Higijena ubija

U vreme kada smo živeli pod Turcima, postojala je jedna jednostavna higijenska mera – karantin na granici između Srbije i Austrougarske, u Zemunu. Ko god je namerio da pređe na ovu stranu reke, morao je provesti neko vreme gde ga bište od vaški i drugih pošasti. I to je, valjda, bilo to. U ono vreme nije bilo ljudi, ni načina za pobunu protiv ove, praktične, ali svakako fašističke mere opreza. Danas, kada verujemo da živimo na slobodnoj, demokratskoj teritoriji, ova higijenska granica se pomerila – ka vašim domovima. Isprečila se između vas i vašeg dostojanstva. A, većina pobornika demokratije se nikada nije oglasila apropo te vrste ponižavanja ljudi - pišu reklame za domestose i ostala kancerogena sranja, a u slobodno vreme posećuju eko žurke i pričaju o tome kako ne treba vršiti nasilje nad ženama. A, da, onda naprave reklamu sa muškarcem koji pere veš kancerogenim tekućinama ne bi li postigli zahtevanu rodnu ravnopravnost. Za to vreme, ljudi u Užicu kupuju skupu vodu i gledaju novu reklamu za sanitetsko obrađivanje kupatila koja tvrdi da je plastika otrovna, te da treba izdvojiti dvesta dinara više za osveživač kupatila koji se nanosi u vidu pečata, kao aplikacija na govnjivim diplomama koje su odneli kući da im skupljaju prašinu i godinama kasnije njihovoj majci izazovu smrtonosnu astmu.
Higijena je zadebljala, nalik je bolesti koja se reklamira i lako prenosi putem reklama – liči na neku vrstu unutrašnjeg karantina. Niko se zaista ne bi usudio da nekome kaže da smrdi i prijavi ga policiji, ali tortura higijenskih proizvoda za intimne i civilno vidljive delove tela je toliko prisutna da smo, ničim izazvano, počeli da se gadimo samih sebe. I da se buđamo iznutra, kao kraljevi u Francuskoj, XVIII veka. Ljudi se ne kupaju, al se pokrivaju slojevima dezodoransa, sprejova i mirišljavih vodica. Kad odem u užički kraj i vidim jelkicu u kolima, bude mi lakše – u pitanju je prašnjavi relikt prošlosti, a ne higijenski obzir. Znam da higijena i mirisi buržoazije nisu zabili svoj nos u ovaj budžak.

Nedavno su počele da kolaju reklame za tzv. pečat za wc šolju. Godinama unazad, kao osveživač za to mesto gde i car ide peške, korišćene su viseće plastične korpice sa antibakterijskim osveživačima (u ulošcima) koji se menjaju kad se istroše. I onda se neko dosetio da ti plastični držači blagodeti skupljaju daleko više bakterija, nego što ih njihovi ulošci eliminišu. Ma nemoj.

Da stvar bude još gora, plastični držači na kojima većina ljudi odlaže mokre, tek oprane tanjire i drugo posuđe, takođe se ukazuju kao najveći skupljači nekakve čudne skrame. I plastične držalje za viljušške, kašike i sličan pribor. Sve to, preko noći, postaje mač sa dve oštice – suši, pomaže, ali i cveta u svom bakterijskom raju.

Svi smo složni u zaključku da je plastika prljava! Kako je moguće da se niko toga nije dosetio pre? Higijena, koja je ranije korišćena kao način uvrede za celu jednu naciju, danas je postala posebna grana ekonomije koja vređa džep čoveka srednje klase.

I ne samo džep. Kako oni, na tenane, po svim pravilima dramaturgije, otkrivaju nova mesta koja treba dezinfikovati – u stanu, na glavi bebe, u anusu vašeg supružnika, tako se rađa jedan pipavi, skupoeceni odnos prema životu, dušebrižničko, higijeničarsko, sterilno ophođenje koje pojedinca ubija u pojam. Da se toliko brige oko jednog, civilnog kupatila uložilo u prečišćavanje reka iz kojih pijemo vodu i brigu o silnim plastificiranim govnima koje izlivamo u kanalizaciju, a koja su na prvom mestu imala tako naivnu ulogu da našoj bebi zamirišu dan i omoguće puzanje po parketu, možda bi narod iz Užica proveo novu 2014. godinu sa čašom šampanjca, a ne sa čašom skupo plaćene flaširane vode.

