Voda iz špijunke

Još dok smo živeli stan iznad njih, večito su se žalili. Te smeta im što su deca bučna, te što smo parkirali ispred samog ulaza da moraju da se provlače kad krenu na pijacu, pa šta stalno tražimo u podrumu, na krovu, na hodniku... i tako sve. A, mi smo ih poštovali – penzionerski par, ona operisala kuk, on plašljiv, dostojanstven. Kad god sam im pozvonio na vrata, proviri jedno od njih u strahu, iskolači oči kao da ću da ga progutam i pre nego što kažem šta mi treba već pritvara vrata. Niko nikad nije ušao u njihov stan, večito su čuvali taj svoj mir od 5 do 7, il do kad im je trajao. Opet, nisu bili sasvim ni po strani. Ključ od vešernice je bio kod njih, pa smo svi, kad nam zatreba recimo dovod vode za crevo, da ga ne sprovodimo čak iz stana, morali da tražimo ključ od tog komšije Panića. Hteo je da prisvoji tu vešernicu samo za sebe, da je adaptira i da prepreči izlaz na dvorište. Mene je komšinica iz dvorišta pitala da joj budem svedok na suđenju, kad su je ti Panići sprečili da kroz zgradu ide do dvorišta gde je bila njena kućica. Uglavnom, nije da je čovek na te Paniće mogao da se ljuti. Nisu davali nikakve znake života, sem što je matori Panić držo taj ključ od vešernice.

I tako, odselismo se mi, al ne može čovek tek tako na prečac da raskrsti sa komšijama. Komšinica iznad nas umre, a stan ostane njenoj sestri iz Pirota. Ova pet nije mogla da preseče da stan proda, a ne sme ni da ga izda, jer će studenti da joj unište nameštaj. Zamoli nas ona da joj dolazimo po račune i pošaljemo joj za Pirot. Hteli smo da učinimo, nije nas ništa koštalo. Ali, krenuli da stižu neki veliki računi za struju, pa se žena zabrinula da nije negde nešto ostavila uključeno. Opet, ne sme da nam da ključ od stana, a moja žena neće ni da ga uzme, zarekla se da neće nipošto jer je stan tuđi, i neće da posle bude da smo mi tu nešto. Stan zaključan, prazan, a račun raste. Ja predložim toj komšinici da je najbolje da odvrnem osigurač. I tako, morao sam do Panića po taj ključ. Prvi dan, kao i stalno pre toga kad me sretnu na hodniku, ljubazno me upitaju kako smo, gde smo sad i slično. Ali, kako se to sa strujom zakomplikovalo, a ja zaređao svaki dan da im zvonim na vrata i tražim taj prokleti ključ, krenuli Panići sve mrzovoljnije da mi se obraćaju. Sve ređe pitaju kako su mi kod kuće i sve češće samo proture ključ kroz otškrinuta vrata, ko da sam gubav.

Onda, jednog dana, a svraćao sam već mesec dana svakog vikenda, kaže stari Panić: „A, što se vi, komšija, bakćete oko tog stana? Kako je nije sramota da vas, pored svih vaših problema, opterećuje njenim komunalnim i drugim situacijama?“
Shvatio sam da njemu nije stalo do mene, niti do toga da li mene iskorišćava naša komšinica, moja bivša komšinica. Zapravo, ta je umrla, nego njena rođaka, nego da Panić naprosto ne želi da ga iko uznemirava.

Razumeo sam to, ali najednom mi je delovalo da ništa od toga nije u redu. Osetio sam da je loše i sumnjivo to što ja radim. Začudio sam se nad samim sobom, ne nad Panićem. Začudio sam se zašto radim ono što niko ne bi radio, iako je to možda dobro. Zapitao sam se da li me iskorišćavaju. Dok me je Panić gledao kroz špijunku, svaki put kada sam ulazio u tu staru zgradu, pitao sam se šta radim pogrešno.
Tek kada je Panić umro, a njegova udovica se još više zatvorila u taj stan, špijunka je zamrla. Zatvorila se kao neko mrtvo, umorno oko iz kog više nije izlazila ni voda. Voda na decu, voda niz oluk. Nikakva voda. Ključevi više nisu stajali kod njih, nego kod drugih, operativnijih ljudi, a ja nisam stigao da pitam Panića šta mu toliko smeta.