Zloupotreba bicikla

Iako je ovaj blog otpočeo sa idejom da podrži biciklizam, te u slavu tog prevoznog sredstva I, ako se premota unazad, ima dosta tekstova o biciklističkim avanturama, moramo da apelujemo na zloupotrebu ovog vozila u kapitalističke svrhe.

Bicikl je zloupotrebljavan na razne načine:

1)      U reklami, kao znak slobodnog života, neformalnog saobraćanja, individualizma, ne hajenja za novac, korporacije, porodicu, higijenu I najprostačkiji je oblik romantizma u kapitalističkom društvu koje ne može da napravi ni tri koraka, a da za sva tri ne plati I još se busa u grudi kako je uspešan, živ   I punokrvan.

2)      U indi filmovima, kao znak za mlade, nehajne, šareno odevene ljude koji ne voze motore, džipove, već prkose svojim drugarima koji će kasnije ići na koledž I postati korporativni magovi. Ne, naši mladi prijatelji na biciklu prvo će malo eksperimentisati sa životom u prikolici, a onda će praviti kreativne prezentacije I reklame za drugare u džipovima (vidi stavku 1))

3)      Rekreacija staraca I iluzija o večnom životu I kretanju. Starce ne želimo da vidimo u staračkim domovima, a ni kako se kobeljaju sa štapovima I protezama po putu, nerealno je da ih vidimo u kolima, ali bicikl je taman za njih! Beskrajni reklamni spotovi koji reklamiraju lekove koji produžavaju život rasterećujući svet od brige za stare pretke, sve ih tovare na bicikle, nazuvaju im patike I reklamiraju kretanje starih preko bicikla, kao inkluziju u sofisticirani pakao. Pomirite se sa time, morate brinutti o svojim starima jer ne voze bicikl.

4)       Raznorazne evropske firme, magovi korporativnog pakla, bivši kolonisti zemalja kojima su douzeli sve sem vatre I točka, vraćaju svojim, inače zombiziranim radnicima, pravo da se putevima, zagušenim od saobraćaja, isparenja, stresa I gomile kapitalističkih govana, kotrljaju biciklom sa tankim gumama I korpom punom paradajza. I ako ne stigne majka sa pilatesa, na biciklu po dete u vrtić, stiže tata koji se upravo iskrcao iz NATO aviona koji je sjebao živote gomile dece u trećem svetu koja nikad neće naučiti šta je to točak.

5)      Turističke agencije koje znaju da imate novac, a da vam je muka od tehno sveta, uvaliće vam dvotočkaš da se pošteno namučite pedalajući I iskupite sve svoje grehe nakupljene u firmama koje proizvode besmisao. Znoj se stoko, rastresi grižu savesti, od septembra te čeka posao.

6)      Bildovanje ega. Regresijom na dva točka nećete izlečiti sve svoje muke.

Apelujem na spasavanje dostojanstva bicikla koji služi samo I isključivo za uživanje, satanističke akcije I apsolutni nemar prema planeti, te izazivanje saobraćajnih nezgoda. Možda je bicikl najbliži snovima o letenju, ali on se ipak oduvek kotrlja samo po zemlji zato odjebite sa simbolikom.    

Pitanja i sumnje skromnog Hrišćanina

Eto, još prekjuče su javili da će sinoć početi kiša i da će padati tokom celog vikenda, te da će temperatura pasti za deset setepeni. Imala sam plan da odem do servisa za bicikle i da mi pregledaju moje vozilo (imala sam plan da odem i kod zubara, ali to je druga priča, držimo se teme!), i odustala od istog jer sam čula za tu kišu. Umesto toga, odem kod mojih, naravno, sa šerpicama, kad vidim oni ne čekaju mene, nego popa. Pop se javio i rekao da će doći da “sveti vodicu” pred Uskrs.

Mala digresija – kako Uskrs godinama šeta, kao želudac kod bolesnog čoveka, samo nedelju dana pre ove koincidencije (mada je ne možemo nazvati tako jer susret mene i popa nije neka koincidencija, jer se obojica drugačije oblačimo, a inače se sve ovo ovako i ne piše), sjebala sam neki plan na poslu oslanjajući se na moj želudačni osećaj Uskrsa, ubeđena da je isti narednog vikenda. Uglavnom, sad sam se našla u stanu gde dolazi pop da “sveti vodicu” dve nedelje pre Uskrsa. Znam da navodim vodu na svoju vodenicu, ali koincidencija samo što nije!

Dakle, sedim tako sa mamom i sestrom i čekamo popa. Mislim, ja ga i ne čekam, jer nisam znala da dolazi, ali, pošto je pomenuto da će doći, nemam ništa protiv da ga čekam. Čekaju ljudi i manje ozbiljne stvari. Koju god temu da započnemo, majka, na svakih pet minuta, opominje odsutnog popa kako kasni. Pa, još i pomene kako ona nema njegov broj da ga zove i kaže: “Slušajte, do sada sam vas čekala, jer ste rekli da ćete doći u periodu od 10 do 12, a sada je jedan! Ja ne mogu više da vas čekam!”, ali kako broj ima tata koji nije tu... A, nije tu, i tu svi zaboravimo popa i na trenutak čekamo da padne kiša, jer je otac otišao biciklom, a nije uzeo jaknu za kišu, nego onu koja je za vreme kada ne pada kiša.

Tu se vraćamo na vremensku prognozu koja je i mene sprečila da odem u servis za bicikle. Međutim, kako pomenem bicikl, majka se zapita da li će tata možda ostaviti bicikl kod babe, ako je i on video da se sprema kiša,ili će krenuti biciklom, a kiša će ga možda mimoići jer joj se čini (dok gleda kroz prozor koji ne može da zatvori dok ne dođe tata, a kad mu ja priđem - ne tati, nego prozoru, ona i sestra poviču uglas: NEEE, iako slično ne viču kad pipnem kadionicu spremljenu za popa.... Dakle, dok gleda kroz prozor, zaključuje da je oblak otišao ka Vračaru, ali za popa još ništa ne može da vidi, jer to, naravno, ne javljaju na vremenskoj prognozi). Samo kada bi mogla da mu javi da ne dolazi, ali nema njegov telefon, a tata ima, ali tata je na biciklu. Ali, ako tata smesta ne krene, uhvatiće ga kiša, a obukao je onu jaknu koja nije za kišu.

