Deca nedeljom vrište

U mojoj ulici (a ne sećam se je li tako bilo i ranije, u drugim ulicama, ranije) deca nedeljom vrište više i jače nego drugim danima u sedmici. Verovatno je to zato što ih nedeljom roditelji izvode napolje, pa ovim drugim danima ne čujem jer njihovu vrisku priguše zidovi. Pretpostavljam da je jedan od razloga i taj što tokom drugih dana u sedmici roditelji nemaju vremena da animiraju decu, jer ovo je vriska radosti. Nedeljom su tu i majka i otac i igračke, a i sva druga deca i njihove majke i očevi. Ništa drugo ne radi, izuzev ulice na kojoj se svi oni okupljaju pa deca vide sve duplo i sve u koloru. Vriska odzvanja, posebno nakon ručka, pa sve do kasno u noć kada ostanu samo malo starija deca – tada čujem kako se ko od njih zove, jer vrisku smeni dreka roditelja koji sa prozora viču na decu da uđu u stanove.

Ali, šta sam htela reći? Da! Deca nedeljom vrište glasnije nego drugim danima. Imala sam tu tezu kako je reč o danu u sedmici kada se tobož za sve ima vremena, ali u nekom trenutku tog vremena pretekne, pa se osetiš samom sebi dovoljan i nekako preteran i naprosto priželjkuješ da krene ponedeljak jer ne znaš kako sebi da ispuniš sva ona obećanja i želje koje si gajio tokom prethodne sedmice. Primećujete da uporno rotiram “nedelju” i “sedmicu” da izbegnem ponavljanje. Svake druge rečenice nađem se u nedelji, a one prve u sedmici, a svake treće ne znam šta sam htela reći. Moja baka ima običaj da sa jednom krpom šeta po stanu, od zida do zida, i da priča nepovezano, a onda sve poveže jednom replikom - “Po šta sam pošla!” E, tako je meni svake druge, do treće nedelje, s tim što nemam ni tu rekvizitu, kao što baka ima krpu (sad ima štap, što je još uverljivije!). Baka je car!

Jedno vreme sam imala običaj da vikendima svraćam kod mojih i kod bake, čime nedjelja dobije neki svečan, da ne kažem sanitarni oreol. Odem sa kornetima za jaja, praznim šerpicama, presavijenim kesama, prljavim vešom, i sve me neka blagost obuzme, kao da sam krenula na vašar ili u Grad! Ali, ovaj se ritual poremetio, pa, kako se vreme promenilo – klima i sve druge pošasti, svraćam i ja neredovno – nekim mrljavim sredama, nekim četvrtcima, budiboksnama, kad mi se ne ide kući, kad mi se ne ide istom trasom, kad mi se ne ide nikuda! I tako pokvarim sve! Užitak svraćanja vikendom, neki red planiran unapred, da se poštuje i voli. I onda nedeljom zaglavim kod kuće!

I slušam decu kako vrište. Od radosti. A, meni žao što sam dete bila u sredu i što sad, u nedelju, nemam pravo. 

Popustite malo

Izvinite vi sa decom, Vi, kojima je preko glave Izvinite vi sa kreditima Jer ste platili more lane Izvinite vi koji ne znate Kada je kasirka ona a ne ova koja zna kad penzioner stane. Pa popust ima. Izvinite vi što čeznete Da kupite kuću, il stan Il stalni poso, pa kad neko pre vas Krene napred, a vi dreknete Kud si kreno, kud pošo! A, onda se sagnete kad kažu Pa popust ima! Izvinite skrajnuti i tužni Što čekate pravdu, pesmu u duši I vesti gde se neko kažnjava Gde se nekom nad glavom puši Izvinite jer nikad ne znam kada Treba viknuti u sebi i u guši Pa popust ima! Izvinite što smatram Da se život traži mimo zabrane i prava Što ga ima stoka svaka i zec kada spava Što ga ima svinja što u smradu smrdi Što se svaki čovek u prdežu budi i viče Pa popust ima! Izvinite što ne znam I ovako vezan, vičem Popustite malo

Nesporazum

Nemilice dotakoh svoje lice

I osetih strah, ljutnju i bol

Sa leve, a i desne strane

Neke čudne ožiljke, bubuljice

Nije to sve, to je samo od lane.

I stadoh da mislim, da se trebim

Čučnuh, pa stadoh na obe noge

U čučnju tragah za uglom sobe

U koji da odložim tegobe obe

Leve i desne te neobale mnoge!

Kad preda me dođe sasvim jedan fin

čovek ili džin, ne bi znala reći

koji reče gromko: ne treba nam pesma!

Šta sam htela reći

Ja odahnu i shvatih da od starta patih

jer nemilice sedim na obe strane

i levoj i desnoj svoje guzice

i da mi sunca ne vide lice

već sedam dana.