Bananameni, kitovi i jetiji

Nas su učili da decu ne donose rode, sada tvrde da ih ne rađaju ni kitovi. Ne znam više kome da verujem.

Nedavno je na stranici "Blic žena" objavljen članak pod naslovom "Mama koja je u trudnoći jela samo banane rodila zdravog dečaka : Ne morate da postanete kit dok čekate bebu". Prvi deo naslova aludira na tekstove iz "Trećeg oka", međutim, ako se udubite u dalji tekst, stvar je jasna - žena tvrdi da je deo nje, tokom trudnoće, bio dete, to ne poriče, ali ostatak je bio voda! Pa, sad ti plivaj.
"Treće oko" storija o državljanki Engleske koja je rodila "živo i zdravo dete" iako se zarekla, u toku trudnoće, da će biti vegan i jesti banane, se nastavlja. U članku se navodi i neka predistorija ove samo na prvi pogled čudne odluke (nezdrav život koji je prethodio istoj), ali time se ne bih bavila. Niko od nas, kao ni naše odluke nije pao s Marsa, međutim "ženska strana" Blica svakako jeste neka vrsta portala za vanzemaljske signale. Krenimo od mogućih, zdravorazumskih, objašnjenja, sklonih nama Zemljanima. Predrasuda!
Što bi rekao Dovlatov (u prevodu Milje Lukić) "Englezi su, na primеr, svе svoje glupave navikе prеtvorili u tradiciju. I tako je Engleska postala zemlja tradicije."
Ono što je ovde posebno zanimljivo jeste ta konstatacija mlade Engleskinje da se u trudnoći "ne mora biti kit". Bar da su rekli, da se ne mora biti gabarita pet pingvina, petnaest koala, kengura ili neke druge životinjske vrste, nego tako, kratko, jasno i glasno - kit. E, sad, svi mi u Srbiji znamo šta je kit, kao što znamo i šta je trokrilni šifonjer, kao što u ostalom znamo kada nekoga oko 20 časova namerno pitaš koliko je sati, ne bi li ti rekao osam.
U pitanju je ne samo uvreda trudnih žena koje su konačno dobile priliku da jedu za dvoje, nego nastavak konstantne fešte kontrol frikova po ženskim stranicama ovdašnje Srbije koju u svetu zadnjih nekoliko godina predstavlja zadrigli, grozomorni političari kojima je bilo koja vrsta estetike, duševnog, kao i fizičkog zdravlja zadnja rupa na svirali. Ne libe se da porodice sa Kosova prikazuju kao plemena jetija koji glabaju hleb u reklamnim kampanjama prikupljanja novca za njihovu prehranu, iako taj novac odlazi njima u prljave džepove, ako jop od zadriglosti mogu da ih otvore. Ne libe se čak ni svog izgleda, ni prljavih čarapa i pokvarenih zuba, afti u ustima, ali zato "ženske strane" cvetaju od saveta o poželjnom "slim" izgledu, nevinosti i "civilizovanom" podnošenju trudnoće i stresova. Na sve to, nadaju se natalitetu. Čekam samo objavu: "Zatrudnela bez seksa" Jer, ženske strane prosto inkliniraju nekadašnjem "Trećem oku" - kako da se namestite Sudbini, a da vas ne boli. Treba davplačemo za 90-im godinama prošlog veka i bajalicama onog vremena.

"Iako si zaposlena, ne moraš biti nezainteresovana", "Iako imaš dečka, ne moraš da se zapustiš", "Iako ti se bacaju stare farmerke, napravi od njih šorts", "Iako te drugarice vole, ne otkrivaj im sve svoje tajne", "Iako si trudna, ne moraš biti  ružna, debela, zapuštena.... (takoreći kit). Dakle, konstantan pritisak da se ostvari neka vrsta lažne solidarnosti u nekom umišljenom ženskom svetu koji zna neke metatajne. Takoreći, žene, uvek treba da imate neki tajni plan, neku tajnu uslugu, nešto... ma, samo vaše. Jednom rečju, ne budite sa ove Planete. Budite Ništa.
E, pa, iako me zabole, zabole me.