Tu se ja već zapitam da li mi se možda nije više isplatilo da pokisnem na tom jebenom biciklu do servisa, mesto što sad, ničim izazvano, čekam i popa i kišu i tatu.

U svakom slučaju, dođe taj pop, očita šta ima. Kako on izađe, pade kiša, tata pokisnu, javi se da je dobro, kiša iz pljuska pređe u rominjanje, ja se spakovah da krenem, sa šerpicama, kući, zadovoljna što nisam vozila bicikl do servisa, jer je kiša pala, pop stigao, a tata pokisnuo.

Međutim, kako stadoh na hodnik spremna da me sitna prolećna kiša pomiluje po licu, mami nešto ne dade mira, pa se glasno zapita: “A, čime li je pop došao, ja mu ne videh kola?”

Džonijeva barka

Juče sam, posle nekog vremena, ponovo vozila bajs sa Džonijem. Želim da zabeležim da je u međuvremenu Džoni od svog bicikla napravio zver. Ručno, uz pomoć kože i nitni (4 dinara po komadu) napravio je specijalni, rokerski, držač za vodu. Umesto stare gajbice, sada ima pravu, belu, korpu i promenio je gume. Sem toga, iskoristio je svaku priliku kada smo stali da mi prepriča priručnik za menjanje brzina koji je skinuo s neta.
Uprkos vetru, za koji je Džoni rekao da ga čini nervoznim jer mu se "manta oko ušiju", vožnja je bila odlična! 

Sezona je otvorena

Prva vožnja do Ade protekla je dobro i bolje smo izdržali nego što smo se nadali. Prvobitni strah uzrokovan probnom vožnjom po Mirijevskom bulevaru koji se završio tako što sam se vozila na ispumpanim gumama tražeći neku pumpu i tugaljivo gledajući kako se Džoni kilometrima ispred mene pretvara u srećnu tačkicu, razvejan je već kod Pančevačkog mosta kad rekoh sebi - kad smo dovde došli, dobro je! Stazu su renovirali, a posebno me raduje što je napravljeno odvajanje za bicikliste na delu puta ispred Luke Beograd koji je ne mali broj puta bio uzrok nerviranja zbog nemarnih pešaka koji ti ostavljaju da biraš prenošenje bicikla preko pruge ili skretanje pravac u reku. Jednom prilikom, sudarila sam se sa deset godina mlađim biciklistom za šta su morale da plate dve raspričane kokoške koje su ignorisale moju trubu (koju je doduše prekrilo pištanje voza). Sada je rizik sveden na minimum i može se reći da sve do Ade na ovoj stazi nema više prepreka (čak je uklonjena i bašta Stare Stenke zbog čega mi je malo žao, jer ko što reče jedan kolega biciklista: nekako mi je bilo super da vozim kroz restoran, dodala bih - posebno kad su svadbe!). Uz neplanirano svraćanje na Ratno ostrvo i do Tempa, može se reći da je jučerašnji dan bio dobar. I da je sezona bicikla otvorena!

Velika Subotica

U povratku iz Subotice, na autobuskoj stanici u Beogradu zapodenem razgovor sa ženom koja putuje iz Novog Sada u Niš. Izvinjava mi se žena što mi se tek sada obraća, iako smo sedele jedna do druge dobrih sat i po, a ona, eto, sada nastavlja za Niš, a ja ostajem u Beogradu, ali imamo tih deset minuta da se upoznamo i popušimo po cigaru! Pomene mi da nikada nije bila u Subotici, i začudi se na moju konstataciju da je Subotica ogroman grad, ama veći od Novog Sada. Ako, poput Grka koji su za mernu jedinicu ljudskog tela uzimali oko, za premeravanje gradova uzmemo gradski trg, Subotica ih u sebi ima daleko više nego Novi Sad! Kaže ona, ma otkud to, mislila sam da je manji. Ja zapela da je veći i ode žena za Niš sa mojom - dezinformacijom. Jer, dogegam se ja kući i bolja polovina me razuveri - naime Novi Sad je veći. Ako izuzmemo moje generalno nepoznavanje geografije (jedno u nizu rupa koje mi odlikaši nosimo pored dlakavog sira i valjda svetleće Lazareve glave, i sanki i diploma i pernice koja kad se probuši iz nje ispadaju konfete i plastične ribice, sve to zbog šestara!), ova moja pobrkancija dobrim delom dolazi i zbog dečjeg festivala na kom sam bila i ove godine, a koji mi uvek ostavi utisak da je Subotica daleko veći grad nego što uistinu jeste.

U pitanju je Međunarodni festival pozorišta za decu koj se ove godine održao 19. put u Subotici. I ove godine većinski su prikazane lutkarske predstave, na moje veliko zadovoljstvo. Kao i prošle, i ove sezone sam imala utisak da je lutkarstvo, o kom inače ne znam mnogo sa teorijske strane, čudan kutak pozorišta u kom je u isti mah moguće biti naivan i nevin (u smislu pričanja priče, sadržaja, ideja) i neviđeno moderan i zauman (u formalnom smislu), što je, ako se uzmu u obzir savremeni tokovi u teatru gotovo nemoguća misija – il zadovoljavate sebe ili publiku; il ste neki moderni drkadžija koga voli šačica studenata FDU-a i pozorišnih kritičara ili ste masa koja igra na nekakvim improvizovanim „brodvejskim“ skelama za čitaoce Laguninih izdanja.

Al, da skratim mudroseraj, ove godine me posebno oduševila prva predstava prvog dana zvanične (takmičarske selekcije), „Kamen po kamen“ španskog Pozorišta Kasteljon de laPlana, rediteljke Roze Dijaz. Priča je sasvim jednostavna i zapravo govori o životu usamljenog čoveka na plaži kom bi sve bilo potaman kada bi imao prijatelja; on ima čudne ideje zbog kojih ga komšije smatraju zaludnim i zbog toga mu je drug samo more sve dok ne pronađe najboljeg prijatelja u pesku.

Zvuči suviše prosto il suviše suludo, ali ako zamislite da je cela ova priča odigrana samo sa dva prsta glumca i animatora Sebastijana Gombau koji celokupnu scenografiju podiže iz malog kofera punog peska, kamenja, praznih ribljih konzervi (posebno me razveselila ova pojedena metafora u svetu ideja!) koje tokom predstave dobija raznorazne oblike i „živote“, osetite neku praiskonsku snagu Lepenskog vira i, u isti mah, naivne dečje bajke iz slikovnica i nekakve usputne prašine lučkog gradića na prstima i pod noktima. Možda uspete da dočarate zaokruženu magiju kojoj nije potreban baš nijedan specijalni efekat, čak ni prevodilac da vam u uši ubaci šum talasa ove morske priče o potrazi za smislom života.

