Slep kod naočara

“Slep kod očiju”, glasi narodna izreka koja se obično koristi za osobe kojima se nešto dešava pred nosem, a oni ne shvataju smisao tog zbivanja. Često se koristi da naznači propust, kako pozitivnih pojava (recimo, nekom se oko nogu mota neka lepa žena, a on je ne primećuje kad krene do šporeta) tako i negativnih (kad se nekom radi o glavi, a on izlazi napolje bez puške il makar nekog hladnog oružja). Ali, poslovica datira iz vremena dok smo bili pod Turcima, dakle – pre Kineza. Iz vremena feudalizma – dakle pre prvobitne akumulacije kapitala. Iz vremena pre naočara.

Dok smo bili pod Turcima, stvar sa očima je bila laka, jer sa njima valjda nisi ni imao problem dok ti ih ne iskopaju. Međutim, sa dolaskom Kineza, naš je narod čuo za dioptriju i prihvatio mogućnost da neprijatelja ili neku lepu pojavu ne vidi dok ne pazari naočare. Uz to, problem očinjeg vida naše nacije postao je i globalni problem jer su od nedavno počele da se daju pare za “opismenjavanje” malih nacija, te i za “progledavanje” istih. Glavno je da je vremenom dobar deo nacije izgubio zdravstveno osiguranje...

Previše faktora koje treba uzeti u obzir, a možda je glavno napomenuti da ovaj tekst piše ćorav čovek.

Naime, moja dioptrija je počela da raste još u vreme kada smo “slepo” (sad mi ova reč zvuči nekako simbolično, da ne kažem sablasno) verovali u zdravstvene institucije i kada su se, makar za decu mog tadašnjeg uzrasta, za dijagnostikovanje ćoravosti koristili isključivo te državne zdravstvene institucije, tipa Dom zdravlja, a za utvrđivanje iste - određena procedura, nrp. širenje zenica, buljenje u mozaike sastavljene od raznobojnih pločica u hodniku tog istog Doma zdravlja sve dok ne prestaneš da veruješ u spoljnu realnost i, onako oslabljen, ne počneš da se oslanjaš samo na antičko klepetanje lekarskih klompi iz daljine.

Koje idu do kartoteke - posebno odvojena prostorija u kojoj niko ne stanuje, ne ručava, ne sedi za kompom, u kojoj su pohranjeni samo papiri sa istorijama naših bolesti. Da bi došli do tvog slučaja i tvoje dijagnoze, imao si proći čitavu inicijaciju u vidu retro SF aparata kroz koje gledaš sedeći na ivici kreveta sa točkićima, pokrivenog pocepanim belim čaršafom kao Džefri Fermin ispod Vulkana Malkolma Laurija. Imao si vremena da razmisliš o nevidljivom svetu ispred sebe, da se, kao kakav android adaptiraš na naočare.

Naočare! Za njih si morao otići u čuvenu Optiku iznad Slavije u koju se nije ulazilo da se bira ram za stakla, nego sa receptom, kao u apoteku. Estetika je, ukoliko vam je uopšte bilo stalo do iste, dolazila tek na kraju – pošto se proveri je li utvrđena ćoravost baš vaša, a ne nečija tuđa, te da li ram na koji ste bacili i tako ćoravo oko pogoduje vašoj dijagnozi ćoravosti sa obzirom na vidno polje koje taj ram omogućava i pošto se roditelji, koji smatraju da će vas ćoravost, kao grip, proći, ne priviknu na činjenicu da treba da investiraju u nešto što će vam trajno promeniti lični opis (isto im, doduše, ne smeta da investiraju u zlatne minđuše veće od uveta deteta od tri meseca, al ajde). Tačnije, granica između vidljivog, poluvidljivog, te totalne ćoravštine bila je donekle domen medicine, i bila je, da se neko ne uvredi – jasna! Uprkos tome što ste polućoravi, mogli ste verovati da je ostatak sveta, makar oni koji se vašim ćoranjem bave, donekle pri očinjem vidu.

Zapravo, ne sećam se kada je ludilo sa naočarima počelo da se širi mojom bližom okolinom. U mojoj porodici. Najednom su oko mene, svi članovi moje porodice, počeli da nose kutijice za naočare, potom i naočare, potom... Ali, ne žurimo. Bog je krenuo redom.

