Razumeli smo se

Kažem mu sereš. Nakon što je on kenjo mami što po kući hoda u hulahopkama. U sebi mislim, samo nemojte, nemojte, molim vas, pričati naglas.
On stoji do kante za đubre i ćuti, a onda kaže: „to ne priliči akademskom građaninu da se tako izražava“. Ja mu kažem, u redu, al ne seri. I dal bi razumeo da sam ti rekla drugačije? Sad bi on najrađe da mi sedimo satima i raspravljamo o stvarima koje su svima jasne. Pijan si? Ok, skloni se. Luda si? Ok, skloni se. Bolesna si? Ok, skloni se. Iako smo svi pijani, ludi, bolesni i napušeni, nemojmo se međusobno jebati. Samo to, ljudi! Samo nemojte misliti naglas, molim vas! Učinite mi. Tolko puta sam učinila ja vama razne gluposti. On stoji, obuva patike, izlazi napolje, u onu maglu.

Kažem joj sereš. On mi kaže ne izražavaj se tako pred njom. Obuvam patike i idem u maglu. E, sad vi sedite i mislite.

Neki likovi renoviraju stan u prizemlju pa se po vratima skupio neki prah. On ga pokupi prstom i pokazuje ga svima. Nama. Kaže: vidi. I kaže još kakva sramota. Nemam snage išta da kažem. U sebi se mislim, sereš. I još, siđi u podrum, samo siđi! Viče kako je to nepristojno i glupo. Mama viče, zatvori vrata, čuće te. I izuj cipele, unosiš prašinu, danas sam ručno prala tepih. Čuj, ručno! I on je ručno pio i ručno nazuo te patike koje unose prašinu. Svi su se ručno usrali. On se ne obazire, štrapa patikama, kaže kako sam nepristojna. Ja mu opet kažem da sere, pitam mamu ima li neko đubre da se izbaci i krenem opet i opet i opet da obuvam patike. Izlazim. Neko im je opro hodnik. Odlučujem, dok se spuštam niz stepenište, sa krompirima u rancu, da im nikad više ništa neću reći. Da im nikad više ništa neću tražiti.
Dođem kući, upalim sve što radi, pojedem krompir, onda mi se sloši i kažem im da se izvinjavam, da ja ništa ne razumem, teško je vreme, svi su u kurcu. On mi samo napiše: razumem.

Pa, ok, razumeli smo se.