Nacionalna geografija

Iako su svi ti tekstovi uglavnom tu da predoče probleme neke izolovane, nerazvijene zajednice koja im problema, ili nekih retkih životinjskih vrsta koje izumiru, koje su nezaštićene i ugrožene, svi dramski elementi u ovim tekstovima tiču se povlašćenih aktera u ovoj surovoj sredini. Tako se čitalac manje potresa zbog izumiranja slonova, a više kada slon nasrne na istraživača koji je krenuo u izvidnicu. Ili zbog toga što je karavan fotografa, skupljača kostiju i naučnika dobio neki oblik dizenterije, isprepadao s od lokalnih razbojnika ili dobio opekotine od sunca idući kroz pustinju Tenere na jugu Sahare. Tako ovi istraživači i fotografi dobiaju zaštitu lokalne vojske od razbojnika sa kojima je lokalna vlast u sukobu, kao i lokalno stanovništvo spremno da ih prati u njihovim poduhvatima i rizicima.Takoreći, iako ceo svet propada, kao njegove stare tradicije, stare životinje, stare nacije, jedino što opstaje i što dobija svu zaštitu uprkos propasti šuma, divljači i retkih mušmula, jeste beli, bogati fotograf!

Počnimo od rubrike „Vaša fotografija“. Obično na samom početku broja, odabrane fotografije su one kojima je priroda ili određeni demografski elementi samo potka za dalju estetsku obradu. Priroda (biljke, životinje), ljudi i demografija ovde su uglavnom deo široke, indiferentne palete koja crpi dramatiku iz kontrasta boja ili tekstura predmeta/bića, npr. naglašeno zelena boja vodozemca u kontrastu sa naglašeno crvenom bojom punoglavca; kontrast između crveno-belih šara letećeg balona i pozadine koju čini braonkasti, peščani pejsaž Kapadokije; smežurana staračka ruka u prvom planu (lice zamagleno) dok uzima parče sparušenog hleba; šarene suknje turistkinja ispred šarenila Kremlja; živahno-cvetna marama žene iz Jordana čija glava viri iz šupljine jednog od nekakvih sedam svetskih čuda. Sasvim retko, ove fotografije imaju nekakvu priču, poentu koja se odnosi na nešto više od pukog estetskog užitka koji od žabe uzajmljuje boju, poput fotografije biljke koja je nikla u slivniku lavaboa (eno je gore) . Da nije opisa (imresija) fotografa priložene uz odabranu fotografiju, ovi uvodi bi delovali kao jedna od savršeno izrađenih slika u okviru reklamnog prostora koji prednjači u uvodu svakog broja Nacionalne geografije. U odbranu Nacionalne Geografije, odnosno ovih fotografa treba navesti činjenicu da su reklame i generalno PR sektor visoko podigli svoju lestvicu zadirući u domen umetnosti, pa i angažovane umetnosti. Ne samo da za svoje tekstove i slike angažuju renomirane umetnike, a za svakodnevni posao regrutuju uglavnom ljude obrazovane u sektorima umetnosti (dizajna, dramske umetnosti i tome slično), već se trude da fotografije i snimci koji vremenom prerastaju u kratke filmove, u svoja značenja apsorbuju rečnik koji asocira na angažman, provokaciju, ironiju i ostale izražajne figure srodne tekstovima koji nešto saopštavaju, a ne prodaju. Samim tim, može se reći da nije krivica na uredništvu časopisa što se vremenom u domen fotografije kakvu oni neguju ugradila druga ruka. Ali, prirodno je onda očekivati da se ljudi koji se bave tako zaposednutom oblašću pomere korak dalje, ili korak unazad, u stranu, gde god, umesto da, kako se meni čini u slučaju imidža Nacionalne Geografije (koji je većinski izgrađen na fotografiji, bilo u rubrici „Vaša fotografija“, ili onoj „Prizori zemlje“) da prećutno iskoriste tu srodnost, te da prirodu i njene pojave, jude, demografiju i probleme u zabačenim delovima sveta kojima se bave plasiraju kao deo reklame, jezikom reklame i njenom estetikom.

Nije problem što su fotografije lepe, tj. što estetizuju prizore iz prirode i iz života. To i jeste njihova umetnička namena, a bila bih nepoštena kada bih rekla da mi većina njih nije pružila estetski užitak. Problem nastaje kada se ova rubrika sagleda kao deo celine koju Nacionalna geografija nosi kao časopis i kao prepoznatljivo ime. Obično ćete čuti da je ljudi svrstavaju u rang „Politikinog Zabavnika“ – časopis koji je lako voleti. Koji je za sve i ni za koga posebno. Koji je šaren, humanistički nastrojen, pa mu se mogu prikačiti, kao ikebana, neke od odrednica tipa „za radoznale“, „riznica znanja“, „za ljubitelje prirode“, „za ljubitelje životinja“, i tome slično. Međutim, za razliku od Zabavnika koji poseduje određenu infantilnost (ukrštenice, mozgalice, stripovi, crteži u okviru članaka koji se bave „ozbiljnim“ stvarima, humor, te pripovedna forma koja, koliko god vešto novinarski bila upotrebljena, u svakom članku kao da počinje rečenicom „Bilo jednom...“), Nacionalna geografija pretenduje na određeni angažovani novinarski pristup koji teži da čitaoca približi manje dostupnim čudima prirode. Ne sa namerom da ih zabavi, već da im aktuelizuje neki problem (zagađenja, zapuštanja određenih tradicija, izumiranja životinja, promena u društvu nauštrb „malog naroda“). Ako se takvi ciljevi primete, onda se automatski, svaka rubrika i svaki element ovog časopisa uzima drugačije, nego kada je reč o Zabavniku.

Recimo, prva razlika koju je moguće uočiti (u ovom nametnutom poređenju) jeste strah. Dok u Zabavniku čovek ne oseća strah, čak ni kada čita one ispovesti pogorelaca u rubrici „Život piše drame“, Nacionalna Geografija je natopljena strahom. Ispod lepih fotografija u pomenutim rubrikama, a i u okviru većih članaka i reportaža, većina tema i načina na koje su u ovom časopisu izložene, plasira strah kod čitaoca, i to strah od: kraja sveta, izumiranja određenih nacija, izumiranja određenih životinjskih vrsta, apokaliptičnih predviđanja nestanka resursa pijaće vode, zdrave hrane, strah od bakterija koje jačaju, od zagađenja, od katastrofa svakog tipa. Da se ne lažemo, mene suštinski nije strah ni od jedne od ovih stvari iako redovno čitam Nacionalnu geografiju, već mi je više zanimljiv taj kontrast između apokaliptičnih tekstova i masnog papira, te lepe fotografije. Ovaj spoj stvara specifični amalgam, a u ljudskom obliku asocira nekakvog sveštenika prirode koji meditira nad propašću sveta i prikuplja, unapred, nekom vrstom retroaktivne arheologije, njegove poslednje, lepe primerke. Dok je svet živ, dok se još uvek koprca, živi svoje, kakve takve živote, poslednjim pipcima, kracima, talasima, rukama grabi ono malo vazduha, ovaj časopis ga fotografiše, sortira i odlaže u nekakvu lepu, glatku fasciklu za neke buduće vanzemaljce.