Sijalica

„Kako si upalila svetlo usred dana ko neka ciganka“, kaže mi bolja polovina. I ne znam šta mi je bilo, desi se da zaspim, a sijalica ostane da gori i tako, kad se probudim, a ono sija i kroz prozor i sa plafona. Negde sam pročitala da mešavina veštačkog i prirodnog svetla nije dobra za oči. Mimo toga, svetlo sijalice sa plafona, bilo u lusteru ili ne, stvara mi depresiju. Ovo ne važi za svetlo sa stone lampe koje samo stvara krug svetla u manjem opsegu, a ostatak ostavi u mraku. Jednom prilikom, svratio je Džoni kod mene, zatim otišao kod mame i požalio se kako mi je stan neuredan. Odem kod njih, majka izokola kaže kako bi trebalo da se pospremi, ja ništa ne kapiram – otkud ona zna da nije pospremljeno i Džoni vidi da sam u čudu, pa naprečac kaže: „Najviše mi se zgadi kada je prljav lavabo u kupatilu i sudopera.“ Na te teme, šta se kome zgadi, nemam puno da dodam, ali znam šta me rastuži. Pored te sijalice sa plafona koja baca svetlo dole na sobu i nekako čini da se osetiš izdvojen unutar te kutije-stana u kojoj kao nešto treba da radiš ili u njoj živiš, pa je u te svrhe izmišljeno to osvetljenje, što me posebno skenja, jer sve nešto kontam, to ću ja usput, bez najave – usput ću da živim, da radim, da nešto smislim. Od tih običnih stvari, skenja me još prljav tanjir u sudoperi (ovo važi i za prizor sunđera i krpe pokraj sudopere). Skenja me i sveća na tacni, kad već dođe struja, a ona onako stoji sva iskapana. Skenja me čista pepeljara u stanu nepušača (recimo kod bake), jer treba da je iskoristim, a njoj stoji ko ukras. Onda otvoren komp sa gomilom prozora izotvaranih, do pola pročitanih, započetih. I još, poluiskorišćene maramice po džepovima. Jednom mi se pocepala postava u kaputu i vidim ja uskobučio se nešto kaput pri dnu, zagledam i nađem u postavi dvadeset i više poluiskorišćenih maramica koje su upadale. Više ne nosim taj kaput. I još mi je gadno kad me mrzi da isečem nokte i kad upljujem cigaretu pa otpadne filter i kad su mi prljave cipele i kad mi prst ispadne sa strane i kad odem ujutro do grada pa krenem kući prerano, a onda me neko zove i kaže „ajde, dođi“, a ja sam na pola puta i u tom trenutku mi se ne ide ni kući, ni u grad ni nigde. Volim svetlo na farovima automobila, volim kartonske tanjiriće, ručne baterije, rešoe, plastična kuvala za kafu i kad izađem ujutro čim se probudim pa se vratim kući taman pred spavanje. Da ugasim sijalicu.

I tako je dobro

Kao što mi je delovalo besmisleno

Da mu se sviđam

Jednako je besmisleno

Da to što mu se sviđam

Nešto znači.

Ne budi nesrećan.

Dok žališ nekoga, taj je, veruj,

Već preboleo.

I tako je dobro.

Dok se nekom raduješ, veruj,

Taj je već nekom odoleo.

I tako je dobro.

Dok nekog želiš, veruj,

Taj je već dobio nešto drugo.

I tako je dobro.

Nešto ipak znači

Protok vremena, dotok krvi,

Neki deo koji te kolje

Da budeš zaboravljen

Deo koji se ne da u reči.  

I to je malo dalje i malo bolje.

