Čitajući ovu prepisku pomislila sam da ovo nije prvi put kako se ljudi žale na određenu hranu ili piće koje iznova i iznova kupuju i konzumiraju, žaleći se da im neko radi o glavi. Da ta hrana i piće kojoj nikako ne mogu da se odupru, sama u sebi sadrži neku hemiju, neke čari kojima je teško odoleti. Često cirkulišu mejlovi u kojima nas upozoravaju da određena hrana sadrži supstance opasne po naše i po zdravlje naših bližnjih. Da će nas, takoreći, jednog dana ubiti. I svi revnosno prosleđujemo ove mejlove dalje uvereni da radimo dobru stvar, da smo deo lanca istine.
Ipak, to nas nekako nikada ne izostavi iz lanca ishrane koji sve više i sve češće sadrži namirnice za koje nije valjalo ubiti, ni ugroziti, već samo ih dobro začiniti da naša nepca ne odole. A, onda, tako oparen, jezik krene da se uvija, da izbacuje istinu: o otrovu, o tome da što pre moramo naći tog ko nas truje i nagoni na samoubistvo iz dana u dan.
Nisam hemičar, ne umem da kažem da svi ti Forneti ne sadrže nešto što je toliko halucinogeno, toliko jako i neodoljivo da mu je, čiste svesti, nemoguće odoleti. Ipak me začudilo da niko od dvadesetak i kusur ljudi koliko ih se javilo sa pauze za ručak nije pomislilo, pa i napisalo da smo, povrh hemije, loše ishrane, manipulacije, reklame, jednostavno proždrljivi.
