Jestiva istorija jednog čoveka

Nedavno smo među sobom delili knjigu „Jestiva istorija čovečanstva“ dotičnog Toma Stendidža. U ovom delu, autor prati kako se gajenje, kultivisanje i uvođenje u upotrebu određenih namirnica (kukuruza, krompira itd.) odražavalo na istoriju čovečanstva. I obrnuto – kako su se neke namirnice, za koje danas mislimo da su dar prirode (npr. kukuruz) zapravo razvijale uz veliko, svesno učešće čoveka. Najzanimljivija ideja u celoj knjizi za mene je bila upravo ta – halabuka koja se danas podiže na genetski modifikovane i hibridne proizvode podrazumeva da postoje prirodni proizvodi, izuzimajući činjenicu da je većina stvari koje smatramo darovima iz prirode zapravo odavno taknuta ljudskom rukom i veoma prilagođena ljudskim potrebama. Bilo potrebama poljoprivrednika (da lakše, brže uzgaja određene namirnice), ili i potrebama potrošača (da ih lakše pripremaju i konzumiraju). Ova ideja možda i nije toliko korisna, koliko je duhovita u svojoj iskrenosti i, na moju radost, rasterećuje obaveza savremenog čoveka, toliko opterećenog povicima da nije dovoljno obazriv (u ishrani, higijeni, estetici, ljubavi, itd.), jer mu pokazuje da je većina stvari od starta veštačka, tj. ljudska. Takoreći, nismo pali s drveta.

Budući da ova knjiga na neki način prati istoriju čovečanstva sa obzirom na to šta konzumira, slično bi se moglo primeniti i na pojedinca. Ukoliko bi se svako preslišao kada je koju namirnicu zavoleo, koja mu je nametnuta, koja prikazana kao luksuz, a koja kao jeftina, niža vrsta, možda bi mogao doći, ako ne do nekih saznanja o sebi, a ono do neke vrste zabavnog samootrežnjenja.

U neko doba, recimo da je to bio četvrti razred osnovne škole, postao je običaj da se rođendani slave u Mekdonaldsu. To je za nas onda bio pojam gala rođendana, a negde u to vreme se na Slaviji otvorio prvi Mek. I svi su ga slavili tamo. Nedelju dana ranije po razredu bi kružile profi otštampane pozivnice sa Ronaldom Mekdonaldom koji balonima ukazuje na ime slavljenika, ručno ispisano, kao i na vreme početka krkanluka. Tek kasnije, nakon što su prohujale godine bede spram koje je Mek uvek bio luksuz parekselans, povikali su da je ta hrana nezdrava. Do tada su brojne porodice potcenjivale danas proslavljeno bareno povrće u svojim domovima i žudno gledale u sjajna stakla ovih restorana. Beleg je načinjen, nije se moglo nazad. I danas, iako retko idem u Mek, za mene je to carstvo svečanog gastronomskog provoda.
Slično je važilo za pice। Snela ih je kokoš kada i Mek, ovoga puta u pekari kraj naše osnovne škole. Čak i da si imao novca da svaki dan „za užinu“ kupuješ te pice prečnika 20 cm, nisi mogao doći na red. Danas savetuju deci da za užinujedu jabuke, kojih sam tada imala na pretek, a nisam imala pojma da sam povlašćeni, zdravohranećise stvor.

U vezi sa picama, u ono vreme se kod Maratonca (blizu Gradić Pejtona i Čuburskog parka) otvorila kiosk picerija. Majka nas je vodila tamo onda kada hoćemo „da se počastimo“. Slično je važilo za burek. Iako smo sve vreme imali gibanicu kojoj ništa nije falilo. Mislim da je fora bila u tome da se izađe iz kuće da bi se jelo. Da se izađe sa tom namerom. I da se za to plati. Danas, opet, sednem s drugaricom koja se mrtva umorna vraća s posla i oduševljeno, romantično mi saopšti da ide kući jer joj momak kuva ručak. E, jebi ga, reko! Danas je fora da te zovu kući i da ti nešto ručno, sami skuvaju. To je sad nekakav luksuz. Luksuz utrošenog vremena, a ne jaja. U vezi sa tim, sasuto je kilo sjaja i čarobnjaštva na kuvare koji su postali naprasno magovi, kao da niko pre njih nije umočio varjaču u vrelu vodu.