Stare i nove reči

Stasati – porasti, al bez kvasca  
Navrljen – nezgodan u komunikaciji, dogovoru, na svoju ruku, nevoljen  
Bresposlen – besposlen, ali kad nemaš pojma kolko te mrze ili gotive  
Rad – rad si da se predaš, raduješ  
Oruš – pogrdna reč, nepoznato značenje, odnosi se na lika koga mrziš i koji ti predstavlja opasnost Ići lekaru – zato  
Meščini – U originalu “meni se čini”, ali, u ovoj govornoj verziji, izmenjeno nalik mešanom mesu tako da to šta se čoveku čini (što je, po svemu sudeći jedan ugao gledanja, da ne kažemo, iluzija), gramatički, dobija svoj mleveni oblik u kom se realnost oblikuje, melje I izlazi na drugi kraj crva koji reči spaja u novi entitet, baš kao i njihov sadržaj  
Jope – I opet, i opet, opet, opet, opet… Podno – U dnu nečega; ipak, malo dublje  
Zastrt – Prekriven, ali i prepravljen, ošišan za tu priliku, poravnat (reč, u ovom, kao i u ostalim slučajevima u ovom rečniku, menja biće, označavajući stanje, ujedno ga menja)  
Otkle, otkasebe, otuda, otanle, otle – Kofa za merenje prostora i protoka vremena, zavata sve: vreme, proctor, čoveka  
Voma – veoma, ko bi reko da izostankom jednog slova (“e”) u reči, zahvata veću količinu Ja – ne ja, ko prvo lice, nego ja kao sereš, il, u pravu si, al koga briga, valja spavati noćas  
Biljeg – Obeleženo, uklepo, il sveto mesto  
Pobeći – Otići od muža  
Jada – Neko koga treba da je strah, meščini zato jer drugi nisu svesni njegove žrtve  
Pošjek – žrtvenica Šjenara – trava u određeno doba, kad je godišnje doba Šje
Šjedi – u to doba valja $esti  
Po$ek neko krmče  
$enjara – seno u snu, kapiram mokro  
Batli – kad se valja  
Baja – zmija, jer se ne sme reći zmija  
Bosanci – nazuvice, pletene, ko čarapa, al do zgloba, pletena papuča, kome je daš, već je domaći  
Na Birovu - neko ko je na Birou  
Izvolite – kad neko kašlje i oćeš da ga ohrabriš da govori dalje iako se očigledno guši  
Odjek – naići na odjek, znači praviti se da si naišao na buru nekakvog govora, mišljenja, prirodno uzrokovanih celokupnom situacijom, kada u suštini imaš posla sa jednim sagovornikom, najčešće predstavnikom NGO-a ili druge vrste glasnogovornika odjeka  
Došlo vreme – došao trenutak, al ne za Isusovo drugo pojavljivanje, nego onako  
Postoji želja – takoreći postojanje ishitrene i iziskivane volje  
Meni nije jasno – kaže neko kome je sve jasno, al oće pičvajz
Ženska prava – Prava bez žena na fejsbuku
 Imo situaciju – imati događaj, kad te posere golub recimo  
Ući u naš (jezik, žargon) – Naći se u jeziku sporije, ali sigurno  
Kolega – Neko koga apsolutno mrziš, gadeći ga se prezireš to čudo 
Šta je – tradicionalno pitanje koje definiše nešto, moderno pitanje koje, u kombinaciji s rečju “danas”, zakucava i vodi tautologiji i, na kraju, smrti (šta je demokratija danas, npr.)  
Masovnost – uzburkano pojedinačno fiksiranje u centru modernih veština  
Aktivan – u modernom značenju: pasivni drkoš koji jede i naknadno ispostavlja sranje; budala koja nudi pravnu podršku, ali ne garantuje, koja putuje, ali ne sere u vozu jer ima zatvor, koja se boji komšija, ali kidiše na komšije komšijinog komšije; manijak  
Pažnja- odsustvo mame, tate

Šta me iznenadi

Smatram da je ljude najbolje iznenaditi, te da ih najbolje upoznate kad vidite šta ih iznenadi. Zato navodim šta mene uvek iznenadi (ili jednom, pa ja to kažem: „uvek“, kao „zanavek“)

1.Kad mi iskipi supa iz kesice – ovo se odnosi isključivo na krem čorbe iz kese, jer one druge ne iskipe. Iako znam da ove krem mogu da ti iskipe, jer mi se dešavalo, uvek mi, i opet, iskipe, i uvek me to iznenadi. Čak mi se desi da mi jedna te ista supa iskipi dva puta za veče.
2.Haos u kući – iako znam kolki kapacitet moji imaju da prizovu Smak sveta, te da se onda čujemo preko telefona de jedan drugom kaže: budi tamo, jer ovaj odanle nije popijo lek, a ovome odanle je pozlilo, i ovaj se srušio baš tamo de si ti, negde blizu, svaki put se iznenadim!
3.Kad mi nestane cigara! Svaki put znam kolko sam kupila i svaki put se iznenadim kad izvadim poslednju iz kutije misleći da tamo, u torbi, u tom ozbiljnom džepu mog dana, mojega bića, imam jednu, te krenem ka torbi, verujući u tog ozbiljnog sebe koji je još jutros preračuno kolko će nama dvojici (ozbiljnom i neozbiljnom) trebati i iznenadim se kad vidim da je ozbiljni zajebo! Pa ti posle veruj sebi!
4.Uvek se iznenadim kad skontam da, voleći moje roditelje (a u to uračunavam i babu, jer su svi okolo pomrli nadalje, pa babu, po matematičokom nekom računu, moram svrstati u naš podskup živih), dakle kad ti moji mene iznevere i to kako! Zapravo, stvar je delikatna. Recimo, ja njih volim, i oni mene vole (znam to!), al onda, najednom...
5.Iznenadim se kad pomislim da mi je neko blizak (recimo, neki drugar, poznanik, takva neka protuva) i najednom, desi se neki dan, i sretnemo se (il se ne sretnemo), sve u svemu, padne mi na um: kolko mi ovaj nije blizak i jebo mu pas mater!
6.Pomislim o sebi da sam dobar čovek, po svemu prav, ustajem ujutro rano, uradim šta mogu, odem, vratim se, pomognem, itd. Uveče legnem i sve tako. Najednom, iznenadim se nad sobom kolki sam skot i kolko sa mnom ništa baš nije u redu i da mora sve nekako iznova. I mnogo mi gadno bude, gadnije od vega drugog!