Naime, sve je počelo od toga što je sestra stala na neki tatin okvir “za daljinu”, kada su i majka i baka, spremno, kao u vesternu, isukale svoje komplete naočara guzeći se da na tepihu ustvrde nepovratnu štetu. Tada su obe otvorile svoje tajne torbe, pokuljale su firmirane futrole i svakome, pa i meni, bilo je lako prebrojati porodični fundus naočara. Baka je u tom ključnom trenutku imala tri para plus jedan za specijalne prilike (malo zelenkast, koji je uporno pokušavala da nagura oko tatine glave predlažući mu kako da ga, po principu poluge, raširi), majka je odnekud izvukla moj nekadašnji, stari okvir (da bih kasnije saznala da je čak, neko vreme, nosila i moja tadašnja stakla neke tadašnje dioptrije), da bi potom odnekud izvukla još neka dva okvira (stakla idu đuture) koja je pazarila, ali joj nisu odgovarala stakla, kako tvrdi, pa je pokušavala da se istim trampi sa bakom. Tada su mi postali sumnivi!

Kada je sve ovo sa porodičnim slepilom prekardašilo, upitala sam ih kako to da tako lako rešavaju probleme nestalih i polomljenih naočara i saznala da oni, kad se okupe, ponesu po uzorak - baka isproba recimo mamine, ustvrdi da joj odgovaraju, a za mamine naočare tati, koji je svoje polomio da njene, koje on proba, kaže da mu “ode glava”, onda mu baka da dvesta dindži, pa on tu tarifu da mami, koja tati da svoje, a sebi kupi nove naočare na pijaci. Kod Kineza. Bira ram, kao gaće, a ako ram odgovara, onda prodavac pretraži takve ramove koje ona isprobava pa zajedničkim snagama ustvrde kroz koji najbolje vidi.

Kada ja, kao pošteni slepac, na ovakvo trange-frange podilkanim i kažem da neću tolerisati takvo odsustvo racija, majka mi posavetuje da ćutim. Jer, u stvari – kod bake, tamo preko mosta, ima neka radnja koja je optičarska, prodaju ramove, utvrde ti dioptriju, izrade stakla i uguraju u ram i sa sve futrolom dođe te – hiljadu dinara! Ali, kada odeš kući, isprobaš te iste naočare - “ode ti glava”.

Kada pomislim – sad ću da napišem fenomenološki tekst o tome kako se očinjim vidom diluje, kako je to znak kraha zdravstvenih institucija i, da se ne lažemo, u isto vreme krah humanog društva, jer - ko ne veruje u bolest ne veruje ni u zdravlje... zvoni mi telefon. Majka me šalje kod bake da pokupim neke nove nemačke lekove protiv bolova. Baka nabavila od komšinice Lepe koja inače, preko svog brata koji živi u Nemačkoj, diluje zavese, patike i biljni sir. Lek je isprobala i kaže da deluje.

Onda se prešaltam na potrebu za pisanjem teksta o široj fenomenologiji - kako je kapitalizam generalno progutao zdravstvo otuđivši ga od sopstvene svrhe. Naposletku, kada vidim...

Tu mi otpadne staklo iz desnog ćoravog oka, jer se večito otšrafljuje...

U stvari, šta ako se firma koja je meni prodala naočare samo, preko navodno određene dioptrije bori protiv Kineza koji prodaju prave naočare sa pravom dioptrijom koja zapravo leči strah od bolesti i od smrti?