Sve što je u našem domu važilo za nedeljni, svečani ručak meni je išlo na nerve. Ako izuzmem omiljenu kombinaciju – prženi krompir, supa i pileće meso – svi drugi mamini izumi za svečano danas su mi užasni. Recimo, sve vrste testenine koje su kao fenski, super kultivisan obrok (posebno tzv. paštašuta, testenina sa mesom) za mene je bilo pravo mučenje. Em što ga treba žvakati sto godina, pa se duže zadržavaš za stolom, em što se povremeno nailazi na raznorazne različite teksture u ustima (tu osobinu ima i pilav – inače, još jedan vid „svečanog, nedeljnog ručka“), što mi je teralo žmarce na kožu – rezultat je bilo vekovno gađenje koje i danas imam na ova dva recepta.

Vremenom su mi omiljena postala upravo ona jela koja su u našoj kući, tokom devedesetih, smatrana za sirotinjska – proja, kiflice sa sirom, boranija i kačamak.. Ironija sudbine doprinela je da se baš ova jela (ako izuzmemo kiflice) danas smatraju posebno zdravim. Čak možeš napraviti proju od prosa! Da budeš još zdraviji.
Od svog voća za kojim se onda čeznulo, i pošto sam ga u međuvremenu većinski isprobala, opet sam došla do onoga što sam na početku znala – jabuke su najbolje.

Nema nekog mudrog zaključka, iz svega ovoga. Ali, recimo da sam zaključila da je najbolje ono što je najprostije i, još važnije za mene, da je najbolje ono što ti je prvo dato da probaš. Ipak, treba preći neki put da bi se vratio na to staro. To se slažem!

Brži od svetla

Isprva sam mislila da je do sijalice na mom spratu, ali od kada sam došla u ovu zgradu shvatila sam da je nemoguće sa pretposlednjeg doći na poslednji sprat a da se ne ugasi svetlo na hodniku. Izuzev ako si supermen. Jednostavno, ne možeš. Do tada već si prešao dosta stepenika i taman tu te napušta snaga, pa ne možeš da ubrzaš ne bi li stigao do stana dok gori. Onda u polumraku tražiš bravu.
Ima još ovakvih primera, recimo semafora na prelazima koje je nemoguće preći (izuzev ako nećete da pojurite ko ludak dok drugi prelaze laganim hodom), dok traje zeleno, a da se negde na pola ili pred kraj ne upali crveno. Nemoguće je. ako želite da ostanete dostojanstveni i ne hrupite na drugu stranu ko davljenik. Semafor je prosto namešten za manijakei za begunce iz zatvoraZatim, autobus 25P, novouvedeni u naselju u kom živim, nemoguće je sačekati. Ili ti ode ispred nosa (pa znaš da ćeš ga čekati još 10, 15 minuta – dovoljno da se popneš do stare stanice i linija za koje je 25P uveden kao zamena, za nas odozdo), ili stigneš u nekakvoj međusmeni kada sa dna ulice ne nazireš baš ništa nalik autobusu, pa te to iznervira i pomisliš da možeš tako gledati u prazno narednih pet, deset minuta (jer ne znaš je li ti bus otiao ispred nosa, a samo ga nisi video), te da imaš još samo par minuta da kreneš na drugu opciju i ne ispadneš moron koji stoji deset minuta, a onda krene samo da bi ga 25Prešišo i pre nego što mu izgovoriš ime.

Zatim, u životu, nemoguće je, ako nemate nekog pri ruci, utvrditi da li je sijalica, koju niste promenili mesec dana od kada je crkla, uključena ili upaljena, te da li će, kada je zavrnete, zasijati vama pravo pred nosom bez ikoga dole da je ugasi. Mada se meni najčešće dešava da ne zasija bilo upaljeno ili ugašeno, jer se ispostavi da je iskočio osigurač.

Bolja polovina ima običaj da kaže: „prestani da misliš o tome i desiće se“. Moj otac je večito odbijao da ode sa stanice. Majka, nakon prvog minuta čekanja, kaže: „Ajmo, nema ga.“ Otac kaže: „Neću da idem kad sam ga ovoliko čekao.“ Makar to ovoliko bilo i jedan sekund.

