Uvod, razrada i zaključak ili Kako je zelena bila moja dolina

Ako si dobro pisao tzv. “sastave” u osnovnoj školi mogao si postati pekar, lekar i apotekar jednako. Nikako pisac.

U pitanju je, iskreno verujem (nisam proveravala) veoma jedinstvena literarna forma zvana “uvod, razrada, zaključak” za koju imaš oko 40 minuta da je napišeš na zadatu, uglavnom paušalnu temu. Tri, četri, sad!

Veoma često je ista imala značajne povode kao što je početak nekog godišnjeg doba, početak školske godine, kraj raspusta, a, ukoliko je profesorka baš odlučila da bude konkretna, onda se vršio profajlerski uviđaj u pojedine članove porodice – moj otac, moja sestra, moja majka, moj kućni ljubimac... Ma, do mojega! Taj uvod, kao deo formatiranog teksta, naprosto te terao da zavoliš svakog stranca koji je prohodao planetom Zemljom inače ćeš dobiti keca. Ako nemaš kućnog ljubimca, ma izmisli! Navođenje deteta da svojata kojekakve ličnosti, događaje, godišnja doba, boje, predmete i životinje, veoma je zabrinjavajuće u tom periodu odrastanja. Liči na predizbornu kampanju za peticu.

Tek kasnije, kada se stvari uozbilje, preduzimalo se analitičko mišljenje nad stvarima koje realno, civilizacijski postoje. Ne kažem da Moj Otac ne postoji, ali da ne preterujemo!

Dakle, ako ste se ikada zapitali postoji li palac na vašoj nozi, kada, rano izjutra, onako iskosa, na njega padne zrak svetla, nemajte sumnje da postoje – Suncokreti Jovana Dučića. Ako zauzvrat pokušate da se, nekakvom analitičkom mišlju odrodite od takve teme, tu je nastavnica da vam precizira – nije to tek tamo neki Dučić, i tek tamo neki suncokret, nego je to “Moj doživljaj Suncokreta Jovana Dučića”. Pa, samo dok naslov ispišeš, ode ti deset minuta dragocenog vremena za uvod.

Razrada je najgora stvar koja može da se desi čoveku u životu- čak i ako razvučete slova, uhvatiće vas na nekoj okuci. Život nikad nije tako razvučen kao razrada. Sećam se ljudi koji su se više tresli pred pismeni zadatak iz srpskog nego pred pismeni iz hemije. A, ako čovek dobro pogleda, pre će neki hemičar da digne svet u vazduh nego neki pisac.

Zaključak. Zapravo, obuka za pisanje nikada nije bila cilj tih pismenih zadataka, jer pesnici večito umiru od tuberkuloze i nekih svojih jada koje n'umu da napišu kako treba.

Deca nedeljom vrište

U mojoj ulici (a ne sećam se je li tako bilo i ranije, u drugim ulicama, ranije) deca nedeljom vrište više i jače nego drugim danima u sedmici. Verovatno je to zato što ih nedeljom roditelji izvode napolje, pa ovim drugim danima ne čujem jer njihovu vrisku priguše zidovi. Pretpostavljam da je jedan od razloga i taj što tokom drugih dana u sedmici roditelji nemaju vremena da animiraju decu, jer ovo je vriska radosti. Nedeljom su tu i majka i otac i igračke, a i sva druga deca i njihove majke i očevi. Ništa drugo ne radi, izuzev ulice na kojoj se svi oni okupljaju pa deca vide sve duplo i sve u koloru. Vriska odzvanja, posebno nakon ručka, pa sve do kasno u noć kada ostanu samo malo starija deca – tada čujem kako se ko od njih zove, jer vrisku smeni dreka roditelja koji sa prozora viču na decu da uđu u stanove.

Ali, šta sam htela reći? Da! Deca nedeljom vrište glasnije nego drugim danima. Imala sam tu tezu kako je reč o danu u sedmici kada se tobož za sve ima vremena, ali u nekom trenutku tog vremena pretekne, pa se osetiš samom sebi dovoljan i nekako preteran i naprosto priželjkuješ da krene ponedeljak jer ne znaš kako sebi da ispuniš sva ona obećanja i želje koje si gajio tokom prethodne sedmice. Primećujete da uporno rotiram “nedelju” i “sedmicu” da izbegnem ponavljanje. Svake druge rečenice nađem se u nedelji, a one prve u sedmici, a svake treće ne znam šta sam htela reći. Moja baka ima običaj da sa jednom krpom šeta po stanu, od zida do zida, i da priča nepovezano, a onda sve poveže jednom replikom - “Po šta sam pošla!” E, tako je meni svake druge, do treće nedelje, s tim što nemam ni tu rekvizitu, kao što baka ima krpu (sad ima štap, što je još uverljivije!). Baka je car!