Uvod, razrada i zaključak ili Kako je zelena bila moja dolina

Ako si dobro pisao tzv. “sastave” u osnovnoj školi mogao si postati pekar, lekar i apotekar jednako. Nikako pisac.

U pitanju je, iskreno verujem (nisam proveravala) veoma jedinstvena literarna forma zvana “uvod, razrada, zaključak” za koju imaš oko 40 minuta da je napišeš na zadatu, uglavnom paušalnu temu. Tri, četri, sad!

Veoma često je ista imala značajne povode kao što je početak nekog godišnjeg doba, početak školske godine, kraj raspusta, a, ukoliko je profesorka baš odlučila da bude konkretna, onda se vršio profajlerski uviđaj u pojedine članove porodice – moj otac, moja sestra, moja majka, moj kućni ljubimac... Ma, do mojega! Taj uvod, kao deo formatiranog teksta, naprosto te terao da zavoliš svakog stranca koji je prohodao planetom Zemljom inače ćeš dobiti keca. Ako nemaš kućnog ljubimca, ma izmisli! Navođenje deteta da svojata kojekakve ličnosti, događaje, godišnja doba, boje, predmete i životinje, veoma je zabrinjavajuće u tom periodu odrastanja. Liči na predizbornu kampanju za peticu.

Tek kasnije, kada se stvari uozbilje, preduzimalo se analitičko mišljenje nad stvarima koje realno, civilizacijski postoje. Ne kažem da Moj Otac ne postoji, ali da ne preterujemo!

Dakle, ako ste se ikada zapitali postoji li palac na vašoj nozi, kada, rano izjutra, onako iskosa, na njega padne zrak svetla, nemajte sumnje da postoje – Suncokreti Jovana Dučića. Ako zauzvrat pokušate da se, nekakvom analitičkom mišlju odrodite od takve teme, tu je nastavnica da vam precizira – nije to tek tamo neki Dučić, i tek tamo neki suncokret, nego je to “Moj doživljaj Suncokreta Jovana Dučića”. Pa, samo dok naslov ispišeš, ode ti deset minuta dragocenog vremena za uvod.

Razrada je najgora stvar koja može da se desi čoveku u životu- čak i ako razvučete slova, uhvatiće vas na nekoj okuci. Život nikad nije tako razvučen kao razrada. Sećam se ljudi koji su se više tresli pred pismeni zadatak iz srpskog nego pred pismeni iz hemije. A, ako čovek dobro pogleda, pre će neki hemičar da digne svet u vazduh nego neki pisac.

Zaključak. Zapravo, obuka za pisanje nikada nije bila cilj tih pismenih zadataka, jer pesnici večito umiru od tuberkuloze i nekih svojih jada koje n'umu da napišu kako treba.

Dečje pesme

Ćošak

Na ćošku te svako vidi

Ćoše štrči, ljude sreće

Ćoška se ni sto ne stidi

U ćošak i kliker sleće.

Ćošak tamo, ćošak vamo

Na ćošku se baš svi znamo

Do ćoška se lako stiže

Od ćoška je svuda bliže

Zgrada svaka, pa i mala

Ćoše ima za oslonac

Biciklima, baki što je stala

Da odmori žuljeviti palac

Ćošak tamo, ćošak vamo

Na ćošku se baš svi znamo

Do ćoška se lako stiže

Od ćoška je svuda bliže

Ćoše

Kad je neko na tri ćoška

Taj je besan, taj je ljut

Nemoj da se s nekim koška

Neka nađe sebi put

Jedno ćoše skroz je dosta

Da ugostiš svakog gosta

Da se družiš i opustiš

Da se nečeg lepog setiš

Tri su ćoška već previše

To je znak da se briše

Da se nekom kaže šetaj

I nekome drugom smetaj

Jedno ćoše skroz je dosta

Da ugostiš svakog gosta

Da se družiš i opustiš

Da se nečeg lepog setiš

Ljuto

 

Kada ljuto okusi se

Vatra bukne, vatra sukne

Bocka, peče, u ustima

Da je voda da poteče

Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se

Iznenada, bez pripreme

Uši gore, jezik pecka

Crvene te misli more

Ljuto, ljuto!

Kada ljuto okusi se

Ama kolko na vr prsta

Nema mesta, nema kuda

Jezik beži tad iz usta

Ljuto, ljuto!

Pesma od početka

Ljuta mama, ljut i tata,

Ljuta baka, ljut i deka,

Svi su ljuti čak i tetka

Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Ljuta baka, ne i deka,

Svi su ljuti čak i tetka

Pesma ide od početka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Ali nije ljuta baka

Deka se već vedar šetka

Tetka ljuta, ispočetka!