Pitanja i sumnje skromnog Hrišćanina

Eto, još prekjuče su javili da će sinoć početi kiša i da će padati tokom celog vikenda, te da će temperatura pasti za deset setepeni. Imala sam plan da odem do servisa za bicikle i da mi pregledaju moje vozilo (imala sam plan da odem i kod zubara, ali to je druga priča, držimo se teme!), i odustala od istog jer sam čula za tu kišu. Umesto toga, odem kod mojih, naravno, sa šerpicama, kad vidim oni ne čekaju mene, nego popa. Pop se javio i rekao da će doći da “sveti vodicu” pred Uskrs.

Mala digresija – kako Uskrs godinama šeta, kao želudac kod bolesnog čoveka, samo nedelju dana pre ove koincidencije (mada je ne možemo nazvati tako jer susret mene i popa nije neka koincidencija, jer se obojica drugačije oblačimo, a inače se sve ovo ovako i ne piše), sjebala sam neki plan na poslu oslanjajući se na moj želudačni osećaj Uskrsa, ubeđena da je isti narednog vikenda. Uglavnom, sad sam se našla u stanu gde dolazi pop da “sveti vodicu” dve nedelje pre Uskrsa. Znam da navodim vodu na svoju vodenicu, ali koincidencija samo što nije!

Dakle, sedim tako sa mamom i sestrom i čekamo popa. Mislim, ja ga i ne čekam, jer nisam znala da dolazi, ali, pošto je pomenuto da će doći, nemam ništa protiv da ga čekam. Čekaju ljudi i manje ozbiljne stvari. Koju god temu da započnemo, majka, na svakih pet minuta, opominje odsutnog popa kako kasni. Pa, još i pomene kako ona nema njegov broj da ga zove i kaže: “Slušajte, do sada sam vas čekala, jer ste rekli da ćete doći u periodu od 10 do 12, a sada je jedan! Ja ne mogu više da vas čekam!”, ali kako broj ima tata koji nije tu... A, nije tu, i tu svi zaboravimo popa i na trenutak čekamo da padne kiša, jer je otac otišao biciklom, a nije uzeo jaknu za kišu, nego onu koja je za vreme kada ne pada kiša.

Tu se vraćamo na vremensku prognozu koja je i mene sprečila da odem u servis za bicikle. Međutim, kako pomenem bicikl, majka se zapita da li će tata možda ostaviti bicikl kod babe, ako je i on video da se sprema kiša,ili će krenuti biciklom, a kiša će ga možda mimoići jer joj se čini (dok gleda kroz prozor koji ne može da zatvori dok ne dođe tata, a kad mu ja priđem - ne tati, nego prozoru, ona i sestra poviču uglas: NEEE, iako slično ne viču kad pipnem kadionicu spremljenu za popa.... Dakle, dok gleda kroz prozor, zaključuje da je oblak otišao ka Vračaru, ali za popa još ništa ne može da vidi, jer to, naravno, ne javljaju na vremenskoj prognozi). Samo kada bi mogla da mu javi da ne dolazi, ali nema njegov telefon, a tata ima, ali tata je na biciklu. Ali, ako tata smesta ne krene, uhvatiće ga kiša, a obukao je onu jaknu koja nije za kišu.

Tu se ja već zapitam da li mi se možda nije više isplatilo da pokisnem na tom jebenom biciklu do servisa, mesto što sad, ničim izazvano, čekam i popa i kišu i tatu.

U svakom slučaju, dođe taj pop, očita šta ima. Kako on izađe, pade kiša, tata pokisnu, javi se da je dobro, kiša iz pljuska pređe u rominjanje, ja se spakovah da krenem, sa šerpicama, kući, zadovoljna što nisam vozila bicikl do servisa, jer je kiša pala, pop stigao, a tata pokisnuo.

Međutim, kako stadoh na hodnik spremna da me sitna prolećna kiša pomiluje po licu, mami nešto ne dade mira, pa se glasno zapita: “A, čime li je pop došao, ja mu ne videh kola?”

