Moja lista za 2013.

Bliži se kraj godine. Čuj bliži! Već je tu i samo što nije i, hteo ne hteo, čovek upada u tu euforiju. Ima onih koji ne vole tu trku i naprasno raspoloženje, ali, ako bolje razmislim – u koje doba godine može da mi se desi da u jednom danu sretnem čoveka koji nosi prazan akvarijum, ženu sa kesama iz kojih vire sijalice i veštačke jelke i tri Cigančića koja ovom prvom liku viču “ribice, ribice” - i sve to u jednom busu?! Meni puna kapa! Ja volim novogodišnje praznike, jer je sve šareno i jer su svi neozbiljni i sebi dozvoljavaju da se opuste i odmore. U takvim situacijama, vidiš najbolje i, što bi neke glave rekle, najlucidnije od čoveka. Međutim, moja baka je lucidna tokom cele godine i ona je na vrhu liste mojih najlepših doživljaja. Ovom prilikom, umesto liste najboljih filmova i albuma, izdvajam best of bakinih izjava koje sam skupljala poslednjih par godina. Izvinjavam se što nisu tematski sortirane, ali lepota bakinih izjava je upravo u tome što ubijaju svaki kontekst. O diskursu da ne govorimo!

BAKA O DRUŠTVENOM ŽIVOTU

• Kaže: dolazim $*utre ili preko$utre. Pa, reko', ajde preko$utre." (baka o gostoprimstvu)  

*Ovom prilikom, znakom $ označavam specifičan spoj glasova S i Š (a, ima valjda malo i J) koje živalj Kolubarskog kraja koristi u rečima kao što su “$esti”, “$enjara” i “$utre”

• Divni ljudi - ko da je neki nam rod! (baka o prijateljstvu) 

 BAKA O PRAZNICIMA, ROĐENDANIMA I SAHRANAMA

• Srećan rođendan, sine. Daj bar nešto od tebe da bude. (kako mi baka čestita rođendan) 

• Reko', 'ajde da mu uzmemo upaljač pošto puši. (kako baka bira poklon tati) 

• Te godine, puno i' je pomrlo od krvave stolice. sećam se, pored mene lavor. mene je spaso neki šipurak. ono puno crva, al se opere pa se skuva čaj. i to me spaslo. (baka za božićnim doručkom) 

• Izjavila sam učešće. (baka zna red)  

BAKA I TV

• Ma, kako ne znaš? Onaj zmijoglavi! (baka o nekom s TV-a) 

• Same o sebi pričaju 'mi smo 'vake, mi smo 'nake'... Ma, idi, mislim se! Pa, vidi narod sve, vidi Zadruga! (baka o Farmi) 

• Bila neka serija - tuču se, ubijaju. Ja ugasi'! (baka o nasilju) 

• Bila neka 'misija. 'Oko', kako li joj ime? I taj stariji čovek veli - znači, ja moram da otpustim starije da bi zaposlio mlađe? I onaj se voditelj obrte na stolici 'vamo i reče: 'Verujte našim očima!' Ma, ja, mislim se! (baka o rotirajućim stolicama, očima i zakonu o radu) 

• Raniše je u glavu, pa kao ožive, pa ustade, pa dođe kući. Ma beži bre! (...) Ja isplakah ko da mi je rod ili, bože prosti, živo biće. Sama sebi ne mogo' da oprostim. (...) To počne od jedno dvoje, pa se posle nagomila, treba da popamtiš ko je, šta je. Ma idi bre! (baka o telenovelama) 

• Prikovčati se. (ilegalni internet po baki)  

BAKA I KOMUNALNE TEME

• Čak i da imaju vodu i struju, kako ti ljudi žive?! (baka o životu ljudi na višim spratovima) 

• Ko se još ogrejo na struju (baka o naučnim dostignućima) 

• Plaćaš gole zidove! (baka o podstanarima)  

BAKA PROTIV BIROKRATIJE

• I on meni - kopiraj izvod. Ma, ko da se čovek opet rađa! (baka protiv izvođenja Izvoda iz matične knjige rođenih)

• Ja od kad znam za sebe, ne znam da je ikom našlo poso! (baka o Birou i specifičnoj upotrebi srednjeg roda koji označava zli, nepoznati entitet, jer, baka je kafkijanac) 

