Vozimo se tako majka, otac, sister and I gradskim busom. Mi mali manji, oni veliki odrasli. Naprasno, dve stanice pre naše, krkljanac! Sestru pričvrlje ona vrata. Da u kosmosu, onako beskonačnom, ima neka brava nju bi uštipila! Udarismo u dreku i lelek keva i ja! Kriv je vozač! Najednom, dok se derem, kako mi iz dijafragme ide psovka, kapiram krivi su svi: ljudi u busu, grad, ceo svet koji je najednom stao na nečiju nogu i, uprkos toj maloj prepreci, piči dalje. Vrata se otvore. Nešto zgroženih ljdui (ne tolko pričepljivanjem kolko vikom mene i majke) izađe na svež vazduh. Mene dibidus sramota, posebno što sister nije povređena, nego tek tolko ugruvana da bolje zaspi. Bus piči. Majka i ja rezignirano izlazimo napolje, stanicu pre naše. Iz protesta protiv sveopšte bede i nekakvog svemirskog bola koj se nasadio na sestrin palac. Osvrnemo se, oca nema!
Otvorimo vrata od stana, kad eto tate, stigo pre nas. Majka kaže: „Kako te nije sramota! Pa svi smo izašli, priklještili su je!“
“Mi izlazimo na sledećoj stanici“, kaže tata. Što je najgore, bio je u pravu.
Нема коментара:
Постави коментар