Kapa

„Ama, skini kapu“, mrmlja starica dok korača iza svog supruga, između nogu već pristiglih pacijenata u hodniku Klinike za mentalno zdravlje u Palmotićevoj. Ne skidajući kapu, starac žurno napreduje niz hodnik sevajući pogledom levo-desno, u potrazi za praznim mestom.
„Ti sedi. I ja ću sesti. Ako ima gde da se sedne“, kaže glasno da ga svi koji sede čuju.
Zaista ne želi da otkrije, čak ni sebi, da je sa staricom krenuo samo zato što je računao na jednu praznu stolicu i sate tišine u kojima će studirati svoje novo otkriće – Nemačku gramatiku – mesto, gde mu ona neće sedeti za vratom kao obično. Ona nek radi šta hoće. I onako je ona insistirala da se u tu kliniku dođe, boga pitaj zašto. Nešto joj fali. Zajedno su, tu su gde su, niko više u to ne sumnja. Čemu toliki cirkus? Stolica!
Starac žurno zauzima slobodno mesto između mladića koji cupka nogama potresajući ceo red i blentavo se smeška ostalima, i žene koja se skupila na svojoj stolici kao ptica u dva broja većem kaputu.
„Skini, pobogu se, tu kapu“, prigušeno mu dobaci starica koja se nezadovoljno smesti u redu preko puta, malo ukoso od starca. Starac otvara knjigu. Ako se svet i ne nastavlja, gotovo nikad ne nastavlja tamo gde je stao, knjiga, a posebno ova Nemačka gramatika, ima svoj red. Jakako! Sada, dakle, konačno može da nastavi.

Tek sada, kada je sela, smirila se i pogledala na sat, a potom prebrojala ljude koji su na redu pre nje, starica je shvatila da i ovde, kao i svuda, nema reda. Nigde nema reda, jer sve uključuje druge ljude koji nešto smišljaju. Na svoju ruku. Eto, jutros je matori ostavio tu glupu Nemačku gramatiku nasred kuhinjske površine, kao da se ne seća da je dan ranije rekla da će trebiti pasulj. I sada mora da čeka, da se opet nečemu povinuje. Baš tu, na tom mestu, za koje se unapred nadala da će joj pružiti mogućnost da konačno svede račune, da bude zarad sebe baš tu. Baš tu, gde je mislila da će ga naterati da se zamisli, on je poneo tu glupu Nemačku gramatiku. Umesto da se zamisli zašto su baš tu i zašto je ona na tome insistirala. I što je posebno nervira - i ova situacija, pruža mogućnost starcu da se odmori. Taj se svuda odmara. A, ona baš nigde. Da zaspi uz svoju knjigu, prokletu nemačku gramatiku koju je, kao i sve što čini, samo iskopao žmurećki iz hrpe drugih, sasvim razbacanih stvari i odlučio da je proglasi centrom svoje pažnje. I opet ne skida prokletu kapu!

Eto, kako ju je samo preveslao. Znala je da doktor Drakulić radi od dva i lepo je rekla starcu da predaju knjižicu ranije, još pre početka popodnevne smene. U podne, recimo ili makar u jedan. Ne, on se uporno drži te priglupe logike: kako ući u radnju koja radi od dva, ako ne od dva? Neka se drugi preračunavaju, mi nećemo. A, videla je, lepo je videla kako se nervira što nema mesta i kako mu je laknulo kad je našao jedno, kako je odmah zalepio svoju stražnjicu, praveći se da je tako nešto i očekivao. Da se nije preračunavao. I tako su u Palmotićevu stigli oko tri, da ne uznemire nikog, dostojanstveno, sasvim po redu, staloženo. I sad on čita, a ona čeka! Sa dvadesetoro sasvim stranih ljudi. Verovatno ludih!

++++

„Ona nije luda“, misli starac ne skidajući kapu i pokušavajući da odlepi dva lista sa glagolima. „Koji li joj je đavo da se vucaramo ovde, mesto da kuvamo onaj pasulj!“

++++

Onaj prvi ludak je, kako je starica čula odvojivši uvo, predao knjižicu jutros u deset. „Da, ali njemu je pomoć možda zaista potrebna, kad usred svog ludila mora da računa na vreme najpogodnije da preda svoju knjižicu. „Koja smejurija!“, čini joj se da kaže njen suprug dok nečujno miče usnama pokušavajući da oblikuje imenice. Da, on je uvek iznad situacije. Kako mu uspeva da tako za par sekundi zaspe ostrvo, usred života, da se odvoji, da da znak da on zapravo nije tu, da ima preča posla. A, kako je njoj!
„Šta rade toliko unutra“, nervozno kaže starica. Gleda na sat, računa, naginje se ka starcu koji zarad nje prekida svoje mrmljanje nemačkog.
„Unutra su u proseku 45 minuta. Pa to je da ispričaš ceo život“, frkne on. I ne skida kapu.

Možda kapa, prekrivena iglicama poluodmrznutog snega koji ju je na trenutak podsetio da je napolju sneg, dan, da se nekuda može otići, daleko od te zagrejane čekaonice. Od svega što je trenutno tišti. I tek sada, u Palmotićevoj gde je, mora sebi to da prizna, otišla da bi starca odvojila od nove opsesije – učenja nemačkog, u trenucima kada je osećala da umire, da, kako je čitala, treba i mora da bude uz čoveka koga voli, koga je, na kraju krajeva, izabrala, tek sada shvata da je on sve vreme od nje zahtevao više nego što je ona mogla da ostvari, a to je da ode od sebe. Da, sledeći njegov primer, ode od svog bola koji ju je ceo život okupirao kao trn zaboden u prst. Nikada to nije uspela. Ako nikada nije mogla otići od sebe, ako joj je uvek prvo na pameti bilo da skine kapu kada spolja uđe, je li ga ikada volela ili je samo, kao kod vrača, prihvatila to glupo dečačko obećanje da će joj biti bolje, da će sve proći?
Nikad nije zaboravila da skine kapu, nikada nije zaboravila glavu. Ni svoju, ni njegovu.
Sedeći u tom hodniku, padne joj na pamet da je i sada, dok su navodno tu zbog nje, kao proizvod cele predstave koju je izvela, zbog koje je on pristao da krene, da je i ovde ona zbog njega. Kao neki čiviluk na koji on uvek može okačiti svoju kapu, a da je cela ordinacija, psihijatar, ceo njen svet samo čiviluk za njega. Izgovor da kapu ne skine.

Psihijatar, psihijatar će joj dati potvrdu, potpis da su tu zbog nje. Ne zbog njega.

Tada ugleda sliku. Na zidu. Starac je uvek voleo umetnost.
„Kako ti se čini ova slika?“, pita naginjući se ka starcu. Starac gleda par sekundi, ustima oblikuje nažvrljanu reč „Miro“, pa podiže pogled, anatomski, studiozno, ispod kape.
„Dobra je. Samo, ovaj dečak je nacrtan naopako. Glava mu je naniže, na mestu gde bi trebalo da su mu noge“, kaže, zatim spušta pogled na Nemačku gramatiku i nastavi da mrmlja glagole.
Starica se nasmeje od srca. Zatim čuje svoje ime i ustane.