BAKA O NOVCU

• Eve ti 50, uplati mi 200. Imam hleba, imam hrane! (baka uplaćuje kredit i još časti) 

• Hiljadu i dvesta? Pa, reko, deco (a bili su mladi), de nađoste onih dvesta?! (baka o okruglom)

 

• 50 evra, eeeeej? Misliš 50 hiljada evra? Ma, ja! (baka o... vrednosti novca) 

BAKA O ŽIVOTU I APSURDU

• Probudila se izjutra s glavom! (baka o migreni) 

• Pa, znate, nano, koje su to godine. Naravno da vas boli! -Pa šta ću ja! Nema smrti! Ne mogu d'umrem! Podajte mi nešto da umine! Nemam podršku! Ove fizikalne - mo'š ceo dan mlatiti i šta koji klinac? Ništa! A, ne mo'š samo leći. Bojim se kreveta ko zmije! Majke mi!" (baka o “išijagu”, “lumbu” i kad čovek zanemoća)

• Baka: "Vidi štaga je hleba, bože me prosti!" Ja: "Pa, dobro, napravićeš prženice." Baka: "Ma, kakve prženice, treba i to pojesti." (baka o apetitima)

• Strugo talpin. -Talpin? -Pa, šta me zezaš - trenice!" (baka o izlišnosti objašnjavanja i komunikacije)

• I, mo'š misliti, pustili ga sa slobode! (baka o pravosuđu) 

• Haus na Pančevcu! (baka...) 

Niko nije pušio pre nego što je pušio

Istraživanje američkih naučnika pokazalo je da elektronske cigarete nisu tako bezopasne kako se mislilo. Naime, u tom istraživanju koje je preneo B92 (hvala, Bato!), kaže se da “zbog 'učestalosti pušenja' i 'dubine uvlačenja' pušači elektronskih cigareta unose veći nivo opasnih hemikalija, nego oni koji koriste obične cigarete.” Daleko je zanimljiviji nusproizvod ovog istraživanja – da čak 12 posto korisnika elektronskih cigareta ranije nikada nije pušilo! Ovaj podatak me iznenađuje iz više razloga.

Prvo, kako su se proizvođači e-cigareta provukli da, uz anatemu pušača (običnih cigareta), kao zamenu za iste plasiraju zapravo potpuno novi proizvod koji nije namenjen samo apstinentima, već i novoregrutovanim pušačima. Bila sam svedok scena u kojima klinci u autobusu puše elektronske cigarete za koje imaju čitavu opremu, kao za mobilne aparate - pink ogrlice i futrole za devojčice, te futrolice primerene batama. Elektronske cigarete, plasirane kao bezbedne, reklamirane su i kao novi gedžet uz prateće, za poneti, ukrase i džidža'bidže za klince. Luše novog milenijuma. Ako te mama pita što pušiš, čak i najštreberskiji klinac može da pokaže sertifikat da je to bezbedno. Zašto mi nismo imali te fore? Zašto televizija, marketing, vlast nije bila uz male vagabunde našeg vremena?

Drugo, da li nešto što je dozvoljeno (dakle, nije nedozvoljeno u vozu, kafiću, autobusu, taksiju, na poslu, u školi) može da postane i preporučljivo? Tanka je granica. I kako marketing i plasman novih proizvoda osvaja tržište samo zahvaljujući paranoji od bolesti i smrti koju tobož izazivaju drugi, nedozvoljeni, nepreporučljivi proizvodi. Ako pušač obične cigarete može da umre, ne znači da je zdravo ili da život produžava i “zdrava” cigareta. Može li se reklamirati zamena za porok, a da se isti porok ili simulacija istog ne proglasi za novu modu? Tako je i gospođa ministarka propušila – a, ako već puši, morala je naći i ljubavnika.

Pre deset godina smejali smo se kosmo disku i ostalim sranjima sa Tele šopa, ali niko ko je kupio kosmo disk kasnije nije poželeo da sebi slomi kičmu. Oni koji su se navukli na elektronske cigarete kao na pomodarski oralni šik sutra će propušiti prave. Bar da su nešto od života udahnuli.

