Jestiva istorija jednog čoveka

Nedavno smo među sobom delili knjigu „Jestiva istorija čovečanstva“ dotičnog Toma Stendidža. U ovom delu, autor prati kako se gajenje, kultivisanje i uvođenje u upotrebu određenih namirnica (kukuruza, krompira itd.) odražavalo na istoriju čovečanstva. I obrnuto – kako su se neke namirnice, za koje danas mislimo da su dar prirode (npr. kukuruz) zapravo razvijale uz veliko, svesno učešće čoveka. Najzanimljivija ideja u celoj knjizi za mene je bila upravo ta – halabuka koja se danas podiže na genetski modifikovane i hibridne proizvode podrazumeva da postoje prirodni proizvodi, izuzimajući činjenicu da je većina stvari koje smatramo darovima iz prirode zapravo odavno taknuta ljudskom rukom i veoma prilagođena ljudskim potrebama. Bilo potrebama poljoprivrednika (da lakše, brže uzgaja određene namirnice), ili i potrebama potrošača (da ih lakše pripremaju i konzumiraju). Ova ideja možda i nije toliko korisna, koliko je duhovita u svojoj iskrenosti i, na moju radost, rasterećuje obaveza savremenog čoveka, toliko opterećenog povicima da nije dovoljno obazriv (u ishrani, higijeni, estetici, ljubavi, itd.), jer mu pokazuje da je većina stvari od starta veštačka, tj. ljudska. Takoreći, nismo pali s drveta.

Budući da ova knjiga na neki način prati istoriju čovečanstva sa obzirom na to šta konzumira, slično bi se moglo primeniti i na pojedinca. Ukoliko bi se svako preslišao kada je koju namirnicu zavoleo, koja mu je nametnuta, koja prikazana kao luksuz, a koja kao jeftina, niža vrsta, možda bi mogao doći, ako ne do nekih saznanja o sebi, a ono do neke vrste zabavnog samootrežnjenja.

U neko doba, recimo da je to bio četvrti razred osnovne škole, postao je običaj da se rođendani slave u Mekdonaldsu. To je za nas onda bio pojam gala rođendana, a negde u to vreme se na Slaviji otvorio prvi Mek. I svi su ga slavili tamo. Nedelju dana ranije po razredu bi kružile profi otštampane pozivnice sa Ronaldom Mekdonaldom koji balonima ukazuje na ime slavljenika, ručno ispisano, kao i na vreme početka krkanluka. Tek kasnije, nakon što su prohujale godine bede spram koje je Mek uvek bio luksuz parekselans, povikali su da je ta hrana nezdrava. Do tada su brojne porodice potcenjivale danas proslavljeno bareno povrće u svojim domovima i žudno gledale u sjajna stakla ovih restorana. Beleg je načinjen, nije se moglo nazad. I danas, iako retko idem u Mek, za mene je to carstvo svečanog gastronomskog provoda.
Slično je važilo za pice। Snela ih je kokoš kada i Mek, ovoga puta u pekari kraj naše osnovne škole. Čak i da si imao novca da svaki dan „za užinu“ kupuješ te pice prečnika 20 cm, nisi mogao doći na red. Danas savetuju deci da za užinujedu jabuke, kojih sam tada imala na pretek, a nisam imala pojma da sam povlašćeni, zdravohranećise stvor.

U vezi sa picama, u ono vreme se kod Maratonca (blizu Gradić Pejtona i Čuburskog parka) otvorila kiosk picerija. Majka nas je vodila tamo onda kada hoćemo „da se počastimo“. Slično je važilo za burek. Iako smo sve vreme imali gibanicu kojoj ništa nije falilo. Mislim da je fora bila u tome da se izađe iz kuće da bi se jelo. Da se izađe sa tom namerom. I da se za to plati. Danas, opet, sednem s drugaricom koja se mrtva umorna vraća s posla i oduševljeno, romantično mi saopšti da ide kući jer joj momak kuva ručak. E, jebi ga, reko! Danas je fora da te zovu kući i da ti nešto ručno, sami skuvaju. To je sad nekakav luksuz. Luksuz utrošenog vremena, a ne jaja. U vezi sa tim, sasuto je kilo sjaja i čarobnjaštva na kuvare koji su postali naprasno magovi, kao da niko pre njih nije umočio varjaču u vrelu vodu.

Sve što je u našem domu važilo za nedeljni, svečani ručak meni je išlo na nerve. Ako izuzmem omiljenu kombinaciju – prženi krompir, supa i pileće meso – svi drugi mamini izumi za svečano danas su mi užasni. Recimo, sve vrste testenine koje su kao fenski, super kultivisan obrok (posebno tzv. paštašuta, testenina sa mesom) za mene je bilo pravo mučenje. Em što ga treba žvakati sto godina, pa se duže zadržavaš za stolom, em što se povremeno nailazi na raznorazne različite teksture u ustima (tu osobinu ima i pilav – inače, još jedan vid „svečanog, nedeljnog ručka“), što mi je teralo žmarce na kožu – rezultat je bilo vekovno gađenje koje i danas imam na ova dva recepta.

Vremenom su mi omiljena postala upravo ona jela koja su u našoj kući, tokom devedesetih, smatrana za sirotinjska – proja, kiflice sa sirom, boranija i kačamak.. Ironija sudbine doprinela je da se baš ova jela (ako izuzmemo kiflice) danas smatraju posebno zdravim. Čak možeš napraviti proju od prosa! Da budeš još zdraviji.
Od svog voća za kojim se onda čeznulo, i pošto sam ga u međuvremenu većinski isprobala, opet sam došla do onoga što sam na početku znala – jabuke su najbolje.

Nema nekog mudrog zaključka, iz svega ovoga. Ali, recimo da sam zaključila da je najbolje ono što je najprostije i, još važnije za mene, da je najbolje ono što ti je prvo dato da probaš. Ipak, treba preći neki put da bi se vratio na to staro. To se slažem!