Dramaturgija recepta iliti Nabijem te na prstohvat

Kako ne umem da kuvam bez recepta, često pretražujem po internetu ukucavši u pretraživač namirnice koje imam u kući, pa da vidim šta od njih može da se napravi. Naravno, uvek se ispostavi da mi, pored svega što imam, fale : pola kesice praška za pecivo, na vrh noža đumbira, kašika kisela pavlaka, kašičica slatke pavlake, pola pakovanja kvasca, malo belog vina, supena kašika jabukovog sirćeta, listić majorana i prstohvat nekog desetog govneta.
 I tu već poludiš: od svega što nemaš ti treba po milimetar, mililitar, zrnce, kašičica, na vr prsta, samo da zamiriše, kolko da potavani, kolko da se stegne, da ne preterate, kolko da ogrezne, itd. a što stoji u receptu pod nazivom: Jelo na brzinu, Jelo na brzaka, Jelo koje se samo sprema, Jelo za celu porodicu za pet minuta, Samo za vas od onoga što vam se nađe pri ruci! Možda se nađe pri ruci da živim u Nojevoj barci gde može da se čapne od svake bogovetne endemske vrste...
 I svi su kao opušteni: samo vade teglice, botuljke, merice. Kako bi bilo da ja odem u radnju i tražim po malo od svega, da otvaram pakovanja? Završila bih u apsu! Kako je to nemoguće, ja uvek kupim celo pakovanje kvasca i ono pola iskoristim, a drugu polovinu stavim u frižider i uvek je bacim, jer me spremanje jela “od pet minuta” toliko smori da narednih dvadeset dana jedem kajganu, supu iz kese i sendviče. I ono pola kvasca koje kad zatreba čarobno valja izvući iz Hobitove škrinje, par dana ranije sa gađenjem bacim. Kolko sam se slatke pavlake nabacala da ne govorim, jer uvek uzmem, kako u receptu kažu, kašiku, kašičicu, žličicu i pipetu.
A, što bacim? Moliću lepo! Ostane ti tako po malo od svega, vidiš da truli, trune, umire, propada, ukucaš šta imaš i izađe ti da može sve to, al treba još – kilo junećeg mesa, čaša belog vina (koje si popio nakon spremanja prvog jela), ceo kvasac! I, malo dobre volje! Toga imamo na pretek!
Kad shvatim da ta ekonomija ne ide, onda se bacim na one recepte koji tvrde da se ništa ne baca. Tad oprezno odvajam, vadim, seciram korenje, ljuskie, liske i stabljike koje normalan svet na selu baca u pomije (pa kasnije jede u obogaćenom mesu kad zakolje prase il kokoš). Ali, ne lezi vraže! I tu se zatraži Nojeva barka – nemojte baciti koren, ima vitamine, ali da bi bio jestiv, dodajte – prstohvat đumbira, glavić korijandera, analno izbušite ananas (sačuvajte sok, trebaće vam, al u sok kasnije dodajte malo utucanog kestena)... Beskrajna priča! Da čovek podilkani!
Ako bi se poklizao, kojim slučajem po kuhinji i da te nađu forenzičari sa korenjem nečega u jednoj i plodovima druge biljne vrste u onoj drugj ruci, valjda bi te poslali u Petnicu da te analiziraju novi naraštaji andragoga.
Ono što me, dalje, u dramaturgiji recepata, živcira jeste ta odjava, iliti zaključak. Kakvo je to džeziranje! Nikad kraja! Je li kraj recepta kad ti kaže sve sastojke, ili kada ti kaže: Pecite na 220 stepeni. Ili, kako mnogi čine, uvereni da još nije kraj vašeg druženja sa njima: Izvadite. Pa, ne nego ću da guram glavu u rernu da jedem. Ili: Servirajte toplo (ili hladno). Ako ni ovde ne popizdite, ide konstruktivniji predlog koji vas vuče dalje u ludilo: Servirajte uz (prstohvat...). I onda te potprcnu, pa kažu: Prijatno.

Ljubav je (i košta 700 dinara)

Kada kuma Vida kaže:
"Mića mi ne brani da idem po saranama"

Kada kum Mića kaže:
"Kupio sam sredstvo protiv stršljena, 700 dinara"

Ljubav je, ljubav je
Kada je Vida alergična na stršljena.

Ljubav je kada Vida kaže:
"Mića je mrtav pjan došao iz Valjeva, a doneo mi je duvana."

Ljubav je, ljubav je
Kada Vida ima astmu.
A, Mića joj kod Kineza kupi zabranjenu spravu.

Ljubav je kada Mića pije
Ljubav je kada Vida ima astmu.
Ljubav je kada te ujede stršljen.

Ljubav je, oh, ljubav je kada nam ne brane da idemo po saranama!

The Ramones . Oficijelno omiljeni bend ovog bloga

HOw do you move in a world of fog  Im no longer a solitary man. But she just couldn't stay she had to break away Because of all my pride, the tears I gotta hide Just put me in a wheelchair, get me on a plane

Oraji padaju na Malu Gospojinu

Dogovor je bio jasan – u petak idem kod mojih da uzmem kesu paradajza, kesu jabuka, pola 'leba, pola kese crne kafe, dve kesice nes kafe (iliti nec-a, kako ga zove baka). Džoni u petak, s posla svraća do Buvljaka da kupi ventile, a u njegovu torbu idu još i paprike, nešto suvomesnatog (onog što se ne jede živo, nego samo u kajganu), mesni narezak (koji će jesti on, ne i ja! Jer mrzim) i dva jajeta, pažljivo uvijena, svaki ponaosob, u salvetu, te spakovana, taman toliko da suzbiju ono malo vazduha koji bi doprineo fatalnom sudaru i prevremenoj kajgani negde između Maljena i Povlena.