Ljuta mama, ljut i tata,

Baka, deka, a i tetka

Sad me vole, a i hrabre

Pesma ide od početka!

Mama, tata,

baka, deka, a na sve to

Još i tetka, sada viču

Da pričamo ispočetka

Ali, pesmi biće kraj

Jer, sada ljut sam ja. 

Mole se stanari

Stanari u mojoj zgradi svaku, i najmanju, vremensku nepogodu dočekaju ažurnim objavama na ulaznim vratima. Nekako, pravilo je da su objavama najskloniji oni najnepismeniji. Civilizacija ih je opskrbila štampačem, a tastatura je, sticajem okolnosti, baš tim najnepismenijima, zaglavljena baš na tasterima “bold” i “caps lock”, pa tako svaka objava zvuči kao pretnja.
Ali, nije samo to . Među njima ima ljudi koji toliko ozbiljno shvataju svaku, i najmanju vrstu povrede, onesposobljavanja ili uvrede stanara, da su u stanju da kucaju na vrata ne bi li sve ostale, nešto nemarnije stanare, uključili u svoje odbrambene i akcije u cilju očuvanja... pa, očuvanja.
Vreme je novac, a smrt nas može zateći na svakom koraku.
 Čim padne sneg, eto njih sa pozivom u rat protiv snega: “Mole se stanari...”, kao da su nam preko noći na glave napadale zmije i skakavci. Čim otopli, i iz prvog snega izviri ono zaboravljeno gradsko smeće oko zgrade, eto ih, u kombinezonima, kako pleve, bište, vade nekakvo korenje oko zgrade i navatavaju nas manje ažurne na ulazu sa pošalicama kako je to sve “naša zajednička stvar, prostor, imovina...”.
Kad još malo otopli, pa se podmladak okupi oko zgrade, a oni se skupe, pa teraju decu koja razbijaju prozore, oštećuju ograde i galame.
Čuvene narodne poslovice  – počisti prvo ispred svog praga, ili balvan u svom oku, a iverak u tuđem...  u slučaju mojih sustanara, protumačena je doslovno. Naime, ti ljudi će se postarati da počiste dva kvadratna metra snega ispred svog ulaza, a ostatalih stotinak metara će se klizati do prodavnice, stanice... mrndžajući sebi u bradu kako ostali nisu "iščistili balvan iz svog oka".Kada se primeni na zgradu, dakle mikrokosmos, oni će glavu da otkinu susedu koji živi vrata do njih što nije skinuo grumuljicu snega sa svoje terase.
Jednom prilikom, osvanuo je natpis jednog od tih čuvara našeg Balvana ili Iverka sa porukom prepoznatljivog zaglavlja: “mole se stanari...” (valjda nekomsvom bogu ), ...da ne ostavljaju đubre u dnu zgrade...” Gde je dno zgrade valjda znaju oni koji ne znaju gde je dno njihovoga straha, pedanterije i dušebrižništva.
Ako je pitanje ima li zgrada dno stvar rasprave, pitanje ima li prozore je već lako rešivo. Kad je reč o našem Metropolisu – neki je projektant izračunao da će uštedeti na prostoru ako na tih pet, šest spratova ne probija prozore u hodnicima zgrade, nego napuca po četri stana na svakom spratu. I, onda razumem – iskeširaš pare za jeftin stan u zgradi bez prozora, izrodiš neku decu, platiš redovno račune, a onda, svaki dan šipčiš - 1.sprat-gibanica, 2.sprat-ukakane pelene, 3.sprat-zgaziš na đubre koje je ostavio neko kome se smučilo da se spušta dalje...
I onda računaš sad ću da smorim ostale sustanare da sačuvamo od vetra, leda, snega, kiše, đubreta, dece što se igraju ig rudvama gađaju fasadu od iverice, i ovu kulu od karata, kad već nisam mogao da kupim stan u zgradi sa prozorima. Eto, tako nastaju moralisti, džangrizavci i seratori. Kad shvate da su se zajebali, oni zajebavaju sve oko sebe.

Provetrena pesma

 

Mole se stanari

Da uklone ledenice

sa svojih prozora i terasa.

Pada na glavu.

Takođe proverite crep!

Takođe, stanari

ledenice na glavu!

Mole se

Sa svojih prozora da

Pada i terasa

Na glavu.

Led...