Eto, dakle, ili o tome ne misli. Ili misli o tome uporno, pa se u međuvremenu zaboravi. Ili, brate, proveri osigurač.

Bicikl kroz istoriju

Prvi bajs dobila sam negde u četvrtom osnovne. Kupili mi moji. Bio je metalik ljubičaste boje, a učila sam da ga vozim u tada slepoj Baba Višnjinoj ulici koja je udarala na veliki parking ispred poslovne zgrade Robnih kuća, a potom si mogao da skreneš ka Kursulinoj – taj deo bio je oivičen betonskim branicima iza kojih je bio, za mene tada duboki ponor koji je gledao na podrumske prostorije te poslovne zgrade što je meni onda izgledalo tajnovito (Baba Višnjina ka Kursulinoj oko osam uveče bila je najčarobnije mesto u mojoj svesti na biciklu, nije bilo dalje!). U tom zidu, palili su, u mrežicama zarobljene, lampe, otprilike u isto vreme kada se popale i one ulične svetiljke. Voziti kroz ta noćna svetla na prostoru koji mi sada deluje toliko malešan, onda je delovalo kao velika sloboda. Maltene kao ova koju sada imaju carevi koji osvje deo parkinga u tom napucanom kraju. Skretanje iz Baba Višnjine ka Kursulinoj (o vožnji do Karađorđevog parka da ne govorim!) bio je posebno opasan teren za moje prve vožnje, jer si imao utisak da se prostor najednom sužava i da moraš voziti – pravo! Užas!
U to vreme, kod nas je na čuvanje došo moj brat od strica, Raša. Mali nije hteo da jede (zapravo, povraćo je konstantno i užasno me nerviro jer je tako metiljav i iziskuje pažnju mojih roditelja koja je prvenstveno, kako sam verovala, namenjena meni!). Taj se mali, mesto na hranu, opasno primio na bajs, pa je, u njegovu čast, otac pristao da nas kolima (sa bajsom u gepeku) odveze na poligon za učenike vožnje negde u predgrađu (i dan danas ne znam gde je to tačno bilo, recimo negde kod Dušanovca). Sećam se da mi se izmešala sreća što će se voziti na tom otvorenom prostoru, tamo de voze pravi vozači, pravih vozila! U isto vreme, išo mi je na nerve mali Raša koji je stalno dobijao prednost na mom bajsu, a potom i sestra koja se naprasno, s obzirom na ceo izlet, zainteresovala za vožnju. Sve vreme mi se kuvalo u stomaku: a sad biste da vozite, kad ste već doveženi! I, to je moje biciklo, odbijte! Mrzela sam ih oboje! Dokazivala sam se na tom biciklu tolko da sam se naposletku slupala u neko auto, pa su me odvezli kolima kući. Onesposobljena, na papirićima, pisala sam neke poruke kako su oni pokvareni što mi uzimaju biciklo i mog tatu i te poruke ubacivala u šrafove u ormaru u predsoblju. Da ne bude zabune, mali Raša je danas veliki car, živi u Valjevu i ima svoj bicikl, a njegov mlađi brat čak vozi kamion! Raša mi je nedavno pozajmio na čitanje Dostojevskog, siti se ispričamo kad god se vidimo, uglavnom idemo peške, pa sednemo negde na pivo i užasno se ponosim što mi je on brat.

Ovaj prvi bicikl bio je predmet raznih svađa u ulici, a kada mi je drug, neki pegavi Nebojša jednom prilikom pozajmio bajs i vratio ga sa oklembešenim lancem, i pre nego što sam shvatila da je lanac relativno lako namestiti nazad, nasrnula sam na pegavog Nebojšu i potukla se s njim. Od onda nismo progovorili, a on se u međuvremenu odselio. Od tada, pa sve do faksa skoro da nisam sela na bicikl. Jednostavno mi je to vozilo delovalo kao veliki problem, jedna prljava stvar oko koje moraš da se tučaš – nikad ne znaš kad je tvoj red na vožnju, a i kad je red, onda se negde zabiješ u neki stub u ulici, pa te posle grde, a ti ih sve mrziš. Dakle, biciklo je bilo zaboravljeno za dugo, dugo vreme. Da bi se vratio...

