Dramaturgija recepta iliti Nabijem te na prstohvat

Kako ne umem da kuvam bez recepta, često pretražujem po internetu ukucavši u pretraživač namirnice koje imam u kući, pa da vidim šta od njih može da se napravi. Naravno, uvek se ispostavi da mi, pored svega što imam, fale : pola kesice praška za pecivo, na vrh noža đumbira, kašika kisela pavlaka, kašičica slatke pavlake, pola pakovanja kvasca, malo belog vina, supena kašika jabukovog sirćeta, listić majorana i prstohvat nekog desetog govneta.
 I tu već poludiš: od svega što nemaš ti treba po milimetar, mililitar, zrnce, kašičica, na vr prsta, samo da zamiriše, kolko da potavani, kolko da se stegne, da ne preterate, kolko da ogrezne, itd. a što stoji u receptu pod nazivom: Jelo na brzinu, Jelo na brzaka, Jelo koje se samo sprema, Jelo za celu porodicu za pet minuta, Samo za vas od onoga što vam se nađe pri ruci! Možda se nađe pri ruci da živim u Nojevoj barci gde može da se čapne od svake bogovetne endemske vrste...
 I svi su kao opušteni: samo vade teglice, botuljke, merice. Kako bi bilo da ja odem u radnju i tražim po malo od svega, da otvaram pakovanja? Završila bih u apsu! Kako je to nemoguće, ja uvek kupim celo pakovanje kvasca i ono pola iskoristim, a drugu polovinu stavim u frižider i uvek je bacim, jer me spremanje jela “od pet minuta” toliko smori da narednih dvadeset dana jedem kajganu, supu iz kese i sendviče. I ono pola kvasca koje kad zatreba čarobno valja izvući iz Hobitove škrinje, par dana ranije sa gađenjem bacim. Kolko sam se slatke pavlake nabacala da ne govorim, jer uvek uzmem, kako u receptu kažu, kašiku, kašičicu, žličicu i pipetu.
A, što bacim? Moliću lepo! Ostane ti tako po malo od svega, vidiš da truli, trune, umire, propada, ukucaš šta imaš i izađe ti da može sve to, al treba još – kilo junećeg mesa, čaša belog vina (koje si popio nakon spremanja prvog jela), ceo kvasac! I, malo dobre volje! Toga imamo na pretek!
Kad shvatim da ta ekonomija ne ide, onda se bacim na one recepte koji tvrde da se ništa ne baca. Tad oprezno odvajam, vadim, seciram korenje, ljuskie, liske i stabljike koje normalan svet na selu baca u pomije (pa kasnije jede u obogaćenom mesu kad zakolje prase il kokoš). Ali, ne lezi vraže! I tu se zatraži Nojeva barka – nemojte baciti koren, ima vitamine, ali da bi bio jestiv, dodajte – prstohvat đumbira, glavić korijandera, analno izbušite ananas (sačuvajte sok, trebaće vam, al u sok kasnije dodajte malo utucanog kestena)... Beskrajna priča! Da čovek podilkani!
Ako bi se poklizao, kojim slučajem po kuhinji i da te nađu forenzičari sa korenjem nečega u jednoj i plodovima druge biljne vrste u onoj drugj ruci, valjda bi te poslali u Petnicu da te analiziraju novi naraštaji andragoga.
Ono što me, dalje, u dramaturgiji recepata, živcira jeste ta odjava, iliti zaključak. Kakvo je to džeziranje! Nikad kraja! Je li kraj recepta kad ti kaže sve sastojke, ili kada ti kaže: Pecite na 220 stepeni. Ili, kako mnogi čine, uvereni da još nije kraj vašeg druženja sa njima: Izvadite. Pa, ne nego ću da guram glavu u rernu da jedem. Ili: Servirajte toplo (ili hladno). Ako ni ovde ne popizdite, ide konstruktivniji predlog koji vas vuče dalje u ludilo: Servirajte uz (prstohvat...). I onda te potprcnu, pa kažu: Prijatno.

