Higijena ubija

U vreme kada smo živeli pod Turcima, postojala je jedna jednostavna higijenska mera – karantin na granici između Srbije i Austrougarske, u Zemunu. Ko god je namerio da pređe na ovu stranu reke, morao je provesti neko vreme gde ga bište od vaški i drugih pošasti. I to je, valjda, bilo to. U ono vreme nije bilo ljudi, ni načina za pobunu protiv ove, praktične, ali svakako fašističke mere opreza. Danas, kada verujemo da živimo na slobodnoj, demokratskoj teritoriji, ova higijenska granica se pomerila – ka vašim domovima. Isprečila se između vas i vašeg dostojanstva. A, većina pobornika demokratije se nikada nije oglasila apropo te vrste ponižavanja ljudi - pišu reklame za domestose i ostala kancerogena sranja, a u slobodno vreme posećuju eko žurke i pričaju o tome kako ne treba vršiti nasilje nad ženama. A, da, onda naprave reklamu sa muškarcem koji pere veš kancerogenim tekućinama ne bi li postigli zahtevanu rodnu ravnopravnost. Za to vreme, ljudi u Užicu kupuju skupu vodu i gledaju novu reklamu za sanitetsko obrađivanje kupatila koja tvrdi da je plastika otrovna, te da treba izdvojiti dvesta dinara više za osveživač kupatila koji se nanosi u vidu pečata, kao aplikacija na govnjivim diplomama koje su odneli kući da im skupljaju prašinu i godinama kasnije njihovoj majci izazovu smrtonosnu astmu.
Higijena je zadebljala, nalik je bolesti koja se reklamira i lako prenosi putem reklama – liči na neku vrstu unutrašnjeg karantina. Niko se zaista ne bi usudio da nekome kaže da smrdi i prijavi ga policiji, ali tortura higijenskih proizvoda za intimne i civilno vidljive delove tela je toliko prisutna da smo, ničim izazvano, počeli da se gadimo samih sebe. I da se buđamo iznutra, kao kraljevi u Francuskoj, XVIII veka. Ljudi se ne kupaju, al se pokrivaju slojevima dezodoransa, sprejova i mirišljavih vodica. Kad odem u užički kraj i vidim jelkicu u kolima, bude mi lakše – u pitanju je prašnjavi relikt prošlosti, a ne higijenski obzir. Znam da higijena i mirisi buržoazije nisu zabili svoj nos u ovaj budžak.

Nedavno su počele da kolaju reklame za tzv. pečat za wc šolju. Godinama unazad, kao osveživač za to mesto gde i car ide peške, korišćene su viseće plastične korpice sa antibakterijskim osveživačima (u ulošcima) koji se menjaju kad se istroše. I onda se neko dosetio da ti plastični držači blagodeti skupljaju daleko više bakterija, nego što ih njihovi ulošci eliminišu. Ma nemoj.

Da stvar bude još gora, plastični držači na kojima većina ljudi odlaže mokre, tek oprane tanjire i drugo posuđe, takođe se ukazuju kao najveći skupljači nekakve čudne skrame. I plastične držalje za viljušške, kašike i sličan pribor. Sve to, preko noći, postaje mač sa dve oštice – suši, pomaže, ali i cveta u svom bakterijskom raju.

Svi smo složni u zaključku da je plastika prljava! Kako je moguće da se niko toga nije dosetio pre? Higijena, koja je ranije korišćena kao način uvrede za celu jednu naciju, danas je postala posebna grana ekonomije koja vređa džep čoveka srednje klase.

I ne samo džep. Kako oni, na tenane, po svim pravilima dramaturgije, otkrivaju nova mesta koja treba dezinfikovati – u stanu, na glavi bebe, u anusu vašeg supružnika, tako se rađa jedan pipavi, skupoeceni odnos prema životu, dušebrižničko, higijeničarsko, sterilno ophođenje koje pojedinca ubija u pojam. Da se toliko brige oko jednog, civilnog kupatila uložilo u prečišćavanje reka iz kojih pijemo vodu i brigu o silnim plastificiranim govnima koje izlivamo u kanalizaciju, a koja su na prvom mestu imala tako naivnu ulogu da našoj bebi zamirišu dan i omoguće puzanje po parketu, možda bi narod iz Užica proveo novu 2014. godinu sa čašom šampanjca, a ne sa čašom skupo plaćene flaširane vode.