Nakon što mi je pukla prva prava ljubavna veza, šetam ja Bulevarom revolucije i ugledam biciklo! Mnogo lepo – crveno, tanki, maltene ćelavi točkovi, lagan! Ima i mesto za korpu i generalno je elegantan! Jebo momke, ponovo otkrivam biciklo! Sad nema nikog da se za biciklo borim i kupujem ga svojim, stipendijskim parama u radnji sa carinskom robom. I to je početak cele radnje.
Ovaj bicikl je zapravo najzaslužniji za rađanje moje ljubavi prema vožnji. Na njemu sam se prvi put odvažila da izađem iz komšijskog kruga, prema Adi, pa prema Tošinom bunaru, pa na drugu stranu, uz Bulevar Revolucije i dalje od tramvajskih šina. Na njemu sam prvi put skapirala da treba povremeno izravnati točkove, te da je moguće voziti i ne misliti ni o čemu – najvrednija stvar. U isto vreme, da se i misli izravnaju kao i točkovi. To je prosto poštena stvar – svaki čas, dok voziš, rešavaš neke logičke zagonetke (gde skrenuti, kada pošteno stati, kada ubrzati, zakočiti...), dok, paralelno sa tom armaturom po kojoj kliziš, primoran da si tu, prisutan u gradu, možeš biti miljama daleko, sa glavom zarinutom u oblake. Ova fer podela me kupila već prvi put kada sam na bajsu uronila u grad. I shvatila da nema lepše stvari koja može da mi se desi. Lepša je od pisanja. Lepša je od momaka. I od hrane. I od svakog razgovora. Sve ti je, jednostavno, jasno.

Vozila sam ovaj bajs narednih pet godina kada ga je nasledio moj otac, koj mi je kupio, preko firme, odličan, terenski bajs, koji su mi ukrali dva dana pošto je kupljen. Tako da taj, koji je verovatno bio i najbolji bicikl koji sam ikada imala (a vožen je jednom), ne računam. Kapiram da svakome ko vozi bicikl, nekad jedan moraju ukrasti. Nema druge.
Poslednji i aktuelni bicikl kupljen je u Tempu. Sećam se da je lik na kasi koji je stajao ispred mene platio veći račun za prehrambene namirnice od mog računa za ovo čudo. To je bila neka 2008. recimo. Ovaj bicikl je sada već krš, al je prešao dosta i planiram da ga zamenim za neki novi. Ovaj me posebno nekada nervira jer mi deluje premali za mene. Ali, stvar sa biciklima je sigurna – najbolje je voziti ih sam. Situacija života se uvek predstavi kao jedan, jednostavan kadar koji se postepeno menja. Vozeći, otvaraš prozore u gradu, krčiš svoj put, budeš uporan, vremenom jačaš, smiruješ nerve, smiruješ misli. Dolaziš na neko mesto gde se parkiraš i posediš. Onda kreneš nazad. I sve dalje deluje kao sasvim laka stvar. Samim tim što od nje uvek možeš da se odvezeš nekud dalje.