Jedno vreme sam imala običaj da vikendima svraćam kod mojih i kod bake, čime nedjelja dobije neki svečan, da ne kažem sanitarni oreol. Odem sa kornetima za jaja, praznim šerpicama, presavijenim kesama, prljavim vešom, i sve me neka blagost obuzme, kao da sam krenula na vašar ili u Grad! Ali, ovaj se ritual poremetio, pa, kako se vreme promenilo – klima i sve druge pošasti, svraćam i ja neredovno – nekim mrljavim sredama, nekim četvrtcima, budiboksnama, kad mi se ne ide kući, kad mi se ne ide istom trasom, kad mi se ne ide nikuda! I tako pokvarim sve! Užitak svraćanja vikendom, neki red planiran unapred, da se poštuje i voli. I onda nedeljom zaglavim kod kuće!

I slušam decu kako vrište. Od radosti. A, meni žao što sam dete bila u sredu i što sad, u nedelju, nemam pravo. 

KARTE, LUTKE I PIŠTOLJI – 20. MEĐUNARODNI FESTIVAL POZORIŠTA ZA DECU U SUBOTICI

Ove godine je Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici, inače omiljeni Festival ovog bloga, proslavio svoj 20. rođendan i, valjda simbolično, ova je godina bila u znaku srpskog lutkarstva. U zvaničnom programu su otuda bile nešto prisutnije srpske predstave, a nastupila su pozorišta iz Niša, Zrenjanina, Subotice i Novog Sada.

Neverovatna, ali stvarna je činjenica da kada god odem na ovaj Festival imam utisak da nešto vidim prvi put. Nije u pitanju neki novi pozorišni postupak, ili način budući da ovaj Festival ne insistira na novinama u površnom smislu, već je reč o doživljaju. Prošle godine je taj osećaj izbijanja na pučinu sasvim nepoznatog, a formiranog ostrva ostavila pobednička predstava Mini teatra iz Ljubljane, “Snežana i sedampatuljaka” koja je gledaocima, pa i meni među njima, dala ključić za slobodno i šašavo poigravanje sa poznatom bajkom.

Ove godine nisam imala ključnog favorita kao što su mi prošle za srce prirasli Španci sa svojom predstavom napravljenom od kamičaka na plaži. Ipak, dve predstave su me ostavile bez daha, svaka na svoj način – predstava “Riba ribolovac”, Teatra Luten iz Balme u Francuskoj i “Nepoznate Aladinove avanture”, Pozorišta lutaka “Guliver” iz Varšave u Poljskoj. 

Ove dve predstave su međusobno sasvim različite – francuska je gotovo hiperrealistična monodrama o mornaru, ribolovcu i njegovim sasvim prozaičnim, ali zahvaljujući neverovatno opipljivoj scenografiji i glumačkoj igri, gotovo epskim avanturama na moru, dok je druga pravi spektakl sa velikom glumačkom podelom, egzotičnom, istočnjačkom muzikom i bogatim lutkarskim rešenjima koja se graniče sa psihodelijom. Iako sasvim oprečne u svojim postupcima, obe ove predstave neverovatno snažno angažuju gledaoca u svojoj igri čineći da se, u prvom slučaju, oseti kao deo mornarske posade prekriven vodom i smradom morske ribe, odnosno, u drugom, deo narkotične bajke u kojoj se budite samo kada vas zasmeju suludim rediteljskim rešenjima kao što je animiranje lutaka pomoću stopala glumaca.

I, kao i svake godine, i ove je poseban prostor u takmičarskom programu dat jednostavnom pričanju priče u kom su lutke akteri klasičnih bajki, legendi i priča, ali vas svojim jednostavnim prisustvom podsete na značaj i proživljenost poruka koje ove skaske nose. Takve su bile predstave “Guščar Matija”, Budimpeštanskog pozorišta lutaka, “Lepa mlinareva kći”, Državnog pozorišta lutaka iz Vidina u Bugarskoj, te “Peća i vuk”, Pozorišta lutaka “Bobita” iz Pečuja u Mađarskoj i “Ružno pače”, Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz Zrenjanina. 

Eksperimentisanje sa lutkama kao počasnim akterima ovog Festivala i ispitivanje teritorije na kojoj lutke i odraslima mogu preneti po koju sarkastičnu i aforističnu poruku posebna je dimenzija ovog Festivala. “Sedan kozlini i samo jedan bedni vuk”, Gradskog kazališta iz Rijeke predstavilo se komičnom parodijom na trenutnu EU okupaciju na polju Hrvatske koristeći elemente niza bajki i dolazeći do zaključka da za savremenu podelu na pozitivce i negativce nema pravog korelativa u klasičnim bajkama, već upravo u rukavcima značenja koje one nose.