Sličnu fascinaciju izazvala mi je i predstava slovenačkog Mini teatra, inače manje-više redovnog gosta festivala i ovogodišnjeg nosioca Granprija festivala, „Snežana“. Ali, na nešto drugačiji način. U pitanju je postdramsko pozorište zasnovano na bajci „Snežana i sedam patuljaka“ – radnja je smeštena u industrijski gradić nepoznatog imena, na sceni dočaran samo jednom mašinom u koju je uklopljeno i ogledalo zle veštice-maćehe (nalik ogromnom bilbordu koje se, na rasklapanje, kao po narudžbini naručilaca reklama, menja iz lika zle veštice u lik Snežane), zatim rudnik sirotih patuljaka (izvora humora u ovoj modernizovanoj bajci, ali takvog da nikada ne prelaze u parodiju izvornog materijala, već pre nadogradnu, ili iščašenje u pravcu nove priče). Inspiracija ekološkim kampanjama protiv zagađenja planete uklopljena je u bajku na nadrealistički i humorističan način tako da i likovi i scenografija plutaju u prostoru između klasične (univerzalne) i modernizovane bajke, predstavljajući svojevrsnu postapokalipsu ne savremenog sveta, već savremenih tumačenja i savremenog teatra. Ogledalo postaje jednako paravan za odsjaj u pravcu zle veštice koliko u pravcu kritičara i nadobudnih modernizatora bajki, tako da komad na prvom mestu slavi igru, zbog čega sam ga i zavolela.

Sasvim posebno mesto zauzima ruska predstava „Mala roda i strašilo“ koja je, u odnosu na prethodne dve ponajviše deo klasičnog lutkarskog pozorišta (nevidljivi glumci, vidljive, savršeno animirane lutke, godišnja doba). Iako je priča o prijateljstvu, te slobodi koju morate pružiti svom dobrom drugu da se razvija i, od vas, eventualno, odleti u svoj svet, relativno dugovečna i prepričavana, u ovoj predstavi Belgorodskog državnog pozorišta lutaka progovara toliko praiskonskom, savršeno naivnom toplinom da deluje kao da je prvi put čujete. Što se kaže – podiže duh! Skromno skrojena scenografija, kao i lutke, bez ikakvog preteranog ulaganja u bombastično „oživljavanje“ očigledno neživog sveta lutaka, upravo doprinose da lutka u ovoj predstavi dira čoveka svojom delimičnom oživljenošću koja u daljem razvoju u glavi gledaoca stvara vrlo jasnu i bolnu sliku o nerazvijenosti i krhkosti samih motiva o kojima je ova konkretna priča.

Posebna je bila i predstava „Medved“ po Čehovu, Kostromskog regionalnog pozorišta lutaka koja se dešava na sceni veličine omanje muzičke kutije, a izazvala je smeh koliko i Radovan treći. Onda je sve jasno.

Iako mi se intimno nisu preterano svidele, mislim da treba pomenuti još dve predstave: „Prljava krila“, delo Čileanca Davida Zuazole i „Crveni balon“ po čuvenom francuskom kratkom filmu, inače prva pozorišna produkcija mladog String teatra iz Velike Britanije. U prvom slučaju, fascinacija je izazvana tehničkom izvedbom autora koji sam osmišljava i pravi lutke od otpada, kao i njihov celokupan seting – neku vrstu medmaksovskog sveta od žica, lampica, prašine, pokidanih velova i mačjih očiju sa dečjih rančeva ne bi li dočarao postapokaliptični svet u kom sve što je lepo umire. Lik tvrdi da mu za montiranje celokupne scene, kad je brz, treba sat i dvadeset, a normalno – čak dva sata vremena! Sve je ovo fascinantno, samo što, nakon prvih 10 minuta začudnog efekta kompletnom scenom, gledalac počne da se navikava na takvu lepotu i uočava da tu – nema života, što je za lutkarsko pozorište posebno nezgodno. S druge strane, Crveni balon je asketska predstava u kojoj su sve lutke nalik jedna drugoj, a muzika i scenografija (tabloi koji oponašaju gravire ili crteže gladnih umetnika na Monparnasu) oličavaju svet visokih zidova iznad kojih pokušava da se izdigne mašta jednog običnog dečaka.

Problem, koji možda ima veze sa mladošću ovih entuzijastičnih umetnika, inače odraslih u lutkarskom pozorištu na brodu koji godinama unazad vode njihovi baka i deda (sinopsis za horor film?) je taj što ovi umetnici previše žele da prenesu značenje i „atmosferu“, dakle rezultat, a premalo se bave procesom koji svakako, na neko konkretniji način mora proći kroz oči, čula i, ako im se posreći, dušu gledaoca.

Ali, duša je teško dostižna stvar i ja sam srećna što sam je na ovom festivalu osetila najmanje tri puta!

Košmari na volej

„I opet sam sanjala pokojnu mamu“, kaže mama. „I sanjala sam pokojnog Živka. Sećaš se kako je on bio gostoljubiv, al sanjam ja, zove me u kuću i uđem ja, al osećam da mi sprema nešto loše. Ne znam šta, al osećam.“
„Vikala si: tata, tata“, kaže tata. „Jeste, sanjala sam tatu“, kaže mama. „Pa, jesi ga dobro sanjala?“, pita tata. „Ne sećam se. Al sanjala sam i neku ženu, sva u belom, a ona svetlost, od glave do pete, ma, divna, al me i plaši. Drugu noć sam sanjala ženu, sva u crnom, isto onako, samo u crnom. Al, ne volim ja o tome, nećemo o tome.“

„Ja sam sanjo da igram fudbal“, kaže tata.
„Jeste, sanjao je, zato je meni cevanica poplavela“, kaže mama.
„Ma, vidim loptu, ide ka meni, prosto je vidim, tačno mi dolazi na volej. A, ja je šutnu!“
„Ja pomisli: ubiće me u snu kolko je lud!“