Treća stvar koja je zanimljiva u vezi sa tim istraživanjem je taj izmereni procent – 12 posto elektronskim cigaretama deflorisanih nepušača. Je li iko ikada izmerio koliki procent pušača ranije nikada nije pušilo. Procenat je sigurno 100 posto. Niko nije pušio pre nego što je počeo da puši. Tako i ovo novo istraživanje pokazuje samo jedno - Što bi rekla moja baka za glavobolju – probudila se ujutro s glavom.

Ispred mene hrpa čikova...

Vitamini

U poslednje vreme, sve je više tekstove koje objavljuju nekakvi nutricionistički, astrološki, numerološki, medicinski i ostali sajtovi na temu – Jeli ste, a još vam se gricka, šta to znači? Pa, onda ide prošireni uvod, iliti razrada da nas pridobiju, da se, u svom prežderitisu, osetimo kao kod kuće, kao da nas niko ne krivi, kao da je to svakodnevica svakog srpskog građanina. Pa, onda ide solažakonkretizacija – ako vam se jede slatko iako ste pre dva sata jeli, to znači da vam fali litijum, natrijum itd. Ako ste pre samo sat pokrkali pun tanjir prebranca, a devica ste, to znači da vam je ušao strelac u veneru, i da ćete do kraja meseca želeti da pojedete celu svoju obitelj. Ako ste pre samo petnaest minuta pojeli ceo frižider, a sad vam se jede čips i pojeli biste i rođenu majku, nemojte ići u psihijatrijsku kliniku, to je samo znak da vam fali kalijum!

Ništa od ovoga nije istina i svi mi to znamo. Kad si jeo, na putu od kreveta do frižidera, vrlo dobro znaš da ti više ne treba, jer ne ideš da kopaš baštu, nego da spavaš. Nešto te uznemiruje? Šta je to? Sir koji kunja u tvom frižideru, a kupio si ga za naredne dane. Zašto ga ne pustiš na miru? Jer si lud. Jer si svinja. Nema drugog odgovora. Zašto svi ti napisi o kalijumu i natrijumu titraju čoveku koji, ako i pojede svoj sir, sutra nema za drugi?!

Što je najgore. Većina ljudi nema taj psihosocijalni odnos sa svojom kuhinjom, nego se ovakvim tekstovima huška i odobrava ta svinjska narav u narodu, to traženje utehe u hrani. To kapitalističko ušuškavanje u svojim estetizovanim kuhinjama i sobama, plakarima, dok se svako biće pojedinačno ne raspoluti na fijočice koje se raduju dok se ne udenu u neki topao kutak svoga doma. Kao da je dom nekakvo izbeglištvo od napolje. Kao da je kuća nekakva rupa u koju se valja zabiti i sakriti. Kao da je privatni čovek neko prokrvljeno, defektno, kapilarno ugroženo jezgro koje treba čuvati na toplom, među svojima, koje nema šta da traži napolju, u društvu, među neprijateljima!

Ali, ipak ima. Tu je Nova godina. Tu je radost. Tu su silne reklame, napisi, tekstovi koje pišu sociolozi, nutricionisti, lekari, kojima nije u cilju da ti preživiš srčani udar, nego da što više kupiš kako bi, u miru svoga doma, Novu godinu dočekao za punom trpezom. Onda krenu da savetuju kako valja trpezu začiniti crvenim detaljima – tamo paradajz, onde pršuta, ovde crvene čizmice, a da svima bude bolje – crven je i Deda Mraz. I onda svi neka okače ikebane, neka zaborave svoje lekarske nalaze, neka se opuste. Ako vam se prijelo malo prasetine, to znači da vam fali ljubavi. Možda vas žena ne poštuje? To što ne primate platu već tri meseca nema veze. Jel vam overena knjižica? Nije? E, pa, angažujte celu svoju familiju da iz podruma izvuče babinu škrinju. Postavite je na sred prostorije, one u kojoj se okupljate da primite vitamine, i u srednju fijoku turite knjižicu da se kiseli. Žuta boja dobro čini vašim doprinosima. I ako vaš šef ne misli na vas, vaša porodica misli. Čine da se svaki pojedinac zastidi što ide napolje u taj neuređeni svet u kom nema šta da traži dok ne dođe kući da se ušuška u crveno, u natrijum, u hrastovinu, u podrum, u uspomene, u toplinu porodice, u potaže!

Ne, mi želimo napolje!