Deca neba

Od trenutka kada su ljudi počeli da se žale na izaslanike iz raznoraznih stranaka koji im dolaze na vrata ili ih zovu telefonom, čudila sam se što baš nikoga nema kod mene. I iako su svi pominjali Vučićevu izvidnicu, nedavno se, kao prvi glasnik proleća, na mojim vratima pojavio jedan iz SPS-a. Zapravo, tog sam ga dana videla dva puta.
Jednom kada je zakucao na moja vrata, onako smušen, stidljiv i skroman, a drugi put, kada sam sa šerpicom išla do mojih, u zgradi posađenoj u manje vise istoj liniji, kako uporno i strpljivo čeka da mu neko otvori, na vratima susednog stana. Pognuo glavu, stiska svoju malu svesku, ne podiže svoje velike plave oči.
“Ma, ko ga jebe!”, rekao je Džoni, “mi ga nismo pustili.”
Par dana kasnije, a opet sam se našla kod mojih, ovoga puta da vratim ambalažu, neko je zazvonio na interfon. Mama je rekla da ne puštam nikoga, jer se niko nije ni najavo. Čarobna sprava zvana interfon kod mojih radi. Ima neka caka da zaglaviš vrata ako se odmah vraćaš, ali inače je programirana da se vrata otključaju samo prema volji stanara i putem detektovanja glasa osobe koja stoji na ulazu. U mojoj zgradi su vrata širom otvorena svima, ali samo do 22 sata. Od 22 sata, zgrada ne pušta nikoga, ni sama od sebe, a ni voljom stanara, nego moraš, u papučama, da siđeš sa petog sprata, sa kalauzom i otvoriš vrata i svom najrođenijem. Uglavnom, život je nekom majka, nekom maćeha, a mnogima ni rod ni pomozi bog! Ovo ne važi samo za stanara u prizemlju koji uredno, kad krene da spava, u 22 sata izađe, jednako u papučama, i zaključa vrata iznutra, proguta ključ obložen mekinjama i valjda ga ujutro iskaki. Tad nas sve otkljuca. O tome da će nas zaključavati, doduše, obavestio je sve sustanare, jer pored dobrog varenja poseduje i štampač, selotejp i makaze.
Da ne skrećem sa teme, kako je mama dreknula da se niko ne pušta u njihovu zgradu u kojoj interfon i dalje radi po zakonima mehanike, a ne psihopatologije stanara, ja sam pustila te Vučićeve ljude – tačnije, nekakvu skromnu devojku (sa sveskom) i nekog rmpaliju obučenog u kombinaciju đubretarskog i odela Gradskog zelenila. Znajući da se mama plaši poseta stranih ljudi, da joj se politika gadi, da je nerviraju svi ti ljudi koji upadaju u vreme popodnevnog odmora i da generalno ne želi da se izjašnjava, otvorila sam vrata, saslušala pitanje i rekla da nismo zainteresovani. “Uostalom, ja i ne živim ovde”, dodala sam, posebno uživajući u toj smicalici.
Međutim, taman kad su, toliko u medijima, pričama mojih prijatelja, te tužbama po “društvenim mrežama” “agresivni ljudi”, “Plaćenici”, uljudno koraknuli ka hodniku, moja je apolitična, umorna majka koja se zalaže za “popodnevni mir”, onako u hulahopkama, hrupila na vrata, izgurala me i krenula da drži miting samo nosem promoljenim kroz vrata. Od gradskog prevoza, preko zdravstvenih knjižica, biroa, pokretanja proizvodnje do, ničim izazvanog pominjanja poljoprivrede (kojom se niko od nas ne bavi, hvala bogu), ispovedila se ovim strancima, zaključivši, krajnje patetično (po mom ukusu) kako “ne zna da li će izaći na izbore, kad su oni takvi!”. I zalupila im vrata. Sela je na stolicu i odahnula. “E, ispraznih se!”, rekla je.
Pa, mislim se, jadni ti ljudi! Mislim na decu neba. Politicari misle bolje je omogućiti svakome da mitinguje na svojim vratima, da se isprazni, da zamrzi izbore kao “uznemiravanje popodnevnog odmora”, da u svoje, ko zna kakve hodnike uma uvuce neduzne ljude koji su  imali samo tu omasku da zakucaju na vrata potpunog stranca, nego mu omogućiti da na bilo koji način misli i, ako mu prigusti, jednostavno otključa svoja vrata (i vrata svoje zgrade), izadje konacno napolje i vrišti na ulici. Ali, kad bolje promislim, proleće je i tako doba patetike.