Vanredno stajanje

Sinoć slušamo vesti - objavili vanrednu situaciju, a ne vanredno stanje, te da je svuda sneg, ljudi odsečeni od prodavnica, Domova zdravlja, škola, saobraćaja, da neki nemaju struje, neki vode, neki grejanja. Sveopšti je kolaps. Usred vesti, ulazi Džoni i, stresajući kapu i šal, svima nam svečano saopšti: „Znate vi da ja već drugu noć sanjam da vozim bicikl. Mnogo mi nedostaje.“

Nasmejani autobusi u dupetu Srednje Evrope

Bliska, prema „fascinaciji svetom“ i „svetskim prostranstvima“ Nacionalnoj geografiji je i turistička organizacija Jungle Tribe koja se nedavno u City Magazinu reklamirala preko intervjua sa članom Plemena Nasmejanih ljudi koji je pričao o tome da je reč o društvu nasmejanih autobusa. Dok N. G, u svojim putešestvijama bez granica i u nepriznavanju istih za bele bogate novinare sa pasošem i crnačkim obezbeđenjem, pozajmljuje principe holivudskih filmova, Jungle Tribe grade svoj biznis obične turističke agencije na diskursu putovanja bez granica, nasmejanom putovanju i nasmejanim autobusima (dakle, rabe i apsurd kao književnu, stilsku figuru).
Pre nego što su nam ukinute vize, ova agencija je gradila svoj imidž na priči o tome kako želja za putovanjem nema prepreka, te kako je moguće, uprkos tome u kakvoj se dušegupki nalazili, da budete slobodan čovek, te da sa jednim šatorom i pajtosima i tri krigle piva oblepite ceo svet sopstvenim alavim jezikom. Ali, ne lezi vraže, iako su insistirali, u svojoj PR spiki, na tom duhovnom putovanju, kada nam ukinuše vize, ovi su se trajbaši, kao i svaka turistička šuša, pridružili turama do Budimpešte gde je valjda trebalo da, kao oslobođeno zverinje iz dupeta Balkana, zarijemo svoje slobodne pasoše u
dupe budimpeštanskih pijaca i popijemo im svo pivo koje nude, zamaskirani u mlade, srećne i ljudovoleće debile sa Balkana !
Budući da sam do tog trenutka, ne svojom voljom, bila na njihovoj mejling listi, te da sam redovno primala tu poeziju o putovanju duše i keruakovska proseravanja, u trenutku kad je stigo taj poziv da svi, zajedničkim snagama, proburazimo stomak srednjeevropske usedelice koja čuči pred vratima Zapada i kenjamo po budimpeštanskim haustorima, poslala sam im mejl de sam rekla da su bezobrazni, jer su do juče tvrdili da mi svi putujemo uprkos svim granicama, i što sad slave što su nam ukinuli vize i zarađuju na toj Budimpešti ko da je Rio de Žaneiro!
Isključili su me s liste. Sva sreća, više nemam ausvajs za nasmejani autobus.

GSP bajka

Vozimo se tako majka, otac, sister and I gradskim busom. Mi mali manji, oni veliki odrasli. Naprasno, dve stanice pre naše, krkljanac! Sestru pričvrlje ona vrata. Da u kosmosu, onako beskonačnom, ima neka brava nju bi uštipila! Udarismo u dreku i lelek keva i ja! Kriv je vozač! Najednom, dok se derem, kako mi iz dijafragme ide psovka, kapiram krivi su svi: ljudi u busu, grad, ceo svet koji je najednom stao na nečiju nogu i, uprkos toj maloj prepreci, piči dalje. Vrata se otvore. Nešto zgroženih ljdui (ne tolko pričepljivanjem kolko vikom mene i majke) izađe na svež vazduh. Mene dibidus sramota, posebno što sister nije povređena, nego tek tolko ugruvana da bolje zaspi. Bus piči. Majka i ja rezignirano izlazimo napolje, stanicu pre naše. Iz protesta protiv sveopšte bede i nekakvog svemirskog bola koj se nasadio na sestrin palac. Osvrnemo se, oca nema!
Otvorimo vrata od stana, kad eto tate, stigo pre nas. Majka kaže: „Kako te nije sramota! Pa svi smo izašli, priklještili su je!“
“Mi izlazimo na sledećoj stanici“, kaže tata. Što je najgore, bio je u pravu.

Siđi mi

Do kraja meseca važiće dosadašnji sistem vožnje gradskim prevozom, a onda ćemo, od 1. januara (uvek je taj prvi gadan) morati da se prilagodimo novom sistemu zvanom Bus Plus. Da budem sasvim precizna, nije reč o sistemu, nego o podsistemu. „Centralno mesto - Operativno kontrolni centar, obavlja funkcije prijema, slanja, obrade i čuvanja podataka, što omogućava veću bezbednost saobraćaja, kontrolu vozila, ali i kupovine karata i plaćanje prevoza, evidenciju frekventnosti saobraćaja i putnika, preciznost i tačnost vožnji, veći komfor za putnike, različite vrste analiza i zbog svega toga bolje planiranje i poslovanje, dakle i - uštede“, stoji na sajtu posvećenom razumevanju ovog sistema. Na našu sreću, u najavama se, na tom sajtu, insistira na „uštedi“, „bezbednosti“, „frekventnosti“, „preciznosti“ (ili „tačnosti“ koja je, valjda tačnija od preciznosti, ili sugerišu da će, sa Bus Plus sistemom, autobusi kočiti baš na stanici, vama ispred nosa, a ne par metara iza – ako se ispred vozača busa parkirao neki drugi bus, pa ovoga mrzi da sačeka i otvori vrata nakon što kolega odmakne, pa ih otvori između dve stanice i tako propustite svoj bus). Dakle, sada će biti em precizni, em tačni.
Međutim, ukoliko se dobro prostudira ovaj Bus Plus sistem, dolazimo do toga da je glavni cilj uvođenja ovog podsistema ne da ubrzava buseve, kultiviše nekakvu kulturu gradskog saobraćaja, odnose kontrolora i putnika, i generalno da podiže raspoloženje svih tih „učesnika u saobraćaju“. Suština je da se navataju slepi putnici u gradskom prevozu. Jer, „legalni“ korisnici gradskog prevoza svih fela (popularno prozvani: „zaposleni“, „nezaposleni“, „učenici“, „penzioneri“) dobijaće svoje vozne legitimacije kao i do sada (uz samo veći krkljanac na ulazu u bus, jer moraju da se otkucaju dok ih ostali revnosni podsistemski sapatnici gurkaju u dupe i gležnjeve, dok će jedini koji su do sada mogli da se provlače sa papirnatim kartama sada biti rendgenski uviđavani u busu kada se na vratima otkuca GSP-ovski Robokap od kontrolora.
U neko doba su skontali da se ljudi naprosto švercuju. Zato je GSP prestao da zaprašuje buseve žutaćima koji se vide iz aviona i svoje skupljače je počeo da šalje u civilu. Primenom ovog predatorskog principa, navatali su podosta ljudi, ali naš narod im je odgovorio zasluženom, naučenom, izargatovanom (za sve pare!), o da, balkanskom apatijom! I inatom! Piši kaznu, pizda ti materina!