Oreol dumajućih predstava ponele su austrijski Teatar figura inspirativne sagovornice Karin Šefer koja se već 25 godina bavi lutkarstvom i koja u svojoj predstavi “Dženg H – dolazak zmajskih brodova“ istražuje sakrivenu paralelnu ulicu istorije o kineskom moreplovcu koji je 100 godina pre Kristofera Kolumba krenuo da istraži nepoznate geografske širine i dužine. Duboko uverena u to da nam Evropa kroji kapu namećući isprva svoje sisteme vrednosti, monete i voolju dalekom svetu, zatim i svoja tumačenja istorije, iz centra te iste Evrope vekovima kasnije, Karin Šefer je uverena da svojom predstavom iz ugla domorodaca i na jeziku njihih podneblja, savremenom detenmcetu može da prenese želju da se otisne od oboda svoje kuće i da se ne plaši nečeg drugačijeg.

Iako potekla iz tog dalekog, nama ovde ne toliko poznatog sveta (ako izuzmemo porniće i anime), Japanka Juki je na Festivalu ponudila sasvim suprotan koncept ovoj evropskoj želji da auditorijumu da do znanja da je svet veliki. Potekla iz te daljine, Juki ne želi da nam kaže ništa drugo do da je svet mali – danima je tokom Festivala pokretala svoju marionetu u izdubljenom stablu po tri minuta samo za jednog gledaoca.

Ove godine je muzička dimenzija predstava bila posebno zanimljiva budući da, za prikaz sveta svojih često dečjih junaka, reditelji često koriste savremenu elektronsku ili popularnu muziku. Tako je Italijanka Laura Bartolomej u svojoj predstavi “Ona spava” koja gledaoca provodi kroz snove glavne i jedine junakinje, crvenokose devojčice u čijoj se dečjoj glavici skupljaju prve grudvice anksioznosti, straha od smrti, propadanja i sasvim nepoznate opasnosti koja vreba u budućem vremenu, koristila elektronsku muziku njujorškog DJ-a poreklom iz Italije. Makedonsko Pozorište za decu i mlade iz Skoplja, u svom lutkarskom mjuziklu “Beskrajni snovi” dalo je pravi muzički vremeplov kroz hitove popularne muzike iz 70-h, 80-ih i 90-ih dajući pritom prave žive video spotove koji u isto vreme slave i ironišu muzičke vrhunce na koje su se peli Aba, Majkl Džekson i drugi kraljevi popa. Ruska predstava “Muvica-zujalica” Pozorišta lutaka i glumaca iz Tomska pravi je optički test za odraslog gledaoca- Postavljena kao metateatar, tj. predstava o pripremi i izvođenju jedne cirkuske manifestacije čija je glavna zvezda muva, “Muvica-zujalica” se poigrava kako granicama između pozorišta i života, tako i granicama koje dele glumce od lutaka, te gledaoce od glumaca i tome slično praveći od ovih granica mini polje za komediju i pozorišnu autoironiju kojoj su skloni umetnici iz Istočne Evrope.

Posebno mesto na ovom Festivalu zauzele su, naravno, predstave koje je nemoguće svrstati ni u jednu od gore navedenih kategorija. Jedna je “Pikova dama” Oblasnog pozorišta lutaka iz Grodna, Belorusija. U pitanju je kompleksna rašomonijada u kojoj su lutke u isto vreme igrači, ali i pioni – igraju u priči o Pikovoj dami, ali se i otimaju iz verzije ove priče koju je dao Puškin u verziju koju je dao Čajkovski. Ono što bi nekom ozbiljnom istraživaču literature bio povod za ozbiljan i verovatno smrtno dosadan rad, ovi pozorišni ljudi su pronašli povod za provod i pravu igru koristeći se i ličnim prepiskama dvojice umetnika. Druga, posebna predstava je “Karmen” Vologdskog pozorišta lutaka “Teremok” iz Rusije. Posebna je po tome što je dobila Gran pri Festivala, te što je po sredi jedina od 20 predstava na ovogodišnjem Festivalu koju sam propustila. Marfijev zakon.

Jedna krava dva citata

"Imam jednu kravu. Mnogo dobra krava! Koje?! Kad muzem, ko da muzem tri, a ne dve krave!" (Rođaka Rada iz Gornjih Leskovica)

"I življe sahranjuju" (Džoni, o radnicima na građevini i ponuđenom mu poslu)

"I'm wild but I'm not free" (Life Like, Rosebuds)