Zadušnice

Stižemo na omanje seosko groblje rano. Kraj susednog groba samo se mota pogurena Olga nekog pokojnog Blagoja koji je umro od rakije. Dok raspakujemo naše kese, neki nam đavo ne da, pa zurimo u dva Olgina smežurana oraha i jednu mandarinu položenu povrh Blagojeve slike. Kad nam uzvrati pogled i ošacuje naše smokije, štrudle i pečeno pile koje, već dobro pripiti deda Ljubo pokušava da raščivija, ne možemo da odvojimo pogled od njenih crvenih očiju. Kasnije će mama upitati tetku: „Od čega li su joj onako crvene oči?“, gotovo prekorno, nervozno, kao da se Olga napila Blagojeve krvi.
„Priđi, Olga!“, kaže tetka i starica prilazi između grobova za koje ujak reče da ih sve odreda prave neki Radenkovići, ponosno, kao da je posao njegov. Kasnije će tetka reći: „I kad imaš para i kad nemaš, oni daju. Zato svi idu kod njih“, kao da im zavidi, gotovo kao da bi sutra rado sahranila svog Ljubomira da vidi je li to istina.
Dok se probija između spomenja i zagleda slike, Olga kaže: „Eto, Milica umre dve godine posle Radula, a moj Blagoje ode pre pet godina ravno. A, mene još bog drži.“, kao da se ujedno ponosi, plaši i prekoreva. „Eto ti, umre moj Blagoje, a moja Rajka više žali za Stanislavom nego za mojim Blagojem“, kaže Olga prihvatajući parče hleba i piletine iz Ljubomirove ruke. Kasnije će mama upitati tetku: „Zar nije Stanislav još živ?“.
Tetka prekida da grdi Ljubomira što nije vezao Šaleta u trenutku kada se sa okuke začuju dvoja kola. Svi stojimo, sa zalogajem na pola grla i gledamo ko to ide. Kako se ko pomoli, mama nešto prišapne tetki. Otvorim konzervu piva koju je mama stavila kraj dedinog groba, prospem kolko za gutljaj na zemlju i prekrstim se. „Šale ne uzima sa tuđih grobova, a, jok!“ viče pijani Ljubo. Dok gledam kako Šale rovari susedni grob, Ljubo pije iz dedine konzerve.

„E, bože me sačuvaj, ova Maca je ista otkad znam za nju!“, kaže mama poluglasno tetki koja odmahne glavom, kao da je mama nervira, ali i Maca što se ne menja. I Ljuba koji se priključuje sovri za susednim grobom, postavljenim rakijom i štrudlama. „Vidi, Ljubicu kako me gleda!“, kaže tetka sa poluosmehom. Ja reko, „Što?“. „Pa, što ja onako gledam Ljubomira“, smeje se tetka. Šale kopa.

„More, Miljana, jel ono Doka s Mikošem u kolima?“, pita mama. Tetka zagleda kola, sunce je upeklo, pa mora da skupi oči. „Jes vala Doka, pa oni su blizu.“, kaže, a mama s nevericom zagleda dok Mikoš otvara Doki vrata. „Pa, zar on nije išo s Milicom?“, pita mama, na šta tetka samo odmahne glavom.

Ljubomir pije svima za dušu.

Sa vrha groblja izvija se dim. Doka gleda u pravcu dima, zatim trči između grobova. „Ma, jel ono ona zapalila?“, kaže tetka. Dok Doka trči između grobova, usput se izvinjavajući što je zapalila smeće, dok se dim širi okolo, tetka mami ispriča kratku priču o Doki: kako je, posle prerani smrti muža, upoznala nekog Švajcarca koji joj je ponudio posao i život preko, Doka bila 26 dana tamo i vratila se, kaže, ne može tamo. Dim se širi. Muškarci pritrčavaju, žene cokću i coktanjem, kao da raspiruju vatru. Šale laje, Ljubomir se smeje.

Kasnije, u kolima, mama će reći: „Koliko ovaj narod jede!“.

Ljubo, već dobro pijan, upitaće, vukući Šaleta, „Šta ono reče Olga, umro Stanislav?“