Moja lista za 2013.

Bliži se kraj godine. Čuj bliži! Već je tu i samo što nije i, hteo ne hteo, čovek upada u tu euforiju. Ima onih koji ne vole tu trku i naprasno raspoloženje, ali, ako bolje razmislim – u koje doba godine može da mi se desi da u jednom danu sretnem čoveka koji nosi prazan akvarijum, ženu sa kesama iz kojih vire sijalice i veštačke jelke i tri Cigančića koja ovom prvom liku viču “ribice, ribice” - i sve to u jednom busu?! Meni puna kapa! Ja volim novogodišnje praznike, jer je sve šareno i jer su svi neozbiljni i sebi dozvoljavaju da se opuste i odmore. U takvim situacijama, vidiš najbolje i, što bi neke glave rekle, najlucidnije od čoveka. Međutim, moja baka je lucidna tokom cele godine i ona je na vrhu liste mojih najlepših doživljaja. Ovom prilikom, umesto liste najboljih filmova i albuma, izdvajam best of bakinih izjava koje sam skupljala poslednjih par godina. Izvinjavam se što nisu tematski sortirane, ali lepota bakinih izjava je upravo u tome što ubijaju svaki kontekst. O diskursu da ne govorimo!

BAKA O DRUŠTVENOM ŽIVOTU

• Kaže: dolazim $*utre ili preko$utre. Pa, reko', ajde preko$utre." (baka o gostoprimstvu)  

*Ovom prilikom, znakom $ označavam specifičan spoj glasova S i Š (a, ima valjda malo i J) koje živalj Kolubarskog kraja koristi u rečima kao što su “$esti”, “$enjara” i “$utre”

• Divni ljudi - ko da je neki nam rod! (baka o prijateljstvu) 

 BAKA O PRAZNICIMA, ROĐENDANIMA I SAHRANAMA

• Srećan rođendan, sine. Daj bar nešto od tebe da bude. (kako mi baka čestita rođendan) 

• Reko', 'ajde da mu uzmemo upaljač pošto puši. (kako baka bira poklon tati) 

• Te godine, puno i' je pomrlo od krvave stolice. sećam se, pored mene lavor. mene je spaso neki šipurak. ono puno crva, al se opere pa se skuva čaj. i to me spaslo. (baka za božićnim doručkom) 

• Izjavila sam učešće. (baka zna red)  

BAKA I TV

• Ma, kako ne znaš? Onaj zmijoglavi! (baka o nekom s TV-a) 

• Same o sebi pričaju 'mi smo 'vake, mi smo 'nake'... Ma, idi, mislim se! Pa, vidi narod sve, vidi Zadruga! (baka o Farmi) 

• Bila neka serija - tuču se, ubijaju. Ja ugasi'! (baka o nasilju) 

• Bila neka 'misija. 'Oko', kako li joj ime? I taj stariji čovek veli - znači, ja moram da otpustim starije da bi zaposlio mlađe? I onaj se voditelj obrte na stolici 'vamo i reče: 'Verujte našim očima!' Ma, ja, mislim se! (baka o rotirajućim stolicama, očima i zakonu o radu) 

• Raniše je u glavu, pa kao ožive, pa ustade, pa dođe kući. Ma beži bre! (...) Ja isplakah ko da mi je rod ili, bože prosti, živo biće. Sama sebi ne mogo' da oprostim. (...) To počne od jedno dvoje, pa se posle nagomila, treba da popamtiš ko je, šta je. Ma idi bre! (baka o telenovelama) 

• Prikovčati se. (ilegalni internet po baki)  

BAKA I KOMUNALNE TEME

• Čak i da imaju vodu i struju, kako ti ljudi žive?! (baka o životu ljudi na višim spratovima) 

• Ko se još ogrejo na struju (baka o naučnim dostignućima) 

• Plaćaš gole zidove! (baka o podstanarima)  

BAKA PROTIV BIROKRATIJE

• I on meni - kopiraj izvod. Ma, ko da se čovek opet rađa! (baka protiv izvođenja Izvoda iz matične knjige rođenih)

• Ja od kad znam za sebe, ne znam da je ikom našlo poso! (baka o Birou i specifičnoj upotrebi srednjeg roda koji označava zli, nepoznati entitet, jer, baka je kafkijanac) 

BAKA O NOVCU

• Eve ti 50, uplati mi 200. Imam hleba, imam hrane! (baka uplaćuje kredit i još časti) 