Onda su face skapirale da je stvar s gradskim prevozom i košnicama unutar te regije nemoguće rešiti i primenili su podsistem za sistem! Sada nas ubeđuju da ćemo, na konto Bus Plus-a kusati brži, efikasniji, precizniji i sve to na sisu susamastiji saobraćaj, iako će sve biti isto, jednako kasno, jednako nesređeno, jedano u kurcu, samo će vatati više ljudi koji se švercuju. E tu je caka! I sad vi, legitimno zaposleni, nezaposleni, učenici i penzionisani krcajte se u bulju Tempa i ostalih 79 prodajnih mesta da vas plastifikuju, da bi se navato onaj gamadasti deo mimo sjebitis košnice! Vi se unutar sistema prcajte u dupe u redovima, a vi van sistema se natrtite da primite puno funkcionisanje sistema. I ko ono zlatno magare iz bajke, ispljunite još koji zlatnik!

Dok ovaj Baj Ganjo „upravlja vozilima“ i šalje rendgenske snimke Evropi sa potpisom „sad smo povratili i sve smo za sobom počistili“, samuraji u podvrstama podsistema se među sobom kolju! Korisnici „radničkih“ markica koje od skora neće morati da opipavaju na mrazu, no da ih prinose pod nos GSP zveri dok mu, ko na Bošovim platnima, u dupe ulaze penzosi, učenici i ostala repata i evidentirana bratija na klizavom stepeništu busova, likuju nad sudbinom svoje do sada nelegitimisane bratije. One koja se ne otkucava dok ne mora. Ovi prvi klikću ko petlići koji su prvi došli na klanje, s visine panja: „tako vam i treba, do sada ste se vozili na NAŠOJ grbači, sad platite, sad će vas navatati!“ Eto autobusa punog lepog vaspitanja i pozitivnih emocija! Da rendgen ima srce registrovo bi mlohav kurac.

Sva sreća, pa će ovu izludelu barku izludelog naroda u podsistemu bez prebijene pare i s prebijenom glavom autobus na vreme upozoriti, prema novom sistemu, na koju stanicu nailazi. E sad mi siđi s kurca!

Bicikl kroz istoriju

Prvi bajs dobila sam negde u četvrtom osnovne. Kupili mi moji. Bio je metalik ljubičaste boje, a učila sam da ga vozim u tada slepoj Baba Višnjinoj ulici koja je udarala na veliki parking ispred poslovne zgrade Robnih kuća, a potom si mogao da skreneš ka Kursulinoj – taj deo bio je oivičen betonskim branicima iza kojih je bio, za mene tada duboki ponor koji je gledao na podrumske prostorije te poslovne zgrade što je meni onda izgledalo tajnovito (Baba Višnjina ka Kursulinoj oko osam uveče bila je najčarobnije mesto u mojoj svesti na biciklu, nije bilo dalje!). U tom zidu, palili su, u mrežicama zarobljene, lampe, otprilike u isto vreme kada se popale i one ulične svetiljke. Voziti kroz ta noćna svetla na prostoru koji mi sada deluje toliko malešan, onda je delovalo kao velika sloboda. Maltene kao ova koju sada imaju carevi koji osvje deo parkinga u tom napucanom kraju. Skretanje iz Baba Višnjine ka Kursulinoj (o vožnji do Karađorđevog parka da ne govorim!) bio je posebno opasan teren za moje prve vožnje, jer si imao utisak da se prostor najednom sužava i da moraš voziti – pravo! Užas!
U to vreme, kod nas je na čuvanje došo moj brat od strica, Raša. Mali nije hteo da jede (zapravo, povraćo je konstantno i užasno me nerviro jer je tako metiljav i iziskuje pažnju mojih roditelja koja je prvenstveno, kako sam verovala, namenjena meni!). Taj se mali, mesto na hranu, opasno primio na bajs, pa je, u njegovu čast, otac pristao da nas kolima (sa bajsom u gepeku) odveze na poligon za učenike vožnje negde u predgrađu (i dan danas ne znam gde je to tačno bilo, recimo negde kod Dušanovca). Sećam se da mi se izmešala sreća što će se voziti na tom otvorenom prostoru, tamo de voze pravi vozači, pravih vozila! U isto vreme, išo mi je na nerve mali Raša koji je stalno dobijao prednost na mom bajsu, a potom i sestra koja se naprasno, s obzirom na ceo izlet, zainteresovala za vožnju. Sve vreme mi se kuvalo u stomaku: a sad biste da vozite, kad ste već doveženi! I, to je moje biciklo, odbijte! Mrzela sam ih oboje! Dokazivala sam se na tom biciklu tolko da sam se naposletku slupala u neko auto, pa su me odvezli kolima kući. Onesposobljena, na papirićima, pisala sam neke poruke kako su oni pokvareni što mi uzimaju biciklo i mog tatu i te poruke ubacivala u šrafove u ormaru u predsoblju. Da ne bude zabune, mali Raša je danas veliki car, živi u Valjevu i ima svoj bicikl, a njegov mlađi brat čak vozi kamion! Raša mi je nedavno pozajmio na čitanje Dostojevskog, siti se ispričamo kad god se vidimo, uglavnom idemo peške, pa sednemo negde na pivo i užasno se ponosim što mi je on brat.

