Oraji padaju na Malu Gospojinu

Dogovor je bio jasan – u petak idem kod mojih da uzmem kesu paradajza, kesu jabuka, pola 'leba, pola kese crne kafe, dve kesice nes kafe (iliti nec-a, kako ga zove baka). Džoni u petak, s posla svraća do Buvljaka da kupi ventile, a u njegovu torbu idu još i paprike, nešto suvomesnatog (onog što se ne jede živo, nego samo u kajganu), mesni narezak (koji će jesti on, ne i ja! Jer mrzim) i dva jajeta, pažljivo uvijena, svaki ponaosob, u salvetu, te spakovana, taman toliko da suzbiju ono malo vazduha koji bi doprineo fatalnom sudaru i prevremenoj kajgani negde između Maljena i Povlena.

U subotu, 21. septembra, u šest ujutro, nalazimo se kod Džonija – on plaća dve povratne karte do Samara. U Zabavu stižemo okvirno oko podneva, skuvamo kafu, jedemo, idemo na groblje, a onda idemo da tresemo oraj!

Plan je usvojen još u četvrtak, zapravo, ostalo je samo da rešimo neke sitnice – moj strah od zmija. Koji je golem. Nimalo mali. Iste večeri sanjam kako ispod naše stare kuće u planini otvaram tarabu i, kao da se to podrazumeva, u kupaćem kostimu, sa sestrom, uplivavam u livadu podno kuće, koja iz nekog razloga (a to u snu ne čudi ni mene, ni sestru, ni okolne ljude, rekla bih da ih ima, u mom snu, a i u Zabavi, na javi, pride). Najednom, usred tog našeg plivanja po livadi koja nekako uspeva da predstavlja jezero (rekla bih more da nije čudnih, u snu podrazumevajućih, preliva talasa na trave), ka meni srlja jedan krokodil. Ja ga gledam iz daljine, ali mi deluje kao običan stanovnik ovog pejsaža – ne diram ga, ne dira me. I da nije vriska sestre koja očigledno pliva nešto sporije, iza mene, ja bih ovog stanovnika travnatog jezera pustila da ode svojim putem. Međutim, nekako ja tu, u snu, shvatim da se plašim, ali ne što je sve to nenormalno, ne trave koja je zapravo more, ne sebe koja tako, iz čista mira, ko pomahnitali, plivam po travi, nego tog nekakvog krokodila! Kud jedna vrisne, vrisne i druga, pa ti se ja setim da naskočim na tarabu, krokodil prozuji pored mene i valjda se zakuca u poljski šporet (to ne vidim u snu, al kapiram da nema kud, jer poljski šporet smo realno tamo ostavili) i preneražena se probudim! Uplašena da nas u Zabavi čekaju silni gmizavci koje me je inače strah da sanjam, pa sanjam, kao naznaku krokodile! Kažem sebi da sam ludak i potvrdim Džoniju svoj dolazak u subotu ujutro.

Međutim, vreme je smutno, mama se u petak naveče, pošto je plan usvojen, setila da je baš u subotu ni manje ni više nego Mala Gospojina. Dan rođenja Presvete Bogorodice. Javi meni da se na selo nikako ne može ići, da se nikako ne smeju ometati oraji, ni skupljati, inače opali plodovi njiovi, te da nam valja u kućama mirovati toga vikenda.

Džoni jednostavno popizdi. Posvađa se sa mamom, zatim ode i iz inata usisa ceo bakin stan (što redovno mrzi, čak i kada nije praznik). Baka mu na to oćuti (jer joj je mama unapred javila da je Džoniju javila da je Mala Gospojina, da ne trese oraj, te da se baka ne uznemiri što Džoni besno upada i rka usisivačem, da mu nipošto ne pominje da se ne valja usisavati na Malu Gospojinu).

U nedelju, kada nas je sve prošlo praznično raspoloženje, svi smo se zapitali (pošto u subotu kada je bila Mala Gospojina, te kada nismo smeli da pitamo ljutog Džonija kud se devo do sedam naveče), gde je bio Džoni pretjodnog dana.

Moramo priznati, zarad ovog prikaza, da se prva osokolila baka da pita. I on je pošteno priznao – kako je bio voma ljut zbog opstrukcije planiranog vikenda i trešenja oraja koje je najednom postalo uznemiravajuće, on se na biciklu otpravio po predgrađu. Nađao je nekakve zabrane (nije i dalje poznato gde, kako ni u koje doba). On je zabasao u te bašte, divio se kako u gradu rastu trnjine – polu šljive polu grožđe. Zatim je obišao neke krajeve u kojima opadaju i oraji. I to nikome nije bilo čudno. Vreme im je. Neke je i skupio.

Baka se iščudila - “Ne znam gde to raste – vidim na televiziji, pokazuju pune šake trnjina. Okrugle, lepe, velike. Da l' ih sade, da l' ih nalaze, ja ne znam! Pokažu pune šake – lepe, velike. Ja ne znam – da l' je to na televiziji, pa uveličaju!?”

Mama je samo pitala Džonija: “Nakupi li koji oraj?”

Narednu noć sam opet sanjala krokodila u travi. Ovoga puta moj pratilac nije preživeo.