Zašto Srbija mrzi dočeke Nove godine na trgu? Jer odavno nema javni život, jer odavno neguje odvratnu privatnost merenu na vitamine i zaštitu od prljavštine, od primitivizma. Ubiće vas vaše unutra! Jer sve poruke koje primate stižu tamo.

Otkad su uzeli licence za te časopise o zdravlju i estetskom uređenju stanova i bašti, čoveku deluje da mu stalno fali neki vitamin, iako mu zapravo fale ljudska prava. Fali mu gradski trg! Zato jede jebeni sir iz frižidera i kad ga nema.

Braćo i sestre, pomirimo se sa činjenicom da nam ne fale kalijum, natrijum, vitamin B, narandžasto povrće, nego smo jednostavno proždrljivi. Fali nam naše unutra i naše napolju. Siromašni smo. I biće nam još gore jer idu praznici koji i postoje da bi čovek ždrao i trošio. I ostao siromašan.

Ne dopustimo da se radujemo, ne dozvolimo da nam naturaju kalijum i babine škrinje na nos, ne dozvolimo da nas uče kako se voli, štedi, kupuje i veruje. Ostanimo napolju!

Korpa iza vas

Kako već neko vreme pišem o potrošačkim mukama, moram se pomiriti sa nekoliko činjenica – 1) Ja sam potrošač, 2) Moj san da postanem dramski pisac čije se drame odvijaju na autoputu, u vozu i u prljavim noćnim klubovima je propao, 3) Uvešću sekciju “potrošačke priče” na svom blogu, a apelovaću na istoričare književnosti da uvedu podžanr “komunalno”. 4. stavka da želim da živim što duže, pod bilo kojim uslovima, svakako ostaje nepromenjena i oko nje se svi slažemo!

U nekom trenutku, a sada ne mogu da lociram kada se to desilo, recimo da je bilo pre pet godina, počela sam da se osvrćem na korpe ljudi koji stoje iza mene u redu na kasi, u prodavnici. U tim trenucima, u meni se bore dve strane – želja da tim ljudima kažem da ne gledam šta su kupili, da me to zaista ne zanima, da im ne brojim zalogaje, da nisam nepristojna i želja da budem pristojan čovek koji bi da propusti svog sapatnika na kasi koji ima manje da pazari. Opet, ako nekom skreneš pažnju da ima manje, možda se i uvredi i je li ta vrsta deljenja pravde pred kasom dozvoljena? Otkud mi ta ideja?

Možda bi kupovina trebalo da bude kao hodanje – kupuješ i ne razmišljaš. Čim pomisliš da hodaš, sapleteš se. Čemu to sklanjanje gospođi koja se guzi ispred rafa sa supama, iako ja znam šta želim, a ona ne zna? I zašto mi strašno ide na nerve prodavac koji uporno ne da da ja sama izmerim svoj krompir, iako znam kako im radi ta vaga, nego on mora da izmeri i još da mi veže kesu na mrtvi čvor, pa posle, kod kuće, moram da je cepam, umesto da je odvežem, elegantno. Da ne pominjem pomoćnicu na merenju koja me naočigled svih (što ću saznati kasnije, na kasi) slaže da nema kesa za pakovanje voća, pa mi sve trpa u papirne fišeke tako da izgledam kao nesnađeni civil u reklami za “Dobro” proizvode koji gubi svoje mandarine po podu, pa ih nađe, uspravi se i, onako neobrijan, u kameru grokne: “Dobro je!”

Sve u svemu, ne mogu krivo da svedočim, povremeno se, u prodavnicama desi neki trenutak apokalipse – trenutak u kom pomislim: “Dobro. Svi smo doakali. Sad će da nas pokupe u gasne komore!”. Sa susedne kase, na kasu pred kojom stojim dolazi starica koja kupuje toalet papir i koja kune i proklinje celu radnju, u kojoj svi stojimo – kako tu radnju drže lopovi, dabogda se zapalila – ona je htela da kupi neki drugi toalet papir, a ne taj koji su joj uvalili, jer taj je skuplji, i kako su joj, jednom prilikom, na istom tom mestu, uvalili da plati nečiji tuđi pazar. Kako?