FEST: Film "Sibirska jaja"

-A, nisi mu dala da preveze jaja biciklom, bojiš se polomiće.
  -Ma, znam ja, on će da krene biciklom, zato sam vam i javila. Reko' lep je dan, ja ću doneti.
  -E, baš ti hvala, mi baš nismo imali jaja!
-A, jeb'la vas ta jaja! Ma, gled'o sam neki film, igra Ljuba Tadić i Olivera Marković, mlada, lepa, crno-beli... Po nekom ruskom piscu, jer njih sve šalju kao u Sibir, gde li...
-Ma, polupaće i', bojim se, on uzme biciklo, a na mostu se trucka... A, Lepa i ja kupile na pijaci u Borči, mnogo e bliže ako se ide 96-icom...
 -I oni, tako, u bukagijama, Ljuba Tadić se zaljubljuje u Oliveru Marković, a ona je valjda već izgubila muža, njemu se izranjavele noge...
 -...A, od Krnjače, ako ideš 95-icom, ima mnogo da se pešači do pijace, a meni lepa kaže...
 -...on usput ugledao tu devojčuru, ma, neka, reko bi, malo luda...
 -...Ma, dela, promeni tu stanicu.
 -To je disk, ruske pesme, Tina mi dala.
 -... nešto nju rane i ona stalno, kad god je prikažu, liže krv sa ruke...
 -Nešto me sad nervira. Baš mi ide na živce. Je l' to opera?
-I, ja mu kažem, nemoj jaja na biciklo... Lep je dan, ja ću, polako...
 -...u Sibir. Sve njih. I, on tu devojčuru ugledao, pa sa njom nešto očijuk...
  -I, Lepa meni kaže, ma, Milka, jesi ti sigurna da ti deca nose te gaće?
-...a, a Olivera Marković, jadna, skinula onu jednu čarapu što ima i njemu da obloži, jer mu se izranjavele noge...
- Ja, reko, ne znam, četri para za sto dinara, al pozadi, 'de je guzica, samo... ma ko pola prsta...
-I ta devojčura zgrabi Oliveru... Marković i obe se potope u reci i umru!
 -I ja, ostavi one gaće!
 -A, Ljuba Tadić gleda i ovako... ovako se uhvati za glavu.
-Ma, dobro je da nisi bacila pare!

 -Nego, mnogo je bliže kad ideš 96-icom!
 -Ma, strašan film, a on je sve kriv!
-E, sad bar imamo jaja!
 -I nikako da saznam - koji sam, bre, film gled'o!