Baka u hausu na Pančevcu

Skapirala sam da sam u ovim porodičnim hroniku prenebregla baku. Ili je ona uvek sporedni lik koji nešto serinda. A to nije fer. Naime, pod jedan, baka je jedini preostali živi član četverca baba i deda po mami i tati, pa makar za to zaslužuje da je preporučim. Sem toga, baka je tvorac neviđenih replika, tipa: „komšinica je tražila cement“ (onda se ispravi, pa kaže „ciment“), pa „a na Pančevačkom mostu haus!“ i, čuvena, „deco, izlazimo!“ jedno dvesta metara ispred tunela koji deli Lastru i Samare, dve železničke stanice (mi inače silazimo u Samarima). Takođe, baka je apsolutno nenamerni duhoviti lik u raznoraznim prilikama, od onih čaplinovskih kada skače po krevetu i lovi sve moguće komarce u sobi, kada paukove ubija peglom, kada pravi eksces u Pošti jer joj ne daju da podigne novac za akcije za pokojnog dedu („Nikola, jesam ti rekla da ga odvedemo dok je bio živ da potpiše!“). Tom prilikom, ženi na šalteru je napravila ceo cirkus kada joj je izvela, sa sve štapom, pravu joneskovsku dramu: „Kaži ti meni: dok je Milorad bio živ, ja sam Nikoli rekla, idemo da podignemo akcije. I mi dođemo, a vi kažete ne može. Mora on da lično upiše ili da vam sud prenese pravo. Ja vama kažem, kako da on dođe, dok mu ja platim taksi, meni se te akcije više ne isplate, jel ti to jasno!“
Bakina moć rešavanja situacija sa administracijom i, generalno, obračunavanja sa spoljnim svetom posebno je došla do izražaja kada sam živela dve ulice od nje i tada živog dede. Dođe meni račun za struju pogolem! Svi udarismo u kuknjavu, jer nismo znali da u stanu nema tzv. jeftine struje. Sedim kod bake, vajkam se, ona plače (očas posla zaplače!) Odem kući, legnem. Oko dva sata u noć budi me zvono telefona. Baka. Viče: „Tino, ne moraš da platiš račun!“ Reko, bako, znam da ne moram, nego dela reci što. Baka viče iz petnih žila: „Oni su pogrešili!“ Sutradan, na seansi sa bakom i računima, ona mi objasni da je od sedam popodne do dva ujutru čitala moj račun za struju i ustanovila da s ovi iz Elektrodistribucije dopisali jednu nulu. Greškom! Njihovom! I ja, Tina, ne moram da platim! Ne pamtim kad sam toliko htela nekog da izljubim i izgrlim kao najvećeg cara na planeti.

Eto, to je baka. A, najjača stvar što je još živa, čita račune i šljaka ko najveći lik kog znam!

Razumeli smo se

Kažem mu sereš. Nakon što je on kenjo mami što po kući hoda u hulahopkama. U sebi mislim, samo nemojte, nemojte, molim vas, pričati naglas.
On stoji do kante za đubre i ćuti, a onda kaže: „to ne priliči akademskom građaninu da se tako izražava“. Ja mu kažem, u redu, al ne seri. I dal bi razumeo da sam ti rekla drugačije? Sad bi on najrađe da mi sedimo satima i raspravljamo o stvarima koje su svima jasne. Pijan si? Ok, skloni se. Luda si? Ok, skloni se. Bolesna si? Ok, skloni se. Iako smo svi pijani, ludi, bolesni i napušeni, nemojmo se međusobno jebati. Samo to, ljudi! Samo nemojte misliti naglas, molim vas! Učinite mi. Tolko puta sam učinila ja vama razne gluposti. On stoji, obuva patike, izlazi napolje, u onu maglu.

Kažem joj sereš. On mi kaže ne izražavaj se tako pred njom. Obuvam patike i idem u maglu. E, sad vi sedite i mislite.

Neki likovi renoviraju stan u prizemlju pa se po vratima skupio neki prah. On ga pokupi prstom i pokazuje ga svima. Nama. Kaže: vidi. I kaže još kakva sramota. Nemam snage išta da kažem. U sebi se mislim, sereš. I još, siđi u podrum, samo siđi! Viče kako je to nepristojno i glupo. Mama viče, zatvori vrata, čuće te. I izuj cipele, unosiš prašinu, danas sam ručno prala tepih. Čuj, ručno! I on je ručno pio i ručno nazuo te patike koje unose prašinu. Svi su se ručno usrali. On se ne obazire, štrapa patikama, kaže kako sam nepristojna. Ja mu opet kažem da sere, pitam mamu ima li neko đubre da se izbaci i krenem opet i opet i opet da obuvam patike. Izlazim. Neko im je opro hodnik. Odlučujem, dok se spuštam niz stepenište, sa krompirima u rancu, da im nikad više ništa neću reći. Da im nikad više ništa neću tražiti.
Dođem kući, upalim sve što radi, pojedem krompir, onda mi se sloši i kažem im da se izvinjavam, da ja ništa ne razumem, teško je vreme, svi su u kurcu. On mi samo napiše: razumem.