U subotu, 21. septembra, u šest ujutro, nalazimo se kod Džonija – on plaća dve povratne karte do Samara. U Zabavu stižemo okvirno oko podneva, skuvamo kafu, jedemo, idemo na groblje, a onda idemo da tresemo oraj!

Plan je usvojen još u četvrtak, zapravo, ostalo je samo da rešimo neke sitnice – moj strah od zmija. Koji je golem. Nimalo mali. Iste večeri sanjam kako ispod naše stare kuće u planini otvaram tarabu i, kao da se to podrazumeva, u kupaćem kostimu, sa sestrom, uplivavam u livadu podno kuće, koja iz nekog razloga (a to u snu ne čudi ni mene, ni sestru, ni okolne ljude, rekla bih da ih ima, u mom snu, a i u Zabavi, na javi, pride). Najednom, usred tog našeg plivanja po livadi koja nekako uspeva da predstavlja jezero (rekla bih more da nije čudnih, u snu podrazumevajućih, preliva talasa na trave), ka meni srlja jedan krokodil. Ja ga gledam iz daljine, ali mi deluje kao običan stanovnik ovog pejsaža – ne diram ga, ne dira me. I da nije vriska sestre koja očigledno pliva nešto sporije, iza mene, ja bih ovog stanovnika travnatog jezera pustila da ode svojim putem. Međutim, nekako ja tu, u snu, shvatim da se plašim, ali ne što je sve to nenormalno, ne trave koja je zapravo more, ne sebe koja tako, iz čista mira, ko pomahnitali, plivam po travi, nego tog nekakvog krokodila! Kud jedna vrisne, vrisne i druga, pa ti se ja setim da naskočim na tarabu, krokodil prozuji pored mene i valjda se zakuca u poljski šporet (to ne vidim u snu, al kapiram da nema kud, jer poljski šporet smo realno tamo ostavili) i preneražena se probudim! Uplašena da nas u Zabavi čekaju silni gmizavci koje me je inače strah da sanjam, pa sanjam, kao naznaku krokodile! Kažem sebi da sam ludak i potvrdim Džoniju svoj dolazak u subotu ujutro.

Međutim, vreme je smutno, mama se u petak naveče, pošto je plan usvojen, setila da je baš u subotu ni manje ni više nego Mala Gospojina. Dan rođenja Presvete Bogorodice. Javi meni da se na selo nikako ne može ići, da se nikako ne smeju ometati oraji, ni skupljati, inače opali plodovi njiovi, te da nam valja u kućama mirovati toga vikenda.

Džoni jednostavno popizdi. Posvađa se sa mamom, zatim ode i iz inata usisa ceo bakin stan (što redovno mrzi, čak i kada nije praznik). Baka mu na to oćuti (jer joj je mama unapred javila da je Džoniju javila da je Mala Gospojina, da ne trese oraj, te da se baka ne uznemiri što Džoni besno upada i rka usisivačem, da mu nipošto ne pominje da se ne valja usisavati na Malu Gospojinu).

U nedelju, kada nas je sve prošlo praznično raspoloženje, svi smo se zapitali (pošto u subotu kada je bila Mala Gospojina, te kada nismo smeli da pitamo ljutog Džonija kud se devo do sedam naveče), gde je bio Džoni pretjodnog dana.

Moramo priznati, zarad ovog prikaza, da se prva osokolila baka da pita. I on je pošteno priznao – kako je bio voma ljut zbog opstrukcije planiranog vikenda i trešenja oraja koje je najednom postalo uznemiravajuće, on se na biciklu otpravio po predgrađu. Nađao je nekakve zabrane (nije i dalje poznato gde, kako ni u koje doba). On je zabasao u te bašte, divio se kako u gradu rastu trnjine – polu šljive polu grožđe. Zatim je obišao neke krajeve u kojima opadaju i oraji. I to nikome nije bilo čudno. Vreme im je. Neke je i skupio.

Baka se iščudila - “Ne znam gde to raste – vidim na televiziji, pokazuju pune šake trnjina. Okrugle, lepe, velike. Da l' ih sade, da l' ih nalaze, ja ne znam! Pokažu pune šake – lepe, velike. Ja ne znam – da l' je to na televiziji, pa uveličaju!?”

