve to, al treba još – kilo junećeg mesa, čaša belog vina (koje si popio nakon spremanja prvog jela), ceo kvasac! I, malo dobre volje! Toga imamo na pretek!
Kad shvatim da ta ekonomija ne ide, onda se bacim na one recepte koji tvrde da se ništa ne baca. Tad oprezno odvajam, vadim, seciram korenje, ljuskie, liske i stabljike koje normalan svet na selu baca u pomije (pa kasnije jede u obogaćenom mesu kad zakolje prase il kokoš). Ali, ne lezi vraže! I tu se zatraži Nojeva barka – nemojte baciti koren, ima vitamine, ali da bi bio jestiv, dodajte – prstohvat đumbira, glavić korijandera, analno izbušite ananas (sačuvajte sok, trebaće vam, al u sok kasnije dodajte malo utucanog kestena)... Beskrajna priča! Da čovek podilkani!
Ako bi se poklizao, kojim slučajem po kuhinji i da te nađu forenzičari sa korenjem nečega u jednoj i plodovima druge biljne vrste u onoj drugj ruci, valjda bi te poslali u Petnicu da te analiziraju novi naraštaji andragoga.
Ono što me, dalje, u dramaturgiji recepata, živcira jeste ta odjava, iliti zaključak. Kakvo je to džeziranje! Nikad kraja! Je li kraj recepta kad ti kaže sve sastojke, ili kada ti kaže: Pecite na 220 stepeni. Ili, kako mnogi čine, uvereni da još nije kraj vašeg druženja sa njima: Izvadite. Pa, ne nego ću da guram glavu u rernu da jedem. Ili: Servirajte toplo (ili hladno). Ako ni ovde ne popizdite, ide konstruktivniji predlog koji vas vuče dalje u ludilo: Servirajte uz (prstohvat...). I onda te potprcnu, pa kažu: Prijatno.