Pupak

Nedavno se porodila žena mog strica. Moj stric je mlađi od mene, što je sad duga priča kako to. I nebitna za ovo što hoću da kažem, a u vezi je sa pupkom.
Dakle, porodila se ta ujakova žena i rodila devojčicu. Odem ja danas kod bake koja živi blizu te žene, od tog mog strica, a u vezi s pupkom. I baka ljuta. Ama, nervozna. Skroz neprimereno za moju baku koja je inače uvek dobrovoljna, a i kad joj nešto fail odma saspe, pa nemaš utisak da jenešto muči (zdravlje ne računam, mada i za to baka uglavnom stiska zube i kaže baš onda kad joj prigusti).
Uglavnom, pitam ja, reda radi, kako je to dete. Baka samo cokne i kaže: nikako dam u otpadne pupak. Eto ti ga sad! Reko, nemoj zajebavati, bako, kako ne otpada! (mislim se u sebi, koji pupak, sine, kakvo otpadanje, koja beba, čija, čiji stric boktemazo?!) Al, baka sve zna gde je ko i kad je ko. I kad čiji pupak ima dotpadne! Ko da oseti moju konfuziju, baka uzdahne i kaže mi da je na pupku od bebe da otpadne u roku od sedam dana. Priseća se: ne zna kojoj, dal meni il sestri, pupak nije hteo da otpadne dugo (mimo tog roka) i da su nekoj od nas mazali vosak, pa preko pelenu, pa to da se zavije, čvrsto, da, kad se beba pomera, pupak ravnomerno pristaje da otpadne, a ne da ga isteruješ onako. Nekoj je, kaže, otpo odma!
Pitam ja baku, motam se rečima oko nje, njoj milo, oću da čujem to o pupku, mnogo me zanima i baku bes pušta: ma, neke današnje žene su stalno ljute, neće da čuju ništa, ne možeš ti da rodiš prvi put, a onda ne slušaš nikog, nego izneseš bebu na terasu, a ono šmrklja, pa vidi mator čovek kako ga uvati kijavica, pa mu muka, akamoli bebica! Onda je išla u Tiršovu, rekli joj sve, kaže baka, al ko da je Tiršova muči, jer je i ona sve to znala, al je niko ne sluša. Bebi vosak na pupak, pa pelenu, pa peškir da se zagreje peglom, pa je uviješ, al onako, da ima mesta da mlatara nogicama i rukicama, da se migolji, da ne žulja, pa onda Pavlovića mast ispod ušiju, oko vrata, i svukud. Četres dana da se ne iznosi na promaju!
I onda, baka se smeje, kaže, ne zna je li to laž il ima nešto: kad se beba rodi, ako bebu boli stomak, majku ne boli i obrnuto. Tu već ništa ne kapiram, a i rakija deluje, pa samo klimam glavom. Beše o pupku? I lep pupak, kaže baka, a meni došlo smešno nešto kako to pupak može biti lep. Tek kad mi je ispričala ceo poso oko toga, gotovo juvelirski (ima voska, neke vreline, pa neki tu oprljci otpadaju, pa nekog boli, pa oš neš, ispo pupak lep!) skapiram celu priču. I milo mi, volela bi da sam ja taj kojoj nije dugo hteo pupak. Ne znam što. Valjda, ako nije hteo dugo, a ono predodredi neke dalje predumišljaje. Jer, kako objasniti sva ova moja sranja? S druge strane, bilo bi super da sam odma zarasto i bio fer sa svima. Koj kurac da se migoljim, ovako, ko pupak, i da smaram ljude oko sebe. Takoreći, s tim pupkom, fino je kako okreneš! Nema lošeg! Živ bebac i oće na svoju stranu da navrti pupak. Milina jedna! Nemoguća stvar!

Pa, jel dobro to derište?, dođe mi da pitam, jer nakon svih ovih instrukcija deluje mi da je to nemoguće podgajiti. Baka se osmehne i kaže jeste. Mada je i dalje besna jer je ne poslušaše za vosak, nego su morali na Tiršovu d aim kažu šta treba i dali im neko čudo što se potapa u vodu, greje i privija na pupak bebin. Baka misli da je to sve odbijanje mladih majki da saslušaju starije. Ja sedim, greje me rakija i mislim o tom pupku od bebe. Kolko mora biti do jaja: privijaš toplo, čekaš da otpadne, čekaš da se desi.