Higijena ubija

U vreme kada smo živeli pod Turcima, postojala je jedna jednostavna higijenska mera – karantin na granici između Srbije i Austrougarske, u Zemunu. Ko god je namerio da pređe na ovu stranu reke, morao je provesti neko vreme gde ga bište od vaški i drugih pošasti. I to je, valjda, bilo to. U ono vreme nije bilo ljudi, ni načina za pobunu protiv ove, praktične, ali svakako fašističke mere opreza. Danas, kada verujemo da živimo na slobodnoj, demokratskoj teritoriji, ova higijenska granica se pomerila – ka vašim domovima. Isprečila se između vas i vašeg dostojanstva. A, većina pobornika demokratije se nikada nije oglasila apropo te vrste ponižavanja ljudi - pišu reklame za domestose i ostala kancerogena sranja, a u slobodno vreme posećuju eko žurke i pričaju o tome kako ne treba vršiti nasilje nad ženama. A, da, onda naprave reklamu sa muškarcem koji pere veš kancerogenim tekućinama ne bi li postigli zahtevanu rodnu ravnopravnost. Za to vreme, ljudi u Užicu kupuju skupu vodu i gledaju novu reklamu za sanitetsko obrađivanje kupatila koja tvrdi da je plastika otrovna, te da treba izdvojiti dvesta dinara više za osveživač kupatila koji se nanosi u vidu pečata, kao aplikacija na govnjivim diplomama koje su odneli kući da im skupljaju prašinu i godinama kasnije njihovoj majci izazovu smrtonosnu astmu.
Higijena je zadebljala, nalik je bolesti koja se reklamira i lako prenosi putem reklama – liči na neku vrstu unutrašnjeg karantina. Niko se zaista ne bi usudio da nekome kaže da smrdi i prijavi ga policiji, ali tortura higijenskih proizvoda za intimne i civilno vidljive delove tela je toliko prisutna da smo, ničim izazvano, počeli da se gadimo samih sebe. I da se buđamo iznutra, kao kraljevi u Francuskoj, XVIII veka. Ljudi se ne kupaju, al se pokrivaju slojevima dezodoransa, sprejova i mirišljavih vodica. Kad odem u užički kraj i vidim jelkicu u kolima, bude mi lakše – u pitanju je prašnjavi relikt prošlosti, a ne higijenski obzir. Znam da higijena i mirisi buržoazije nisu zabili svoj nos u ovaj budžak.

Nedavno su počele da kolaju reklame za tzv. pečat za wc šolju. Godinama unazad, kao osveživač za to mesto gde i car ide peške, korišćene su viseće plastične korpice sa antibakterijskim osveživačima (u ulošcima) koji se menjaju kad se istroše. I onda se neko dosetio da ti plastični držači blagodeti skupljaju daleko više bakterija, nego što ih njihovi ulošci eliminišu. Ma nemoj.

Da stvar bude još gora, plastični držači na kojima većina ljudi odlaže mokre, tek oprane tanjire i drugo posuđe, takođe se ukazuju kao najveći skupljači nekakve čudne skrame. I plastične držalje za viljušške, kašike i sličan pribor. Sve to, preko noći, postaje mač sa dve oštice – suši, pomaže, ali i cveta u svom bakterijskom raju.

Svi smo složni u zaključku da je plastika prljava! Kako je moguće da se niko toga nije dosetio pre? Higijena, koja je ranije korišćena kao način uvrede za celu jednu naciju, danas je postala posebna grana ekonomije koja vređa džep čoveka srednje klase.

I ne samo džep. Kako oni, na tenane, po svim pravilima dramaturgije, otkrivaju nova mesta koja treba dezinfikovati – u stanu, na glavi bebe, u anusu vašeg supružnika, tako se rađa jedan pipavi, skupoeceni odnos prema životu, dušebrižničko, higijeničarsko, sterilno ophođenje koje pojedinca ubija u pojam. Da se toliko brige oko jednog, civilnog kupatila uložilo u prečišćavanje reka iz kojih pijemo vodu i brigu o silnim plastificiranim govnima koje izlivamo u kanalizaciju, a koja su na prvom mestu imala tako naivnu ulogu da našoj bebi zamirišu dan i omoguće puzanje po parketu, možda bi narod iz Užica proveo novu 2014. godinu sa čašom šampanjca, a ne sa čašom skupo plaćene flaširane vode.

Uvod, razrada i zaključak ili Kako je zelena bila moja dolina

Ako si dobro pisao tzv. “sastave” u osnovnoj školi mogao si postati pekar, lekar i apotekar jednako. Nikako pisac.

U pitanju je, iskreno verujem (nisam proveravala) veoma jedinstvena literarna forma zvana “uvod, razrada, zaključak” za koju imaš oko 40 minuta da je napišeš na zadatu, uglavnom paušalnu temu. Tri, četri, sad!