Ovaj prvi bicikl bio je predmet raznih svađa u ulici, a kada mi je drug, neki pegavi Nebojša jednom prilikom pozajmio bajs i vratio ga sa oklembešenim lancem, i pre nego što sam shvatila da je lanac relativno lako namestiti nazad, nasrnula sam na pegavog Nebojšu i potukla se s njim. Od onda nismo progovorili, a on se u međuvremenu odselio. Od tada, pa sve do faksa skoro da nisam sela na bicikl. Jednostavno mi je to vozilo delovalo kao veliki problem, jedna prljava stvar oko koje moraš da se tučaš – nikad ne znaš kad je tvoj red na vožnju, a i kad je red, onda se negde zabiješ u neki stub u ulici, pa te posle grde, a ti ih sve mrziš. Dakle, biciklo je bilo zaboravljeno za dugo, dugo vreme. Da bi se vratio...

Nakon što mi je pukla prva prava ljubavna veza, šetam ja Bulevarom revolucije i ugledam biciklo! Mnogo lepo – crveno, tanki, maltene ćelavi točkovi, lagan! Ima i mesto za korpu i generalno je elegantan! Jebo momke, ponovo otkrivam biciklo! Sad nema nikog da se za biciklo borim i kupujem ga svojim, stipendijskim parama u radnji sa carinskom robom. I to je početak cele radnje.
Ovaj bicikl je zapravo najzaslužniji za rađanje moje ljubavi prema vožnji. Na njemu sam se prvi put odvažila da izađem iz komšijskog kruga, prema Adi, pa prema Tošinom bunaru, pa na drugu stranu, uz Bulevar Revolucije i dalje od tramvajskih šina. Na njemu sam prvi put skapirala da treba povremeno izravnati točkove, te da je moguće voziti i ne misliti ni o čemu – najvrednija stvar. U isto vreme, da se i misli izravnaju kao i točkovi. To je prosto poštena stvar – svaki čas, dok voziš, rešavaš neke logičke zagonetke (gde skrenuti, kada pošteno stati, kada ubrzati, zakočiti...), dok, paralelno sa tom armaturom po kojoj kliziš, primoran da si tu, prisutan u gradu, možeš biti miljama daleko, sa glavom zarinutom u oblake. Ova fer podela me kupila već prvi put kada sam na bajsu uronila u grad. I shvatila da nema lepše stvari koja može da mi se desi. Lepša je od pisanja. Lepša je od momaka. I od hrane. I od svakog razgovora. Sve ti je, jednostavno, jasno.

Vozila sam ovaj bajs narednih pet godina kada ga je nasledio moj otac, koj mi je kupio, preko firme, odličan, terenski bajs, koji su mi ukrali dva dana pošto je kupljen. Tako da taj, koji je verovatno bio i najbolji bicikl koji sam ikada imala (a vožen je jednom), ne računam. Kapiram da svakome ko vozi bicikl, nekad jedan moraju ukrasti. Nema druge.
Poslednji i aktuelni bicikl kupljen je u Tempu. Sećam se da je lik na kasi koji je stajao ispred mene platio veći račun za prehrambene namirnice od mog računa za ovo čudo. To je bila neka 2008. recimo. Ovaj bicikl je sada već krš, al je prešao dosta i planiram da ga zamenim za neki novi. Ovaj me posebno nekada nervira jer mi deluje premali za mene. Ali, stvar sa biciklima je sigurna – najbolje je voziti ih sam. Situacija života se uvek predstavi kao jedan, jednostavan kadar koji se postepeno menja. Vozeći, otvaraš prozore u gradu, krčiš svoj put, budeš uporan, vremenom jačaš, smiruješ nerve, smiruješ misli. Dolaziš na neko mesto gde se parkiraš i posediš. Onda kreneš nazad. I sve dalje deluje kao sasvim laka stvar. Samim tim što od nje uvek možeš da se odvezeš nekud dalje.

Baka u hausu na Pančevcu

Skapirala sam da sam u ovim porodičnim hroniku prenebregla baku. Ili je ona uvek sporedni lik koji nešto serinda. A to nije fer. Naime, pod jedan, baka je jedini preostali živi član četverca baba i deda po mami i tati, pa makar za to zaslužuje da je preporučim. Sem toga, baka je tvorac neviđenih replika, tipa: „komšinica je tražila cement“ (onda se ispravi, pa kaže „ciment“), pa „a na Pančevačkom mostu haus!“ i, čuvena, „deco, izlazimo!“ jedno dvesta metara ispred tunela koji deli Lastru i Samare, dve železničke stanice (mi inače silazimo u Samarima). Takođe, baka je apsolutno nenamerni duhoviti lik u raznoraznim prilikama, od onih čaplinovskih kada skače po krevetu i lovi sve moguće komarce u sobi, kada paukove ubija peglom, kada pravi eksces u Pošti jer joj ne daju da podigne novac za akcije za pokojnog dedu („Nikola, jesam ti rekla da ga odvedemo dok je bio živ da potpiše!“). Tom prilikom, ženi na šalteru je napravila ceo cirkus kada joj je izvela, sa sve štapom, pravu joneskovsku dramu: „Kaži ti meni: dok je Milorad bio živ, ja sam Nikoli rekla, idemo da podignemo akcije. I mi dođemo, a vi kažete ne može. Mora on da lično upiše ili da vam sud prenese pravo. Ja vama kažem, kako da on dođe, dok mu ja platim taksi, meni se te akcije više ne isplate, jel ti to jasno!“
Bakina moć rešavanja situacija sa administracijom i, generalno, obračunavanja sa spoljnim svetom posebno je došla do izražaja kada sam živela dve ulice od nje i tada živog dede. Dođe meni račun za struju pogolem! Svi udarismo u kuknjavu, jer nismo znali da u stanu nema tzv. jeftine struje. Sedim kod bake, vajkam se, ona plače (očas posla zaplače!) Odem kući, legnem. Oko dva sata u noć budi me zvono telefona. Baka. Viče: „Tino, ne moraš da platiš račun!“ Reko, bako, znam da ne moram, nego dela reci što. Baka viče iz petnih žila: „Oni su pogrešili!“ Sutradan, na seansi sa bakom i računima, ona mi objasni da je od sedam popodne do dva ujutru čitala moj račun za struju i ustanovila da s ovi iz Elektrodistribucije dopisali jednu nulu. Greškom! Njihovom! I ja, Tina, ne moram da platim! Ne pamtim kad sam toliko htela nekog da izljubim i izgrlim kao najvećeg cara na planeti.

Eto, to je baka. A, najjača stvar što je još živa, čita račune i šljaka ko najveći lik kog znam!