Pa, ok, razumeli smo se.

Moja ideja o filmu - sastav

Da sam kojim slučajem živela u vreme kada je film nastao i da se iste večeri na jednom mestu prikazuje film braće Limijer, a na drugom, film Žorža Melijesa, pod optimističkom pretpostavkom da bih bila jedna od onih koji bi se uopšte i zainteresovali za film, ja bih svakako kupila kartu za Melijesov mali spektakl.

Imajući u vidu nešto širi izbor na savremenom bioskopskom repertoaru kao i moju želju da od besposlenog šetača u potrazi za sat i po dobre zabave porastem u filmskog radnika koji u svetu filma pokušava da razabere svoj put, melijesovsko opredeljenje ne iscrpljuje moju ideju filma, bar ne sasvim, mada je, reda radi, za početak najavljuje.

Dakle, biću preciznija: film ka kom težim i kakav uvek rado gledam je igrani film klasične narativne strukture.
Odrednica “igrani” odnosi se na zahtev za određenim stepenom imaginativne obrade stvarnosti i stoprocentno iluzionistički pristup svetu i junacima koje film tretira. Pri tom se ograđujem od igranih struktura sa dokumentarističkim pretenzijama bilo u vidu oporog i minimalističkog tretiranja likova i situacija ili u smislu ignorisanja granice između filma i stvarnosti tako što se, na polju dramaturgije, ostaje na odviše sirovim, nedovršenim situacijama, nezaokruženoj priči koja se skromno odriče svake selekcije stvarnosti, lutajućim likovima bez fokusa u motivima i odvažnije potcrtanih odlika i stavova, kakvi su stvarni ljudi, ili, na polju režije u vidu kamera koje se sa namerom tresu, nejasnih kadrova i sl. (“Ljubavnici”, “Projekat veštice iz Blera” i sl.). Ova vrsta iluzije ne tiče se potrebe za uverljivošću zamišljenog sveta i njegovih junaka, koja je primarna, već potrebe za autentičnošću samog medijuma koji se trudi da nam na taj način garantuje za nešto što mu nismo tražili i u šta je, i pored sveg truda, nemoguće poverovati, a to je da film više nije zamišljen svet u koji želimo da zaronimo, već izveštaj sa lica mesta.
Film se mora bazirati na elementima čoveku pojmljive i bliske stvarnosti kako bi korespondirao i pošteno odgovorio gledaocu, otvorenom i voljnom da ga primi, doživi i da mu se raduje. U suprotnom, samoživi film koji troši veliku količinu energije da se objavi kao samosvojna i vankontekstualna tvorevina, u međuvremenu gubi na uverljivosti i neizveštačenosti, kao imperativima svake igre i ubrzo počinje da se objavljuje samo kao beživotna stilska figura.
Film mora biti uvek dramaturški konstituisan kao avantura: akteri moraju biti jasno među sobom podeljeni kao frontovi, pripravni da brzo i lako reaguju u okolnostima logične i akciono potencijalne priče, što isključuje preterano masne psihološke profile koji su skloni relativizaciji svake situacije zbog svog prirodnog svojstva da se zadržavanju u trajnim iznijansiranim stanjima, te se opiru bilo kakvom konkretnijem angažmanu koji bi se pokazao kao iole dostojan dramaturški izazov. A, kao u svakoj avanturi, likove u filmu moramo zateći u graničnoj poziciji, a ne u trajnim, neodređenimim stanjima podobnim za muzičke spotove i reklame za kiselu vodu. Vreme mora proticati ne u poetsku, već u akcionu i saspensivnu svrhu. Motivacije i ciljevi likova moraju biti što konkretniji, uverljiviji i ljudskiji, dok se sa njihovim životnim stilom, stavovima i načinima koje preduzimaju ne bi li ove postigli, može poigravati i zbijati šala što je znak ljubavi prema likovima, jer oni su uvek naša deca od koje znamo za malo više, dovoljno da ih začikavamo i dražimo.
Ovako konstituisan film podrazumeva autora koji će u određenom trenutku, kada likove i njihov svet postavi, što bi rekli, na njihove noge i kad im zada pravila igre, pristati da postane medijator sveta koji je stvorio, da nastavi da koristi njegove resurse, a ne da, na kvarno, krišom dovlači sirovine sa strane. On mora da stoprocentno komunicira sa tim svetom bez povlačenja i neverice, kao jedan od njih, a ne kao njihov svemoćni demiurg, jer, ako oni osete da on ne veruje u njih kao takve, već da ih koristi kao maketu za mnogo veći, tobož življi i složeniji, projekat, oni će prestati da sarađuju i samo će stati i popadati kao trošne figurice. Dakle, apriorno želeći da filmom nešto dokaže, nekog prosvetli, izbori se sa svojim frustracijama o njima razglabajući, a sve to mimo i na uštrb jednog sveta koji je počeo da živi svojim životom, filmski stvaralac redovno pravi mrtvački film, jer ga parametri i pravila koja je sebi unapred nametnuo čine napetim i proračunatim u stvaralačkom procesu i navode ga na kriv put na kom on zanemaruje svoje likove i njihov svet zarad iskonstruisanih perspektiva. Dakle autor mora da voli i ima poverenja u svoje likove i svet koji im je stvorio, da se trudi da on bude najbolje mesto za njih i to je najviše i najlepše što za sebe može da traži.