Amundsenova putovanja

Kaže mi tata juče: jesi čitala o Amundsenu u novoj Nacionalnoj geografiji? Reko, nisam. I to je bilo dovoljno da Džoni otpočne dug, isprekidan monolog o osvajanju Južnog pola, o herojstvu, avanturi... Na kraju je izneo ideju da nas dvoje krenemo biciklima na Tibet. Tu sam već videla da je vrag odneo šalu, a i inače me iznervira kada Džoni krene da priča sam sa sobom. Pa sam mu rekla da je Amundsen jedna korporativna vucibatina, da danas ne bismo ni čitali o njegovoj avanturi da ga nekakva vlada nije poslala da zabode zastavicu nekakve države u nekakav sneg. Da on jeste avanturista, ali da bi eventualno otišao na neko drugo mesto, a da mi o tome ne bismo ništa znali. Da mi možemo otići a Tibet, al da za to nikoga ne bi bolelo dupe, niti bismo se upisali u pano heroja, niti bi to bilo išta značajno.

Ne verujem da je Džoni čuo išta izuzev mojih negacije: nije, ne može, nije da jeste itd. I samo na to je reagovao vrćenjem glave kao da razgrće neki amundsenovski sneg. I ponovo je rekao da zajedno možemo ići biciklima na Tibet. Pošto sam opet udarila u istu priču zaključivši da je danas nemoguće biti bilo čija poruka, Džoni je polako odustajao od Tibeta. Nabavio je novi polovni bajs samo za Krnjaču (da ne prelazi Pančevac) i pitao me da mu pozajmim ventile. Napomenuo je da čovek svaki dan valja da ide pet kilometara peške, da živi zdravo. Onda se pokupio i otišao.

Tek danas, nešto me natera da odem na sajt Nacionalne geografije i pročitam onaj tekst. Na pomen Amundsena setim se da je Džoni prvi put za ovog lika saznao u bolnici gde je dospeo nakon što se zadavio ljuljaškom u šupi na Vilinim vodama. Naime, ubeđen da je patentirao ljuljašku bez daske za sedenje, Džoni je stajao na jednom kanapu obešenom o krov šupe i tako se klatio. Sat vremena kasnije, našao ga je drug obešenog o kanap. I danas se prepričava anegdota kako je baka, pošto joj lekari nisu dali da vidi sina nakon operacije u kojoj mu je sečen grkljan, donela od kuće merdevine i sa ulice se popela na prozor bolnice da vidi maog Džonija. Onda se onesvestila, pala s merdevina i polomila kuk. Bakine koleginice su Džoniju na poklon u bolnicu donele knjigu „Amundsenova putovanja“.

I ako nikad ne odemo na Tibet biciklima, Džoni će uvek biti poruka. Za mene.

Šta sanjaju naši

Kaže meni mama da već petu noć sanja pokojnu babu. Zapalila je sveću prvi put kad je sanjala, al ne vredi. Baba je uporna. Mama sad lupa glavu šta to treba da znači i izvodi zloslutne zaključke. Ima sanovnik, al kako tamo nema napisa o majci koja ti dolazi u san, našla je značenje drugog sna: dolazi kod mene u stan gde smo moj tobož izabranik i ja okruženi s četri kera. Mama kaže: Jesu lepi, al šta će ti četri! Pod pas stoji da, ako se s njim igraš i mali je i dobar, da ćeš naći moćnog zaštitnika i da ti dolaze dobre vesti. Biće da ću ja roditi četvorke, a mama će se brinuti što nemamo stan.
Jednom sestra sanjala da je u našem prvom stanu (nekako svi mi u porodici uvek znamo u kom smo od silnih stanova, pa to valjda nešto znači) kao mrtvi i čaršavima pokriveni mama, tata i ja. Neko od nas tu ustane i krene da je plaši. Sećam se da sam baš htela da je ošajdarim kad je to pričala. Šta me koji moj plaši tim govnima iz svoje glave. Pokojni deda je voleo dosta da priča svoje snove. Sad ja sanjam njega nekad, a nekad u javi pretpostavim da ću ga sanjati pa se ucvikam samo zato što je mrtav. I tako ukrug. Jednom neki svet pomro u našem selu i ja sam sanjala mesec dana nekog klinca, kog jedva da sam znala, kao od celog sela baš mene spopada. Svaki san koj je neko sanjo, ako je iole strašan posle mi se moto po glavi. Prosto ti dođe da usred noći ustaneš i kreneš da cepaš drva!
Tata uglavnom ništa ne sanja ili time ne muči druge i zato mu skidam kapu, al sam, ni kriva ni dužna, jednom čula njegov san od mame. Naime...
Na javi tatu pozove komšinica: uleteo joj slepi miš u stan i ne sme da ga istera. Tata ga herojski istera, ali posle sanja da su u njegov i mamin stan ušla dva takva slepa miša! Eto, to su snovi: za jednog u javi dobiješ dva u snovima. Isti kurac samo duplo. Što je najgore, ja se kučića i plašim, kao uostalom i novih stanova, a i pokojne babe. Tako da najviše volim kad ne sanjam, kad se namrtvo izmorim, zaspim ko top i do ujutro mogu da zaboravim na sebe, svoje bližnje i sve naše slepe mišove!