Razumeli smo se

Kažem mu sereš. Nakon što je on kenjo mami što po kući hoda u hulahopkama. U sebi mislim, samo nemojte, nemojte, molim vas, pričati naglas.
On stoji do kante za đubre i ćuti, a onda kaže: „to ne priliči akademskom građaninu da se tako izražava“. Ja mu kažem, u redu, al ne seri. I dal bi razumeo da sam ti rekla drugačije? Sad bi on najrađe da mi sedimo satima i raspravljamo o stvarima koje su svima jasne. Pijan si? Ok, skloni se. Luda si? Ok, skloni se. Bolesna si? Ok, skloni se. Iako smo svi pijani, ludi, bolesni i napušeni, nemojmo se međusobno jebati. Samo to, ljudi! Samo nemojte misliti naglas, molim vas! Učinite mi. Tolko puta sam učinila ja vama razne gluposti. On stoji, obuva patike, izlazi napolje, u onu maglu.

Kažem joj sereš. On mi kaže ne izražavaj se tako pred njom. Obuvam patike i idem u maglu. E, sad vi sedite i mislite.

Neki likovi renoviraju stan u prizemlju pa se po vratima skupio neki prah. On ga pokupi prstom i pokazuje ga svima. Nama. Kaže: vidi. I kaže još kakva sramota. Nemam snage išta da kažem. U sebi se mislim, sereš. I još, siđi u podrum, samo siđi! Viče kako je to nepristojno i glupo. Mama viče, zatvori vrata, čuće te. I izuj cipele, unosiš prašinu, danas sam ručno prala tepih. Čuj, ručno! I on je ručno pio i ručno nazuo te patike koje unose prašinu. Svi su se ručno usrali. On se ne obazire, štrapa patikama, kaže kako sam nepristojna. Ja mu opet kažem da sere, pitam mamu ima li neko đubre da se izbaci i krenem opet i opet i opet da obuvam patike. Izlazim. Neko im je opro hodnik. Odlučujem, dok se spuštam niz stepenište, sa krompirima u rancu, da im nikad više ništa neću reći. Da im nikad više ništa neću tražiti.
Dođem kući, upalim sve što radi, pojedem krompir, onda mi se sloši i kažem im da se izvinjavam, da ja ništa ne razumem, teško je vreme, svi su u kurcu. On mi samo napiše: razumem.

Pa, ok, razumeli smo se.

Paj sad – nastavak o Džoniju

S više strana nam je stiglo pismo de se pita kako mu je i šta radi, pa ću biti iskrena: Džoniju ne ide najbolje.
Naime, kupio je za dvaes evra polovni bicikl. Budući da su se u porodici, u međuvremenu, nakupile raznorazne muke, Džonijev novi/elem, polovni bajs je ispo najgori krivac! Ko god je u tom periodu, a na radijusu Krnjača – Mirijevo prdno, Džonijev novi/polovni bajs je kriv! Pa, ti sad budi pametan i reci je li to moguće. Dakle, kome do sad nije bilo jasno, biciklo je za Džonija stvar slobode i rekreacije. Međutim, život teče, melje, nosi i, uglavnom se zakači za bicikliste – ako ti nešto u životu ne valja vidi vozi li neko od tebi bliskih bajs pa se ospi po njemu. To ti dođe nekako najlakše. Lakše od aluminijumskog rama, lakše od lanca, lakše od lakirovke za bajs. I tako se na Džonija, našeg superheroja spustila magma i melesa! Kaže majka: da vratiš biciklo Mrkiju, da nas ne bude sramota što kupuješ polovne stvari! I kaže još: što ti se smeju, jer ti, Džoni, kupuješ polovne bicikle. Nisi dete, to nikom ne treba, imaš probleme.
Po zakonima psihoanalize, a i ako iole imaš dušu skontaš da se na to Džonijevo novo, polovno biciklo navrzo ko je hteo! Kom god u kući da je okraćo rep, da mu se smrko život, taj se na ovo novo, polovno biciklo, kupljeno od dotičnog Mrkija nasadio! Neće ljudi da osmisle svoje toteme, mrsko im nešto da zasade neku tako biljku il podgaje nekog gadnog pacova, pa udri svi na Džonijevo biciklo!
Kaže, imaš jedno, šta će ti drugo!
Džoni je trenutno u teškoj situaciji, jer ga život konstantno nanosi na to da bira: biciklo (novo/polovno) oli žena i deca!
Rekla sam mu lepo: kad ti je frka, tata, slaži! Isprva me je poslušao, a tajnu o polovnom bajsu koji je kupio od Mrkija po ceni od dvaes evra smo čuvale baka i ja. U nekom trenutku, trenutku inspiracije i razvrata, i koju kapljicu alkohola, Džoni je rešio da krnjačarskim bajsom pređe taj ogromni razdor između prigradskih naselja, da okuša Pančevac na novim točkovima i došo je novim bajsom kući. Ispao je, naravno, kuršlus. Nemoguće je opisati kako se to odrazilo na kućevni mir. Sve u svemu, za sada je po sredi hladni rat, a Džoni je ucenjen: vrati biciklo Mrkiju. Reci mu da si se šalio. Reci mu da ga ne želiš (bajs, ne Mrkija). Reci njemu i celom babinom komšiluku da svoj život shvataš ozbiljno!
Džoni se za sada drži. Biciklo je parkirano, vezano, prede. Čeka. Mama isto čeka. I baba. I komšiluk. Jebaćemo im svima mater!

Nastaviće se...

