Ruke u džepove

Kad se ljudi žale, a žalim se i ja počesto, radimo to iz navike. Negde, duboko u duši, svi kapiramo da imamo ono što možemo da imamo i da nešto više – slika o nečem većem, ili samo dalekom, da je ona nametnuta i da je red da se ne bude zadovoljan onim što imaš, što jesi. Uglavnom, i ne treba biti, ali ne u odnosu na tu nametnutu sliku (ka kojoj se nominalno i zvanično teži), nego onako, ko što putnik čuva čuturicu vode za slučaj da ga ne prime u neku krčmu, tako, verujem, treba čuvati u rezervi nezadovoljstvo, nedovršenost, svoje neko nepotpuno biće. Čim to glasno izgovoriš, čuturica se razbije i ostaneš bez te svoje rezerve. Kao nekog crtanog junak ono ka čemu se teži je uglavnom teško opisati i samom sebi, na kraju krajeva i opasno, tako da se poseže za nečim lako teško-dostižnim o čemu se priča. Neki ljudi naprosto kriju da bi voleli biti malo niže nego što jesu, ili negde u stranu od tog mesta gde su zaboli štap. Međutim, pravolinijska misao koja preovladava, nameće ti ideju da moraš želeti (što bi rekli Ameri, may want to consider) nešto više po toj liniji na kojoj si.
Smatram da je svaka ljudska nedovršenost, nemoć i neostvarena želja nekakav orah koji se drži u džepu i stiska tako povremeno. Otac me to naučio nenamerno, doduše.
Kad je umro deda, njegov ćale, pa smo išli da mu damo 40 dana, neka se strina, u želji da nam izleči muke, izlanula i rekla: „Ma, svi ćemo umreti. Tako ćeš i ti, sutra, Nikola, umreti i kao što ćete vi zaboraviti Milorada, tako će i tebe tvoja deca zaboraviti.“ Na to je moj ćalac proguto knedlu i rekao: „Ja njega nikada neću zaboraviti.“
Eto, tako nekako – imaš neku muku, koju je nemoguće razrešiti, a kad se o njoj priča završi na tim tetkastim utehama koje ti nisu potrebne. Liče na one nerazumljive radijske prenose nebuloznih operskih arija posle kojih čuješ snimljeni smeh, pa skapiraš da se desilo nešto razbibrigasto, a ceo taj prenos ti razbija bubne opne koliko je težak, nerazumljiv i tragičan.
Jednostavno je reći, al čini mi se da čovek mora pristati na to da živi svoj život bez tih arija, bez tog aplauza, da svoja nezadovoljstva drži u džepu ko neki stari orah koji povremeno pipne, njime se poigra, a onda mora stati na neki kamen. Inače ništa nema smisla. Sreću je lako podeliti sa drugima, dok se nesreća čuva samo za sebe. I to sasvim iz logičkih razloga – zato što je to nedovršena stvar, pouka, samo tvoja dobit koju ćeš nekad kasnije, možda sam razvezati.