Mama je samo pitala Džonija: “Nakupi li koji oraj?”

Narednu noć sam opet sanjala krokodila u travi. Ovoga puta moj pratilac nije preživeo.

Svađa na delikatesu

Ukoliko se odvija svađa u javnom prevozu, na ulici, ili u radnji, ne daj Bože, u nekakvom mega marketu, bolje vam je da ste učesnik. Ukoliko ste posmatrač osetićete se zaista posrano!

Prvi put sam bila svedok raspodele brojeva na suhomesnatim proizvodima – uzmeš broj, a isti se potom objavljuju kao u Poštanskoj štedionici ili, uostalom, na Birou i kako se pojavi tvoj broj, a uzvikne ga i radnica na sečenju, ti se prikučiš i boriš za svoje meso. Odlična ideja, al nekako ljudi prvo uzmu broj, a onda tek odlučuju šta bi uzeli i upoređuju kvalitet i cenu. Kako je tu i popust, te akcija, ne daj Bože, preporuka meseca, dana, godine, tiskanje se produžava uprkos numerološkom sistemu. Onda, ako uzmeš broj, ne znaš da li se neki tu tiska da odmeri mortadelu ili da bi te istisnuo iz reda (onda sebe zapitaš – pa šta i ako me istisne, imam ja moj broj, merkam na ekranu, ali opet crv u tebi ne da ti mira – ljudi su ćudljivi, pitaće samo za kvalitet a uzeće celu polutu)!. Strah i tenzija na licima ljudi sugerišu da oni te mesne proizvode dobijaju za džabe, da ih neće platiti – ceo sistem mega marketa je osmišljen kao video igra – ima toliko nivoa da zaboraviš da naposletku sve plaćaš i krećeš da se boriš za svoju dobit kao da je imaš za džabe!

Vidim razočaranje na licu žene koja shvata da nekakvu salamu ne može na štap da uzme sa strane, nego mora da čeka – da li da odustane, da li da ode, da li da uzme onu malo skuplju, ili onu na akciji, ili onu za koju ima bon (ali, ne, nije to taj bon, nego onaj za sijalicu!).

Nebrojeno je nivoa u toj borbi čoveka da naposletku da sopstveni novac.

I u toj borbi mora doći i do viteštva! Inače bi sve bilo naprosto kao nekakva kantina za besplatnu hranu. Gde je tu čast, gde dostojanstvo?

Čovek koji je poveo i ženu i troje dece počinje da viče na starijeg lika sa bradom – ne pominje da je isti pokušao da uzme svoje meso na mufte (što skapiramo kasnije), nego pominje “čast”, gospodinove “godine”, kako je stariji gospodin konačno “doakao”, kako će se sada “konačno naučiti pameti” jer, eto, toliko je “svedoka”. Iako bi se očigledno radije provukao sa nekim pičkaranjem koje je bilo u modi 90-ih, stariji gospodin je prinuđen da se tu, nad delikatesnim karetom, uključi u raspravu o časti, svojim godinama, prevari, korupciji, večitom neadjebavanju nekih nas i nekih njih i naposletku uzima svoj broj, svoju kobasicu i odlazi među rafove. Porodični čovek i dalje lamentira nad svojom velikom dobijenom bitkom kraj staklenih rafova, kraj žene i dece koja od njega uče.

Prioriteti

Ima onih testova na prioritete – ređanje pojmova kao što su sreća, ljubav, novac (mislim da naprave caku sa životinjama, pa kad naređate životinje iznenadi vas koji su vam zapravo prioriteti). Međutim, čovek retko kada dobije priliku da donese tako velike izbore u svom životu. Iako nam svaki dan deluje dramatično, retko kada je reč o tzv. Graničnim situacijama u kojima tobož dođe neko i kaže vam – evo ti, ili idi sada tamo i dobiješ puno para, ali da ostaviš celu svoju familiju koju će iz dana u dan da gađaju krompirom, ili ostani sa familijom ali će da vas jedu pacovi... I tome slično.