Džoni Resurekted

Dakle, već sam pisala o Džonijevim avanturama na biciklu i pomenula da ga okolina u tome ne podržava, strahuje za njegov život i slično. Dužnost mi je da izvestim, zarad mlađih naraštaja koji planiraju da se suoče sa opasnostima vožnje bicikla na ulicama našeg grada da je Džoni pao! Pred kućom! Vozio je, ko i obično, na potezu Mirijevo- Krnjača, sedeo u krnjači i prešo Pančevac u oba smera i pao pred zgradom prilikom silaženja sa bicikla i sjebo ruku. Naravno, svi oni likovi iz ranije pominjane opere (mama, baka, bakin komšiluk) povikali su uglas jesam ti reko! Džoni već nedelju dana nije seo na bicikl. Danas mi je pomenuo da vozimo sutra, da je spreman. Mama mi je nemom gestikulacijom dala znak da ne pristajem (specijalan znak koji samo mama ume da izvede: skupiš usta kao da cokćeš, ali ne ckneš nego ti kiselina izađe na oči i na rukave, a onda se kao opustiš, zapališ cigaretu i gledaš dal se azot vezao za mahunarku).
Ovaj događaj Džonijevog pada pred samim ulazom, nakon toliko pređenih jardi, se u porodici prepričava već nedelju dana pa usled silnih uticaja sa raznih strana nisam imala objektivnu sliku। Baka je u više navrata potvrdila da je tata iz Krnjače krenuo oko 11 uveče, ali bez bicikla, pa joj je nejasno kako je s bicikla pao (doduše, bicikla u Krnjači nema, a i komšinica Lepa je tatu videla sa svog balkona negde oko jedan noću kako se po biciklo vraća। Dakle, gde je Džoni bio u međuvremenu? I gde je bio biciklo?) Gosn Bane, inače muž od neke Mice iz bakine zgrade tvrdi da je tati oko 10 uveče savetovao da biciklo parkira u šupu i prespava u bakinom stanu, što ga tata očiglednonije poslušao।
(Par dana posle se neki Aca iz bakine zgrade požalio da je Bane iz šupe koju je tati nudio za biciklo izvuko njegovu odličnu rakiju iz koje fali oko pola! Mica je kenjala Banetu.)Mama je zaspala oko devet, pa sve posle toga ne zna, iako se sa Džonijem čula oko pola devet i obećao joj je da će voziti pažljivo.
Kako bilo, narednih nedelju dana, nakon što je baka, posle savetovanja s komšilukom ustanovila da Džoni apsolutno nije normalan, a svojim očima je iz autobusa 43 videla kako se kocke nezgodno spajaju na Pančevcu i kako nisu dobre za bicikliste, baka je rekla da više na biciklu neće da ga vidi kako ulazi u Krnjaču! Mama je tati zabranila pivo. Baka je zabranila celom svetu naprezanje mišića!
Dobra vest je da se Džoni oporavio.Dakle, Džoni, vozimo sutra!

Kako sam prov’o leto

Odo

Samo vozi, Džoni!

„Ima da mu uvatim taj bicikl i da ga bacim u potok!“ Misli mama na Mirijevski potok. Pošto sedne na bicikl, tatu i bog zaboravi. Al ne zaboravi ga mama koja, ko one žene iz epskih pesama, čuči na balkonu i prati da čuje ili predenje lanca na starom biciklu ili sirenu hitne pomoći odozgo s Mirijeva. Kad uzjaše bicikl, tata se jednostavno ne javlja na telefon sve dok ne stigne kući. Dal se negde zapio, dal se slupo, kaže mama dok ispija kafu i pogleda kroz prozor, na već smrknut Mirijevski bulevar kojim kevću čopori pasa, ko da se tata uputio u neku bitku Titana. Mnogo je nervira taj bicikl i ko ga izmisli!

Kad pitam mamu šta joj smeta kod tatinog običaja da vozi bicikl, ne ume da objasni. Nakon što je nasledio moj stari bajs i daleko više i strastvenije od mene se bacio na istraživanje okoline na ovom dvotočkašu mami su narasli rogovi. Zabranila je da tata unosi bicikl u stan i ostavlja ga na terasi iako je sličnu stvar dozvoljavala meni dok smo živeli zajedno. Iako je jednako kršila prste kad uprtim bajs i krenem put gradske džungle, nije mi zvocala kao što sada zvoca tati kada on krene na svoje ture. Ok, tata je nešto ekstremniji od mene.
Njegove vožnje su, ako sam dobro shvatila, sasvim istraživačkog tipa. Jednom prilikom, kada nam je, okupljenim oko stola u njihovom stanu, objašnjavao svoju regularnu biciklističku stazu, priznajem da se i meni prevrnuo stomak. Ovako nekako: od Šejkine, preko Mirijevskog bulevara, pa nekako do Mirijeva, sve uzbrdo, pa do kraja (nekog), pa tu bude kraj asfalta, pa tata priupita dvojicu nekih radnika kuda ide ona zarasla staza de se skupila ona gomila kučića, oni mu objasne da ide ka groblju u Višnjičkoj banji, Lešću, tu tata s njima valjda popije pivo pa zapuca među kučiće, preko livade neke, pa izbije na groblje, pa odande, kako kaže, stušti se prema Višnjici, pa nekoj šumi s komarcima gde bude nekakva crkva. Odande već bude lako, sve je nizbrdo, izbije na Višnjičku, pa opet malo popreko pa nazad kući! Mamino lice, dok otac ponosno prepričava svoju afričku avanturu, pretvara se u znak pitanja pa u sunđer, onaj zeleni, jeftiniji što se raspadne nakon čišćenja jednog točka na biciklu.

Posebno opasna zona za mamu, kad ju je već otac nagnao da razmišlja o sudbini bicikliste u Beogradu, je Pančevački most. Dok otac prelazi Pančevac, mama se, kao profesionalni dispečer više puta čuje s bakom koja živi u Krnjači. „Jel stigo? Nije. Jel ga vidiš? Kuku nama!“ Tu već i baka, u horu sa lojalnim komšijama iz zgrade koji posvedoče da je Pančevački most nemoguće preći na biciklu živ, uvere mamu da je stvar sasvim opasna, ali će joj još javiti. Kad otac stigne u Krnjaču, krenu da ga zovu odavde s Mirijevskog bulevara, preklinjući ga da ostavi prokleti bicikl u šupi kod babe i da se kući vrati dvonoške. Majka zove i mene da ga molim da se vrati bezbedno, da ostavi bicikl. Čitava drama proprati tu malu tatinu avanturu. Ko za inat, on popije kod bake i pivo što u maminoj fatalističkoj svesti već iscrtava spomenik u obliku mršavka na biciklu.

I tako redom. Ipak, otac ne odustaje. Od kada je otkrio bicikl može da se ne javlja na telefon, da nema objašnjenje zašto izlazi iz kuće i da ne mora nikoga da povede sa sobom. Ipak, svi se brinemo. Čim dođem do para ima da Džoniju svečano predam moj bicikl, noviji od njegovog sadašnjeg koji je svakako svašta prošo, a ja da kupim nov. Tako ćemo biti bezbedniji u gradskoj džungli, a oni nek zovu! Samo vozi, Džoni!