O teorijama relativiteta i paralelnih univerzuma u tim malim, izglancanim prčvarnicama da ne govorim! Kada rade dve kase ispred kojih stoje redovi od po petoro-šestoro ljudi i otvori se treća, koja nikad nije postojala, niko za nju nikada nije ni znao, niti na nuu računao – uvek onaj poslednji, sedmi član drugog reda pretrči i bude prvi ispred treće kase ni ne osvrnuvši se na nas ostale i izađe prvi i prvi stigne svojoj porodici iako su praktično svi ostali bili na redu pre njega.

Potrošači koji biraju povrće i voće su redovno najbezobrazniji jer veruju u neki biblijski zakon po kom, ako si u korpu spustio makar i jedan ambalažiran proizvod, imaš pravo da ga spustiš pred oltar kasirke dok naokolo berkaš ajsberg salate i još sirca na meru, pa dok se sve to uveže, poveže... a za sve to vreme, tvoja korpa sa onim jednim vakuumiranim isprdkom stoji pred kasom i preči put normalnim potrošačima koji su birali redom i na plaćanje došli tek kad su u glavi sabrali jedan i jedan. Na sve to, kasirka, koju isti berač mladog zeleniša poznaje, sa istim razgovara vama preko ramena! Zaželite da ispod miške makar nosite košnicu da se ne osećate tako jadno u tom baštenskom raju.

Sve me ovo navodi na pitanje postoji li potrošačka kultura? Ako gomila ljudi iz dana u dan ide u radnje da nešto kupuje i tamo doživi niz sitnih nepravdi, nepristojnosti, nepoštovanja, a pritom je uglavnom reč o porodičnim ljudima koji idu kućama da pomiluju svoju decu, da li to znači da ti ljudi imaju dvostruki moral, ili su samo u žurbi, ili su ludi, ili je onaj ko o tome misli lud.

Opet, ide mi na nerve kad su ljudi snishodljivi, kad se izvinjavaju čim te taknu u prolazu, a ne znate se, čim te propuštaju da prođeš prvi, ili se, da bi bili ljubazniji, ispljuju u maramicu, a ne na pod.

Ako ovako nastavim, doćićemo do pitanja prenaseljenosti! Stvar je u tome da se ono što zovemo kulturom nakotilo, pa smo uglavnom ili prekulturni ili do zla boga nekulturni. Kultura je toliko odsečena od bilo kakve vrste ljudskog razuma da treba da slavimo svakog ko u radnju uleti sa pištoljem u ruci i kasirku uhvati za sisu.

Želite li ružu?

"Hiljadu i dvesta? Pa, reko', deco - a, bili su mladi - 'de nađoste tih dvesta?" (Baka)

