Prvi bajs dobila sam negde u četvrtom osnovne. Kupili mi moji. Bio je metalik ljubičaste boje, a učila sam da ga vozim u tada slepoj Baba Višnjinoj ulici koja je udarala na veliki parking ispred poslovne zgrade Robnih kuća, a potom si mogao da skreneš ka Kursulinoj – taj deo bio je oivičen betonskim branicima iza kojih je bio, za mene tada duboki ponor koji je gledao na podrumske prostorije te poslovne zgrade što je meni onda izgledalo tajnovito (Baba Višnjina ka Kursulinoj oko osam uveče bila je najčarobnije mesto u mojoj svesti na biciklu, nije bilo dalje!). U tom zidu, palili su, u mrežicama zarobljene, lampe, otprilike u isto vreme kada se popale i one ulične svetiljke. Voziti kroz ta noćna svetla na prostoru koji mi sada deluje toliko malešan, onda je delovalo kao velika sloboda. Maltene kao ova koju sada imaju carevi koji osvje deo parkinga u tom napucanom kraju. Skretanje iz Baba Višnjine ka Kursulinoj (o vožnji do Karađorđevog parka da ne govorim!) bio je posebno opasan teren za moje prve vožnje, jer si imao utisak da se prostor najednom sužava i da moraš voziti – pravo! Užas!
U to vreme, kod nas je na čuvanje došo moj brat od strica, Raša. Mali nije hteo da jede (zapravo, povraćo je konstantno i užasno me nerviro jer je tako metiljav i iziskuje pažnju mojih roditelja koja je prvenstveno, kako sam verovala, namenjena meni!). Taj se mali, mesto na hranu, opasno primio na bajs, pa je, u njegovu čast, otac pristao da nas kolima (sa bajsom u gepeku) odveze na poligon za učenike vožnje negde u predgrađu (i dan danas ne znam gde je to tačno bilo, recimo negde kod Dušanovca). Sećam se da mi se izmešala sreća što će se voziti na tom otvorenom prostoru, tamo de voze pravi vozači, pravih vozila! U isto vreme, išo mi je na nerve mali Raša koji je stalno dobijao prednost na mom bajsu, a potom i sestra koja se naprasno, s obzirom na ceo izlet, zainteresovala za vožnju. Sve vreme mi se kuvalo u stomaku: a sad biste da vozite, kad ste već doveženi! I, to je moje biciklo, odbijte! Mrzela sam ih oboje! Dokazivala sam se na tom biciklu tolko da sam se naposletku slupala u neko auto, pa su me odvezli kolima kući. Onesposobljena, na papirićima, pisala sam neke poruke kako su oni pokvareni što mi uzimaju biciklo i mog tatu i te poruke ubacivala u šrafove u ormaru u predsoblju. Da ne bude zabune, mali Raša je danas veliki car, živi u Valjevu i ima svoj bicikl, a njegov mlađi brat čak vozi kamion! Raša mi je nedavno pozajmio na čitanje Dostojevskog, siti se ispričamo kad god se vidimo, uglavnom idemo peške, pa sednemo negde na pivo i užasno se ponosim što mi je on brat.
Ovaj prvi bicikl bio je predmet raznih svađa u ulici, a kada mi je drug, neki pegavi Nebojša jednom prilikom pozajmio bajs i vratio ga sa oklembešenim lancem, i pre nego što sam shvatila da je lanac relativno lako namestiti nazad, nasrnula sam na pegavog Nebojšu i potukla se s njim. Od onda nismo progovorili, a on se u međuvremenu odselio. Od tada, pa sve do faksa skoro da nisam sela na bicikl. Jednostavno mi je to vozilo delovalo kao veliki problem, jedna prljava stvar oko koje moraš da se tučaš – nikad ne znaš kad je tvoj red na vožnju, a i kad je red, onda se negde zabiješ u neki stub u ulici, pa te posle grde, a ti ih sve mrziš. Dakle, biciklo je bilo zaboravljeno za dugo, dugo vreme. Da bi se vratio...
Nakon što mi je pukla prva prava ljubavna veza, šetam ja Bulevarom revolucije i ugledam biciklo! Mnogo lepo – crveno, tanki, maltene ćelavi točkovi, lagan! Ima i mesto za korpu i generalno je elegantan! Jebo momke, ponovo otkrivam biciklo! Sad nema nikog da se za biciklo borim i kupujem ga svojim, stipendijskim parama u radnji sa carinskom robom. I to je početak cele radnje.
Ovaj bicikl je zapravo najzaslužniji za rađanje moje ljubavi prema vožnji. Na njemu sam se prvi put odvažila da izađem iz komšijskog kruga, prema Adi, pa prema Tošinom bunaru, pa na drugu stranu, uz Bulevar Revolucije i dalje od tramvajskih šina. Na njemu sam prvi put skapirala da treba povremeno izravnati točkove, te da je moguće voziti i ne misliti ni o čemu – najvrednija stvar. U isto vreme, da se i misli izravnaju kao i točkovi. To je prosto poštena stvar – svaki čas, dok voziš, rešavaš neke logičke zagonetke (gde skrenuti, kada pošteno stati, kada ubrzati, zakočiti...), dok, paralelno sa tom armaturom po kojoj kliziš, primoran da si tu, prisutan u gradu, možeš biti miljama daleko, sa glavom zarinutom u oblake. Ova fer podela me kupila već prvi put kada sam na bajsu uronila u grad. I shvatila da nema lepše stvari koja može da mi se desi. Lepša je od pisanja. Lepša je od momaka. I od hrane. I od svakog razgovora. Sve ti je, jednostavno, jasno.
Vozila sam ovaj bajs narednih pet godina kada ga je nasledio moj otac, koj mi je kupio, preko firme, odličan, terenski bajs, koji su mi ukrali dva dana pošto je kupljen. Tako da taj, koji je verovatno bio i najbolji bicikl koji sam ikada imala (a vožen je jednom), ne računam. Kapiram da svakome ko vozi bicikl, nekad jedan moraju ukrasti. Nema druge.
Poslednji i aktuelni bicikl kupljen je u Tempu. Sećam se da je lik na kasi koji je stajao ispred mene platio veći račun za prehrambene namirnice od mog računa za ovo čudo. To je bila neka 2008. recimo. Ovaj bicikl je sada već krš, al je prešao dosta i planiram da ga zamenim za neki novi. Ovaj me posebno nekada nervira jer mi deluje premali za mene. Ali, stvar sa biciklima je sigurna – najbolje je voziti ih sam. Situacija života se uvek predstavi kao jedan, jednostavan kadar koji se postepeno menja. Vozeći, otvaraš prozore u gradu, krčiš svoj put, budeš uporan, vremenom jačaš, smiruješ nerve, smiruješ misli. Dolaziš na neko mesto gde se parkiraš i posediš. Onda kreneš nazad. I sve dalje deluje kao sasvim laka stvar. Samim tim što od nje uvek možeš da se odvezeš nekud dalje.
Нема коментара:
Постави коментар