Naime, izbori su, iz dana u dan, prilično prozaični – da li kupiti kiselo mleko ili neku sitnu slau zanimaciju, da li ići do obližnje pošte ili bankomata, ali oni uzimaju procent ili otići do grada u te ispostave koje su prijateljski nastrojene prema građanima, ali u kojima je red i do kojih treba platiti i kartu u autobusu? Neko tvoj nema zdravstvenu knjižicu jer neko drugi tvoj radi za gazdu koji mu ne uplaćuje zdravstevo, pa si u prilici da mu kažeš da su na beogradskoj hronici rekli da može da tuži gazdu obližnjoj poreskoj, ili da mu ne kažeš jer na Beogradskoj hronici rekli da to može da se oduži i kao pokrivalicu pustili užasno tužnog čoveka koji sedi za musavim stolom koji za tu opciju zna, ali mu ne pomaže? I tako, da ne nabrajam... One velike izbore uglavnom možemo da odlažemo, ali opet – ne treba potcenjivati ni te male. I oni o nama nešto govore.

Evo, recimo.

Pregori nama u stanu jedna sijalica. U kupatilu. Kako smo iače morali do radnje, mi tu sijalicu kupimo, jer dalje gledano – jedan bi se mogao okliznuti u tom kupatilu (mada seljudi uglavnom okliznu zbunjeni svojim odrazom u ogledalu, što s eu mraku ne vidi, te bi statistički trebalo da je manji broj povreda kad si u kupatilu bez sijalice, ali mi odlučimo da je kupimo, jer je necivilizovano nemati svetlo u kupatilu). I kupimo tu vajnu sijalicu. Čim je zavrnemo, ona crkne. Radnja je daleko, jer smo, da bismo uštedeli, išli do nešto udaljenije radnje koja vikendom daje popust (popusta je, doduše, bilo, ali samo na određene artikle, ne i na sijalicu), te ne možemo da odemo do nama najbliže i reklamiramo tu feleričnu sijalicu koja prosto ne podnosi da je neko zavrće i pušta joj struju. Radnja koja je blizu se u međuvremenu zatvorila. I sada dolazimo do gnog izbora ovog mirnog nedeljnog popodneva – koju sijalicu iz preostalih prostorija u stanu odvrnuti i zavrnuti je u kupatilu!

Da izbor ne bude tako prost (mada bi većina rekla da se odvrne ona iz hodnika, ali ne žurimo, ne odlučujmo olako!), napomenućemo jednu moju slabost – ja svetlo u prostoriji ne volim (kao što sam ranije pisala na ovom istom blogu, što verni čitaoci znaju – svetlo od sijalice, onako žuto, apadnuto mušarcima, asocira me na lubenice koje su dugo stajale, na sto pokriven mušemom i porodicu koja za stolom sedi i nema šta da jede, i generalno na propast i siromaštvo. Volim svetla reflektora, stonih lampi i sveća – ne grobljanskih!). Dakle, izbor se tu komplikuje jer meni svetlo treba ne iz glavnih, već iz sporedne prostorije odakle mi ne svetli, nego samo dosijava!

Lupam, sedim ja u spavaćoj sobi i tu svetlo ugasim, ali upalim ono u hodniku, a kad baš hoću da spavam, ugasim i to u hodniku, a upalim ono u kujni, da mi odande dolazi samo tračak svetla da mogu da zaspim.

Izbor postaje previše komplikovan, jer znam da ne smem odvrnuti sijalicu iz kujne (od koje bi se, da se ne lažemo, najradije odrekla!), te odvrćem sijalicu iz hodnika! Učinim, dakle, nešto što bi uradio svaki normalan čovek – hodnik je sporedna prostorija, kada otvoriš ulazna vrata (pod uslovom da ne živiš sa ludim komšijama koje ne menjaju sijalicu u hodniku zgarde) u leđa ti bije svetlo sa hodnika zgrade, pa se nećeš saplesti ako odmah ne upališ svetlo u hodniku stana! Dakle, to je sasvim razuman izbor, ali nije moj! Jer meni treba to sporedno svetlo i ne želim da sedim ispod upaljene sijalice koja me podseća da sam stanar. Da sam podstanar. Da sam sijalicu kupila. Tera me da kad mi se prispava, ustanem i ugasim je. A, ja ne želim da znam i ne želim za sobom da gasim svetla. Želim da mi svetli sa strane i da neko drugi gasi svetlo. Da neko drugi kupuje i menja sijalice. Da neko drugi bude budan dok ja spavam, da svet postoji zauvek i u nedogled, a da ja nemam baš nikakvu glupavu odgovornost da mu menjam sijalice!

I posle nek me neko pita kako bih poređala svoje životne prioritete!