Veoma često je ista imala značajne povode kao što je početak nekog godišnjeg doba, početak školske godine, kraj raspusta, a, ukoliko je profesorka baš odlučila da bude konkretna, onda se vršio profajlerski uviđaj u pojedine članove porodice – moj otac, moja sestra, moja majka, moj kućni ljubimac... Ma, do mojega! Taj uvod, kao deo formatiranog teksta, naprosto te terao da zavoliš svakog stranca koji je prohodao planetom Zemljom inače ćeš dobiti keca. Ako nemaš kućnog ljubimca, ma izmisli! Navođenje deteta da svojata kojekakve ličnosti, događaje, godišnja doba, boje, predmete i životinje, veoma je zabrinjavajuće u tom periodu odrastanja. Liči na predizbornu kampanju za peticu.

Tek kasnije, kada se stvari uozbilje, preduzimalo se analitičko mišljenje nad stvarima koje realno, civilizacijski postoje. Ne kažem da Moj Otac ne postoji, ali da ne preterujemo!

Dakle, ako ste se ikada zapitali postoji li palac na vašoj nozi, kada, rano izjutra, onako iskosa, na njega padne zrak svetla, nemajte sumnje da postoje – Suncokreti Jovana Dučića. Ako zauzvrat pokušate da se, nekakvom analitičkom mišlju odrodite od takve teme, tu je nastavnica da vam precizira – nije to tek tamo neki Dučić, i tek tamo neki suncokret, nego je to “Moj doživljaj Suncokreta Jovana Dučića”. Pa, samo dok naslov ispišeš, ode ti deset minuta dragocenog vremena za uvod.

Razrada je najgora stvar koja može da se desi čoveku u životu- čak i ako razvučete slova, uhvatiće vas na nekoj okuci. Život nikad nije tako razvučen kao razrada. Sećam se ljudi koji su se više tresli pred pismeni zadatak iz srpskog nego pred pismeni iz hemije. A, ako čovek dobro pogleda, pre će neki hemičar da digne svet u vazduh nego neki pisac.

Zaključak. Zapravo, obuka za pisanje nikada nije bila cilj tih pismenih zadataka, jer pesnici večito umiru od tuberkuloze i nekih svojih jada koje n'umu da napišu kako treba.

Dečje pesme

Ćošak

Na ćošku te svako vidi

Ćoše štrči, ljude sreće

Ćoška se ni sto ne stidi

U ćošak i kliker sleće.

Ćošak tamo, ćošak vamo

Na ćošku se baš svi znamo

Do ćoška se lako stiže

Od ćoška je svuda bliže

Zgrada svaka, pa i mala

Ćoše ima za oslonac

Biciklima, baki što je stala

Da odmori žuljeviti palac

Ćošak tamo, ćošak vamo

Na ćošku se baš svi znamo

Do ćoška se lako stiže

Od ćoška je svuda bliže

Ćoše

Kad je neko na tri ćoška

Taj je besan, taj je ljut

Nemoj da se s nekim koška

Neka nađe sebi put

Jedno ćoše skroz je dosta

Da ugostiš svakog gosta

Da se družiš i opustiš

Da se nečeg lepog setiš

Tri su ćoška već previše

To je znak da se briše

Da se nekom kaže šetaj

I nekome drugom smetaj

Jedno ćoše skroz je dosta

Da ugostiš svakog gosta

Da se družiš i opustiš

Da se nečeg lepog setiš

Ljuto

 

Kada ljuto okusi se

Vatra bukne, vatra sukne

Bocka, peče, u ustima

Da je voda da poteče

Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se

Iznenada, bez pripreme

Uši gore, jezik pecka

Crvene te misli more

Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se

Ama kolko na vr prsta

Nema mesta, nema kuda

Jezik beži tad iz usta

Ljuto, ljuto!

Pesma od početka

Ljuta mama, ljut i tata,

Ljuta baka, ljut i deka,

Svi su ljuti čak i tetka

Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Ljuta baka, ne i deka,

Svi su ljuti čak i tetka

Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Ali nije ljuta baka

Deka se već vedar šetka

Tetka ljuta, ispočetka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Baka, deka, a i tetka

Sad me vole, a i hrabre

Pesma ide od početka!

Mama, tata,

baka, deka, a na sve to

Još i tetka, sada viču

Da pričamo ispočetka

Ali, pesmi biće kraj

Jer, sada ljut sam ja.