Stojim ispred trafike i brojim sitan novac da uplatim dopunu. Prodavačica razgovara preko telefona i nekome sa one strane kaže da ima mušteriju. Gleda u moj sitan novac i pita šta mi treba, ja kažem dopuna za 064, ona još jednom baci pogled na novac u mojoj ruci, pa kaže da joj ne radi aparat. Odmaknem se i čekam bus. Posle dva minuta, do iste trafike stiže druga mušterija i traži dopunu za 064. Prodavačica ga usluži.
Na obodu naselja u kom živim, baš tamo gde ima mostić koji podnosi par tona, redovno prenosim sitan novac – kad se sve radnje u okolini zatvore ta radi, kad niko ne prodaje pivo tamo ga prodaju, kad ti treba dopuna, jedino tamo možeš da je uplatiš a da ne pešačiš još deset minuta uzbrdo. I sve je papreno skupo. To je radnja za prvu pomoć u koju, kad god uđem, sebi kažem da više nikada neću ući. Zašto? Jer, gazda radnje (a, radnici se često smenjuju i uvek imaju izraz lica prezrivo izmučenih - “ako je meni loše, tebi ima da bude još gore” mučenika), svaki kupljeni artikal proprati komentarom čijoj gorčini ne bi bio ravan ni vlasnik svratišta iz Dikensovog romana.
Kad se zapitam čemu taj jed u konstatacijama tipa: “Ako želite samo dopunu nadam se da ste pripremili sitan novac. Ovde svi dolaze samo po dopunu”,shvatim da kod njega ljudi zaista kupuju samo dopunu i pivo posle deset sati u improvizovanoj kafanici sa drvenim klupama pod tremom. I uvek se pitam zašto, pobogu, taj čovek uopšte prodaje hleb. Kad mu zatražim hleb, on još stručno (uz blag osmeh koji sebi verovatno odbija od svoje STR plate) upita: “Hoćete li ružu?” Naravno, ne cvet, nego hleb u obliku ruže – veoma gnjecav, skup i prevelik čak i za četvoročlanu porodicu.
Par godina ranije, u jednoj privatnoj prodavnici u naselju Višjica gde sam živela, ukoliko bi zaboravio da kupiš osnovne i one druge namirnice u gradu, bio si osuđen na malu privatnu, porodičnu radnju u kojoj su prodavali sve – od svežeg povrća, preko cigareta do praška za pranje veša. Ali, ne i dopune! I oni su se ljutili ako uđeš samo po neku sitnicu. Nisu bili retki komentari: “Ne primamo sitan novac. Ovde dolaze mušterije koje puno kupuju.” ili “A, vi samo hleb jedete?” i tome slično. A, ja mislila da trgovci vole svoje mušterije. Da vole sitan novac. Pitam se kako bi se provelo dete kada bi, kao deca kakva sam ja bila u vreme svog balavog detinjstva, ušlo u neku današnju privatnu prodavnicu u predgrađu i zatražilo žvaku na komad. Verovatno bi ga prijavili policiji kao neizdašnog potrošača i njegove roditelje koji ne kupuju na veliko prijavili obližnjoj Poreskoj službi.
Živeći po predgrađima, susretala sam, naravno, i pristojne prodavce na malo, koji se raduju svakoj mušteriji i dočekuju je bez prezira makar kupovala i dve šargarepe, ali daleko je više prezrivih pogleda u silnim prilikama kada se ne kupuje na kilo već se u radnje ili na trafike ide samo da bi kupio nešto sitno, usitnio novac, doneo sitniš da ti ukrupne ili, ne daj bože, poželeo da uplatiš dopunu od sto dinara.
U osnovnoj školi “Sveti Sava” koju sam pohađala, imali smo nastavnicu fizičkog koja, na prvom mestu, nije bila žensko i užasno me je zbunjivala svojim poslovno-mačo-degenerisanim uvlačenjem u dupe deci bogatih roditelja i mafijaša. Jednom prilikom, u dvorištu se, ničim izazvano, makar za moje ondašnje pojmove, pojavio tadašnji predsednik države Slobodan Milošević sa svojim sinom. Našavši se u dvorištu, posmatrala sam kako se crte lica moje nastavnice fizičkog razmekšavaju, kako njene grudi ispod dizelaškog duksa narastaju i kako ona, uprkos kratkoj kosi i predatorskim crtama lica, počinje da liči na žensko. Jednostavno, ljudi su fini, lepi i ljubazni onda kada to moraju. Ili kada misle da moraju. Ono što posebno vređa u ovoj glupavoj hijerarhiji jeste ta vera u male ljude. Verujemo da siromašni, mali, jadni, podređeni umeju da cene dobrotu, a onda nas iznapušava i, zbog sitnog novca, odjebe nekakva siromašna prodavačica na trafici da bi potom, bez problema, uslužila lika koji je bio samo toliko u prednosti da nija brojao svoj jebeni novac pred njom.
Činjenica je da niko ne želi sitan novac iako svi apeluju da se isti predaje, prebraja, ne gubi, koristi, štedi, uzima u obzir, vrednuje. Novac je u Srbiji, a verovatno i drugde i dalje vredan samo ako ga ima mnogo. Čovek je u Srbiji, a verovatno i drugde i dalje vredan samo ako je uspeo da zašilji svoj kurac pred pedesetak očevidaca.
Beda se dalje širi u licemerje, budući da mlada pokolenja ili preziru siromaštvo i štednju ili joj se prekomerno dive kao nekakvom božanstvu prezirući sa druge strane bogataše i mafijaše. Između onih koji veličaju “malog sirotog čoveka” primoranog da radi na trafici, u stvari prezirući svakog ko ima manje od njega samog, i onih koji pljačkaju šta stignu, čoveku ne ostaje ništa drugo nego da pita: “Primate li sitan novac u ovoj zemlji izobilja i pravde?”