• Hiljadu i dvesta? Pa, reko, deco (a bili su mladi), de nađoste onih dvesta?! (baka o okruglom)

 

• 50 evra, eeeeej? Misliš 50 hiljada evra? Ma, ja! (baka o... vrednosti novca) 

BAKA O ŽIVOTU I APSURDU

• Probudila se izjutra s glavom! (baka o migreni) 

• Pa, znate, nano, koje su to godine. Naravno da vas boli! -Pa šta ću ja! Nema smrti! Ne mogu d'umrem! Podajte mi nešto da umine! Nemam podršku! Ove fizikalne - mo'š ceo dan mlatiti i šta koji klinac? Ništa! A, ne mo'š samo leći. Bojim se kreveta ko zmije! Majke mi!" (baka o “išijagu”, “lumbu” i kad čovek zanemoća)

• Baka: "Vidi štaga je hleba, bože me prosti!" Ja: "Pa, dobro, napravićeš prženice." Baka: "Ma, kakve prženice, treba i to pojesti." (baka o apetitima)

• Strugo talpin. -Talpin? -Pa, šta me zezaš - trenice!" (baka o izlišnosti objašnjavanja i komunikacije)

• I, mo'š misliti, pustili ga sa slobode! (baka o pravosuđu) 

• Haus na Pančevcu! (baka...) 

Niko nije pušio pre nego što je pušio

Istraživanje američkih naučnika pokazalo je da elektronske cigarete nisu tako bezopasne kako se mislilo. Naime, u tom istraživanju koje je preneo B92 (hvala, Bato!), kaže se da “zbog 'učestalosti pušenja' i 'dubine uvlačenja' pušači elektronskih cigareta unose veći nivo opasnih hemikalija, nego oni koji koriste obične cigarete.” Daleko je zanimljiviji nusproizvod ovog istraživanja – da čak 12 posto korisnika elektronskih cigareta ranije nikada nije pušilo! Ovaj podatak me iznenađuje iz više razloga.

Prvo, kako su se proizvođači e-cigareta provukli da, uz anatemu pušača (običnih cigareta), kao zamenu za iste plasiraju zapravo potpuno novi proizvod koji nije namenjen samo apstinentima, već i novoregrutovanim pušačima. Bila sam svedok scena u kojima klinci u autobusu puše elektronske cigarete za koje imaju čitavu opremu, kao za mobilne aparate - pink ogrlice i futrole za devojčice, te futrolice primerene batama. Elektronske cigarete, plasirane kao bezbedne, reklamirane su i kao novi gedžet uz prateće, za poneti, ukrase i džidža'bidže za klince. Luše novog milenijuma. Ako te mama pita što pušiš, čak i najštreberskiji klinac može da pokaže sertifikat da je to bezbedno. Zašto mi nismo imali te fore? Zašto televizija, marketing, vlast nije bila uz male vagabunde našeg vremena?

Drugo, da li nešto što je dozvoljeno (dakle, nije nedozvoljeno u vozu, kafiću, autobusu, taksiju, na poslu, u školi) može da postane i preporučljivo? Tanka je granica. I kako marketing i plasman novih proizvoda osvaja tržište samo zahvaljujući paranoji od bolesti i smrti koju tobož izazivaju drugi, nedozvoljeni, nepreporučljivi proizvodi. Ako pušač obične cigarete može da umre, ne znači da je zdravo ili da život produžava i “zdrava” cigareta. Može li se reklamirati zamena za porok, a da se isti porok ili simulacija istog ne proglasi za novu modu? Tako je i gospođa ministarka propušila – a, ako već puši, morala je naći i ljubavnika.

Pre deset godina smejali smo se kosmo disku i ostalim sranjima sa Tele šopa, ali niko ko je kupio kosmo disk kasnije nije poželeo da sebi slomi kičmu. Oni koji su se navukli na elektronske cigarete kao na pomodarski oralni šik sutra će propušiti prave. Bar da su nešto od života udahnuli.

Treća stvar koja je zanimljiva u vezi sa tim istraživanjem je taj izmereni procent – 12 posto elektronskim cigaretama deflorisanih nepušača. Je li iko ikada izmerio koliki procent pušača ranije nikada nije pušilo. Procenat je sigurno 100 posto. Niko nije pušio pre nego što je počeo da puši. Tako i ovo novo istraživanje pokazuje samo jedno - Što bi rekla moja baka za glavobolju – probudila se ujutro s glavom.

Ispred mene hrpa čikova...