Uvod, razrada i zaključak ili Kako je zelena bila moja dolina

Ako si dobro pisao tzv. “sastave” u osnovnoj školi mogao si postati pekar, lekar i apotekar jednako. Nikako pisac.

U pitanju je, iskreno verujem (nisam proveravala) veoma jedinstvena literarna forma zvana “uvod, razrada, zaključak” za koju imaš oko 40 minuta da je napišeš na zadatu, uglavnom paušalnu temu. Tri, četri, sad!

Veoma često je ista imala značajne povode kao što je početak nekog godišnjeg doba, početak školske godine, kraj raspusta, a, ukoliko je profesorka baš odlučila da bude konkretna, onda se vršio profajlerski uviđaj u pojedine članove porodice – moj otac, moja sestra, moja majka, moj kućni ljubimac... Ma, do mojega! Taj uvod, kao deo formatiranog teksta, naprosto te terao da zavoliš svakog stranca koji je prohodao planetom Zemljom inače ćeš dobiti keca. Ako nemaš kućnog ljubimca, ma izmisli! Navođenje deteta da svojata kojekakve ličnosti, događaje, godišnja doba, boje, predmete i životinje, veoma je zabrinjavajuće u tom periodu odrastanja. Liči na predizbornu kampanju za peticu.

Tek kasnije, kada se stvari uozbilje, preduzimalo se analitičko mišljenje nad stvarima koje realno, civilizacijski postoje. Ne kažem da Moj Otac ne postoji, ali da ne preterujemo!

Dakle, ako ste se ikada zapitali postoji li palac na vašoj nozi, kada, rano izjutra, onako iskosa, na njega padne zrak svetla, nemajte sumnje da postoje – Suncokreti Jovana Dučića. Ako zauzvrat pokušate da se, nekakvom analitičkom mišlju odrodite od takve teme, tu je nastavnica da vam precizira – nije to tek tamo neki Dučić, i tek tamo neki suncokret, nego je to “Moj doživljaj Suncokreta Jovana Dučića”. Pa, samo dok naslov ispišeš, ode ti deset minuta dragocenog vremena za uvod.

Razrada je najgora stvar koja može da se desi čoveku u životu- čak i ako razvučete slova, uhvatiće vas na nekoj okuci. Život nikad nije tako razvučen kao razrada. Sećam se ljudi koji su se više tresli pred pismeni zadatak iz srpskog nego pred pismeni iz hemije. A, ako čovek dobro pogleda, pre će neki hemičar da digne svet u vazduh nego neki pisac.

Zaključak. Zapravo, obuka za pisanje nikada nije bila cilj tih pismenih zadataka, jer pesnici večito umiru od tuberkuloze i nekih svojih jada koje n'umu da napišu kako treba.