Slep kod naočara

“Slep kod očiju”, glasi narodna izreka koja se obično koristi za osobe kojima se nešto dešava pred nosem, a oni ne shvataju smisao tog zbivanja. Često se koristi da naznači propust, kako pozitivnih pojava (recimo, nekom se oko nogu mota neka lepa žena, a on je ne primećuje kad krene do šporeta) tako i negativnih (kad se nekom radi o glavi, a on izlazi napolje bez puške il makar nekog hladnog oružja). Ali, poslovica datira iz vremena dok smo bili pod Turcima, dakle – pre Kineza. Iz vremena feudalizma – dakle pre prvobitne akumulacije kapitala. Iz vremena pre naočara.

Dok smo bili pod Turcima, stvar sa očima je bila laka, jer sa njima valjda nisi ni imao problem dok ti ih ne iskopaju. Međutim, sa dolaskom Kineza, naš je narod čuo za dioptriju i prihvatio mogućnost da neprijatelja ili neku lepu pojavu ne vidi dok ne pazari naočare. Uz to, problem očinjeg vida naše nacije postao je i globalni problem jer su od nedavno počele da se daju pare za “opismenjavanje” malih nacija, te i za “progledavanje” istih. Glavno je da je vremenom dobar deo nacije izgubio zdravstveno osiguranje...

Previše faktora koje treba uzeti u obzir, a možda je glavno napomenuti da ovaj tekst piše ćorav čovek.

Naime, moja dioptrija je počela da raste još u vreme kada smo “slepo” (sad mi ova reč zvuči nekako simbolično, da ne kažem sablasno) verovali u zdravstvene institucije i kada su se, makar za decu mog tadašnjeg uzrasta, za dijagnostikovanje ćoravosti koristili isključivo te državne zdravstvene institucije, tipa Dom zdravlja, a za utvrđivanje iste - određena procedura, nrp. širenje zenica, buljenje u mozaike sastavljene od raznobojnih pločica u hodniku tog istog Doma zdravlja sve dok ne prestaneš da veruješ u spoljnu realnost i, onako oslabljen, ne počneš da se oslanjaš samo na antičko klepetanje lekarskih klompi iz daljine.

Koje idu do kartoteke - posebno odvojena prostorija u kojoj niko ne stanuje, ne ručava, ne sedi za kompom, u kojoj su pohranjeni samo papiri sa istorijama naših bolesti. Da bi došli do tvog slučaja i tvoje dijagnoze, imao si proći čitavu inicijaciju u vidu retro SF aparata kroz koje gledaš sedeći na ivici kreveta sa točkićima, pokrivenog pocepanim belim čaršafom kao Džefri Fermin ispod Vulkana Malkolma Laurija. Imao si vremena da razmisliš o nevidljivom svetu ispred sebe, da se, kao kakav android adaptiraš na naočare.

Naočare! Za njih si morao otići u čuvenu Optiku iznad Slavije u koju se nije ulazilo da se bira ram za stakla, nego sa receptom, kao u apoteku. Estetika je, ukoliko vam je uopšte bilo stalo do iste, dolazila tek na kraju – pošto se proveri je li utvrđena ćoravost baš vaša, a ne nečija tuđa, te da li ram na koji ste bacili i tako ćoravo oko pogoduje vašoj dijagnozi ćoravosti sa obzirom na vidno polje koje taj ram omogućava i pošto se roditelji, koji smatraju da će vas ćoravost, kao grip, proći, ne priviknu na činjenicu da treba da investiraju u nešto što će vam trajno promeniti lični opis (isto im, doduše, ne smeta da investiraju u zlatne minđuše veće od uveta deteta od tri meseca, al ajde). Tačnije, granica između vidljivog, poluvidljivog, te totalne ćoravštine bila je donekle domen medicine, i bila je, da se neko ne uvredi – jasna! Uprkos tome što ste polućoravi, mogli ste verovati da je ostatak sveta, makar oni koji se vašim ćoranjem bave, donekle pri očinjem vidu.

Zapravo, ne sećam se kada je ludilo sa naočarima počelo da se širi mojom bližom okolinom. U mojoj porodici. Najednom su oko mene, svi članovi moje porodice, počeli da nose kutijice za naočare, potom i naočare, potom... Ali, ne žurimo. Bog je krenuo redom.