Jestiva istorija jednog čoveka

Nedavno smo među sobom delili knjigu „Jestiva istorija čovečanstva“ dotičnog Toma Stendidža. U ovom delu, autor prati kako se gajenje, kultivisanje i uvođenje u upotrebu određenih namirnica (kukuruza, krompira itd.) odražavalo na istoriju čovečanstva. I obrnuto – kako su se neke namirnice, za koje danas mislimo da su dar prirode (npr. kukuruz) zapravo razvijale uz veliko, svesno učešće čoveka. Najzanimljivija ideja u celoj knjizi za mene je bila upravo ta – halabuka koja se danas podiže na genetski modifikovane i hibridne proizvode podrazumeva da postoje prirodni proizvodi, izuzimajući činjenicu da je većina stvari koje smatramo darovima iz prirode zapravo odavno taknuta ljudskom rukom i veoma prilagođena ljudskim potrebama. Bilo potrebama poljoprivrednika (da lakše, brže uzgaja određene namirnice), ili i potrebama potrošača (da ih lakše pripremaju i konzumiraju). Ova ideja možda i nije toliko korisna, koliko je duhovita u svojoj iskrenosti i, na moju radost, rasterećuje obaveza savremenog čoveka, toliko opterećenog povicima da nije dovoljno obazriv (u ishrani, higijeni, estetici, ljubavi, itd.), jer mu pokazuje da je većina stvari od starta veštačka, tj. ljudska. Takoreći, nismo pali s drveta.

Budući da ova knjiga na neki način prati istoriju čovečanstva sa obzirom na to šta konzumira, slično bi se moglo primeniti i na pojedinca. Ukoliko bi se svako preslišao kada je koju namirnicu zavoleo, koja mu je nametnuta, koja prikazana kao luksuz, a koja kao jeftina, niža vrsta, možda bi mogao doći, ako ne do nekih saznanja o sebi, a ono do neke vrste zabavnog samootrežnjenja.

U neko doba, recimo da je to bio četvrti razred osnovne škole, postao je običaj da se rođendani slave u Mekdonaldsu. To je za nas onda bio pojam gala rođendana, a negde u to vreme se na Slaviji otvorio prvi Mek. I svi su ga slavili tamo. Nedelju dana ranije po razredu bi kružile profi otštampane pozivnice sa Ronaldom Mekdonaldom koji balonima ukazuje na ime slavljenika, ručno ispisano, kao i na vreme početka krkanluka. Tek kasnije, nakon što su prohujale godine bede spram koje je Mek uvek bio luksuz parekselans, povikali su da je ta hrana nezdrava. Do tada su brojne porodice potcenjivale danas proslavljeno bareno povrće u svojim domovima i žudno gledale u sjajna stakla ovih restorana. Beleg je načinjen, nije se moglo nazad. I danas, iako retko idem u Mek, za mene je to carstvo svečanog gastronomskog provoda.
Slično je važilo za pice। Snela ih je kokoš kada i Mek, ovoga puta u pekari kraj naše osnovne škole. Čak i da si imao novca da svaki dan „za užinu“ kupuješ te pice prečnika 20 cm, nisi mogao doći na red. Danas savetuju deci da za užinujedu jabuke, kojih sam tada imala na pretek, a nisam imala pojma da sam povlašćeni, zdravohranećise stvor.

U vezi sa picama, u ono vreme se kod Maratonca (blizu Gradić Pejtona i Čuburskog parka) otvorila kiosk picerija. Majka nas je vodila tamo onda kada hoćemo „da se počastimo“. Slično je važilo za burek. Iako smo sve vreme imali gibanicu kojoj ništa nije falilo. Mislim da je fora bila u tome da se izađe iz kuće da bi se jelo. Da se izađe sa tom namerom. I da se za to plati. Danas, opet, sednem s drugaricom koja se mrtva umorna vraća s posla i oduševljeno, romantično mi saopšti da ide kući jer joj momak kuva ručak. E, jebi ga, reko! Danas je fora da te zovu kući i da ti nešto ručno, sami skuvaju. To je sad nekakav luksuz. Luksuz utrošenog vremena, a ne jaja. U vezi sa tim, sasuto je kilo sjaja i čarobnjaštva na kuvare koji su postali naprasno magovi, kao da niko pre njih nije umočio varjaču u vrelu vodu.