Bezazlene zazubice

Nedavno, stojimo Mare i ja kod Nišlije i čekamo na niški komplet (pljeska, kačkavalj i prženo jaje i preko uz neizbežni, semfasti niški sos, prim. prev. Maare koji uvek ekscentrično jede). Ispred nas neka žena, preuzima svoju kobasicu. Ono rano jutro, a kobasica, pod onim jutarnjim svetlom, kako je žena prihvata, stvarno deluje ogromna. U to, ulicom prolazi neki deda, zastaje i zagleda kobasicu, pa onu ženu. Iako bi u priči ona trebalo da oseti taj prodorni pogled na vratu, žena ne oseti, nego regularno plaća. Čovek, izneveren od strane ove literarne konvencije, prilazi bliže i fiksira kobasicu, pa kaže: „Uh, i vi ćete sve to da pojedete?!“ Žena se i dalje ne osvrće, kao da je glas došao negde odozgo, u nekakvom stripu, u oblačiću što se diže iz kobasice, koji ona samo treba da rasprši jednim dahom. Kaže: „Pa, potrudiću se.“ Dedica se osmehne nekako zlobno-tužno, što nije raskravio ženu (je li hteo deo kobasice, pitam se), pa ode napred i dalje vrteći glavom (deluje, kao da se čudi i njoj što će pojesti onog gmaza, tako rano, tako sama, tako tu, i sebi što je reko naglas takvu stvar, po koji put, i što su ljudi generalno čudni i kobasičasti).
Onda, ja imam tu teoriju kobasicu koju nikako da uobličim. Na pitanje kad se čovek najviše skenja. Ako zanemarimo one sasvim objektivne situacije u kojima bi se svako skenjao, smatram da se ljudska duša najpre skenja ne onda kada ga ne razumeju, ili kada ga ne simpatišu, ili kada ga se stide, kada ga teraju, kada mu se podsmevaju, kada ga šikaniraju. Čovek se najviše skenja onda kada mu ne daju da se našali. Onda kada taj čovek ima priliku da se našali, ali nekako skonta da bi mogao biti pogrešno shvaćen (pre il pošto se našali), kada shvati da to nije primereno, ili da bi se neko mogao naći uvređen. Eto, tada čovek proguta knedlu, suspregne se. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Makar se ovaj do njega i ne nasmejao, nego mu rekao: „e, debilu jedan“. Samo da ta glupost koja mu je pala na pamet ne ostane u njegovoj glavi, i u njoj ne krene da prevrće stolice ko neki pomahnitali, udebljani zec. Kad si bezazlen, najbolje je da ti nikakva misao ne padne za zube, nego da kažeš. Najveća je sloboda čoveka da nešto naglas lupi. Najbolje bi bilo kad bi tada, kraj sebe imao nekoga kome može reći tu glupost koja mu je pala na pamet. Isto kao što bi s nekim podelio onolku kobasicu. Sve drugo je pamet ili bes. A kome to treba?