Košmari na volej

„I opet sam sanjala pokojnu mamu“, kaže mama. „I sanjala sam pokojnog Živka. Sećaš se kako je on bio gostoljubiv, al sanjam ja, zove me u kuću i uđem ja, al osećam da mi sprema nešto loše. Ne znam šta, al osećam.“
„Vikala si: tata, tata“, kaže tata. „Jeste, sanjala sam tatu“, kaže mama. „Pa, jesi ga dobro sanjala?“, pita tata. „Ne sećam se. Al sanjala sam i neku ženu, sva u belom, a ona svetlost, od glave do pete, ma, divna, al me i plaši. Drugu noć sam sanjala ženu, sva u crnom, isto onako, samo u crnom. Al, ne volim ja o tome, nećemo o tome.“

„Ja sam sanjo da igram fudbal“, kaže tata.
„Jeste, sanjao je, zato je meni cevanica poplavela“, kaže mama.
„Ma, vidim loptu, ide ka meni, prosto je vidim, tačno mi dolazi na volej. A, ja je šutnu!“
„Ja pomisli: ubiće me u snu kolko je lud!“

Dosije: Danas nećemo čistiti sneg

Baka: Komšija Bane je došao i rekao: „Baba, treba mi lopatica da očistim sneg.“ Ja mislim, oće da očisti sa kola i dam mu. Vida mi bila kupila, nova novcijata lopatica. Imala sam jednu, ali progorela i iskrivila se na sredini, a to, kad tako bude sa lopaticom, možeš da je baciš. I ja mu dam tu novu lopaticu. Bio je Nikola tu.

Nikola: Bio sam kod mame. Usiso. Seo da popijem kafu i jednu rakiju.

Baka: Utom, popodne (a, Nikola je još bio tu, Dragiša doneo rakiju, iznela sam mu), otvoriše se vrata (nisu bila zaključana), uđe Bane i kaže: „Baba, stavi kafu!“ Nikola i ja smo već bili popili i ja mu kažem: „Kakvu kafu? Pa, mi već popili!“, a on će meni (a, bio se već izuo): „Baba, stavi kafu. Polomio sam lopaticu!“ Ja na to: „Kako, bre, polomio?“, a on će meni: „Eto, polomio. Kupiću ti novu.“ Ja pristavi kafu (a, Nikola i ja smo već bili popili), pa ga pitam: „Ma, kako polomio? Pa, jel na kolima“, i on tek tada reče: „Ma, nije, nego, išao sam na groblje, znaš, baba, danas su Zadušnice.“ „Znam“, kažem ja, „I?“. „Pa, hteo da očistim oko maminog groba, zapelo za nešto i polomi se. Kupiću ti, suni malo.“ I Nikola mu sunu.

Nikola: Trebalo je da čistimo sneg.

Baka: I tada se Bane, posle treće čašice, izbeči na me: „Ti, baba, i dalje štediš struju, a? Štediš, a? Ne puštaš ovu peć? Sin ti radi, snaja ti radi, unuka ti radi i puni drugima džepove, iznajmljuje stan. Pa, da ti svako od njih da po hiljadu dinara, tebi više ne treba! Mesto što drugima pune džepove!“ Ja mu rekoh: Svako radi kako može i kako zna, ja se drugima ne mešam. (a, pritisak mi skočio, osećam ja). Nikola mu ništa ne kaže, samo spusti glavu i reče...

Nikola: Danas nećemo čistiti sneg.

++++

Kažem Banetu: Dobar dan, kako ste? Molim vas da više ne dolazite u bakinu kuću, ne pijete bakinu rakiju i ne mešate se u posla bakina. I da joj kupite i vratite lopaticu koju ste polomili! Vi ste jedan gad, a sada se čistite!

Zaključak:

Nikola: Nije trebalo da kažeš tako Banetu. Nisam ja zato rekao „Nećemo danas čistiti sneg“. Nisam taj dan doručkovao, popio sam dve rakije, nije mi bilo dobro i zato sam rekao. Ne valja se zavađati sa komšijama.

Baka: I sam Bog mu je polomio tu lopaticu! Šta se u groblje nosi, u kuću se ne vraća!

Moj zaključak: Bane je gad.