Sve što je u našem domu važilo za nedeljni, svečani ručak meni je išlo na nerve. Ako izuzmem omiljenu kombinaciju – prženi krompir, supa i pileće meso – svi drugi mamini izumi za svečano danas su mi užasni. Recimo, sve vrste testenine koje su kao fenski, super kultivisan obrok (posebno tzv. paštašuta, testenina sa mesom) za mene je bilo pravo mučenje. Em što ga treba žvakati sto godina, pa se duže zadržavaš za stolom, em što se povremeno nailazi na raznorazne različite teksture u ustima (tu osobinu ima i pilav – inače, još jedan vid „svečanog, nedeljnog ručka“), što mi je teralo žmarce na kožu – rezultat je bilo vekovno gađenje koje i danas imam na ova dva recepta.

Vremenom su mi omiljena postala upravo ona jela koja su u našoj kući, tokom devedesetih, smatrana za sirotinjska – proja, kiflice sa sirom, boranija i kačamak.. Ironija sudbine doprinela je da se baš ova jela (ako izuzmemo kiflice) danas smatraju posebno zdravim. Čak možeš napraviti proju od prosa! Da budeš još zdraviji.
Od svog voća za kojim se onda čeznulo, i pošto sam ga u međuvremenu većinski isprobala, opet sam došla do onoga što sam na početku znala – jabuke su najbolje.

Nema nekog mudrog zaključka, iz svega ovoga. Ali, recimo da sam zaključila da je najbolje ono što je najprostije i, još važnije za mene, da je najbolje ono što ti je prvo dato da probaš. Ipak, treba preći neki put da bi se vratio na to staro. To se slažem!

Bezazlene zazubice

Nedavno, stojimo Mare i ja kod Nišlije i čekamo na niški komplet (pljeska, kačkavalj i prženo jaje i preko uz neizbežni, semfasti niški sos, prim. prev. Maare koji uvek ekscentrično jede). Ispred nas neka žena, preuzima svoju kobasicu. Ono rano jutro, a kobasica, pod onim jutarnjim svetlom, kako je žena prihvata, stvarno deluje ogromna. U to, ulicom prolazi neki deda, zastaje i zagleda kobasicu, pa onu ženu. Iako bi u priči ona trebalo da oseti taj prodorni pogled na vratu, žena ne oseti, nego regularno plaća. Čovek, izneveren od strane ove literarne konvencije, prilazi bliže i fiksira kobasicu, pa kaže: „Uh, i vi ćete sve to da pojedete?!“ Žena se i dalje ne osvrće, kao da je glas došao negde odozgo, u nekakvom stripu, u oblačiću što se diže iz kobasice, koji ona samo treba da rasprši jednim dahom. Kaže: „Pa, potrudiću se.“ Dedica se osmehne nekako zlobno-tužno, što nije raskravio ženu (je li hteo deo kobasice, pitam se), pa ode napred i dalje vrteći glavom (deluje, kao da se čudi i njoj što će pojesti onog gmaza, tako rano, tako sama, tako tu, i sebi što je reko naglas takvu stvar, po koji put, i što su ljudi generalno čudni i kobasičasti).
Onda, ja imam tu teoriju kobasicu koju nikako da uobličim. Na pitanje kad se čovek najviše skenja. Ako zanemarimo one sasvim objektivne situacije u kojima bi se svako skenjao, smatram da se ljudska duša najpre skenja ne onda kada ga ne razumeju, ili kada ga ne simpatišu, ili kada ga se stide, kada ga teraju, kada mu se podsmevaju, kada ga šikaniraju. Čovek se najviše skenja onda kada mu ne daju da se našali. Onda kada taj čovek ima priliku da se našali, ali nekako skonta da bi mogao biti pogrešno shvaćen (pre il pošto se našali), kada shvati da to nije primereno, ili da bi se neko mogao naći uvređen. Eto, tada čovek proguta knedlu, suspregne se. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Makar se ovaj do njega i ne nasmejao, nego mu rekao: „e, debilu jedan“. Samo da ta glupost koja mu je pala na pamet ne ostane u njegovoj glavi, i u njoj ne krene da prevrće stolice ko neki pomahnitali, udebljani zec. Kad si bezazlen, najbolje je da ti nikakva misao ne padne za zube, nego da kažeš. Najveća je sloboda čoveka da nešto naglas lupi. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Isto kao što bi s nekim podelio onolku kobasicu. Sve drugo je pamet ili bes. A kome to treba?