Naime, sve je počelo od toga što je sestra stala na neki tatin okvir “za daljinu”, kada su i majka i baka, spremno, kao u vesternu, isukale svoje komplete naočara guzeći se da na tepihu ustvrde nepovratnu štetu. Tada su obe otvorile svoje tajne torbe, pokuljale su firmirane futrole i svakome, pa i meni, bilo je lako prebrojati porodični fundus naočara. Baka je u tom ključnom trenutku imala tri para plus jedan za specijalne prilike (malo zelenkast, koji je uporno pokušavala da nagura oko tatine glave predlažući mu kako da ga, po principu poluge, raširi), majka je odnekud izvukla moj nekadašnji, stari okvir (da bih kasnije saznala da je čak, neko vreme, nosila i moja tadašnja stakla neke tadašnje dioptrije), da bi potom odnekud izvukla još neka dva okvira (stakla idu đuture) koja je pazarila, ali joj nisu odgovarala stakla, kako tvrdi, pa je pokušavala da se istim trampi sa bakom. Tada su mi postali sumnivi!

Kada je sve ovo sa porodičnim slepilom prekardašilo, upitala sam ih kako to da tako lako rešavaju probleme nestalih i polomljenih naočara i saznala da oni, kad se okupe, ponesu po uzorak - baka isproba recimo mamine, ustvrdi da joj odgovaraju, a za mamine naočare tati, koji je svoje polomio da njene, koje on proba, kaže da mu “ode glava”, onda mu baka da dvesta dindži, pa on tu tarifu da mami, koja tati da svoje, a sebi kupi nove naočare na pijaci. Kod Kineza. Bira ram, kao gaće, a ako ram odgovara, onda prodavac pretraži takve ramove koje ona isprobava pa zajedničkim snagama ustvrde kroz koji najbolje vidi.

Kada ja, kao pošteni slepac, na ovakvo trange-frange podilkanim i kažem da neću tolerisati takvo odsustvo racija, majka mi posavetuje da ćutim. Jer, u stvari – kod bake, tamo preko mosta, ima neka radnja koja je optičarska, prodaju ramove, utvrde ti dioptriju, izrade stakla i uguraju u ram i sa sve futrolom dođe te – hiljadu dinara! Ali, kada odeš kući, isprobaš te iste naočare - “ode ti glava”.

Kada pomislim – sad ću da napišem fenomenološki tekst o tome kako se očinjim vidom diluje, kako je to znak kraha zdravstvenih institucija i, da se ne lažemo, u isto vreme krah humanog društva, jer - ko ne veruje u bolest ne veruje ni u zdravlje... zvoni mi telefon. Majka me šalje kod bake da pokupim neke nove nemačke lekove protiv bolova. Baka nabavila od komšinice Lepe koja inače, preko svog brata koji živi u Nemačkoj, diluje zavese, patike i biljni sir. Lek je isprobala i kaže da deluje.

Onda se prešaltam na potrebu za pisanjem teksta o široj fenomenologiji - kako je kapitalizam generalno progutao zdravstvo otuđivši ga od sopstvene svrhe. Naposletku, kada vidim...

Tu mi otpadne staklo iz desnog ćoravog oka, jer se večito otšrafljuje...

U stvari, šta ako se firma koja je meni prodala naočare samo, preko navodno određene dioptrije bori protiv Kineza koji prodaju prave naočare sa pravom dioptrijom koja zapravo leči strah od bolesti i od smrti?

Dramaturgija recepta iliti Nabijem te na prstohvat

Kako ne umem da kuvam bez recepta, često pretražujem po internetu ukucavši u pretraživač namirnice koje imam u kući, pa da vidim šta od njih može da se napravi. Naravno, uvek se ispostavi da mi, pored svega što imam, fale : pola kesice praška za pecivo, na vrh noža đumbira, kašika kisela pavlaka, kašičica slatke pavlake, pola pakovanja kvasca, malo belog vina, supena kašika jabukovog sirćeta, listić majorana i prstohvat nekog desetog govneta.
 I tu već poludiš: od svega što nemaš ti treba po milimetar, mililitar, zrnce, kašičica, na vr prsta, samo da zamiriše, kolko da potavani, kolko da se stegne, da ne preterate, kolko da ogrezne, itd. a što stoji u receptu pod nazivom: Jelo na brzinu, Jelo na brzaka, Jelo koje se samo sprema, Jelo za celu porodicu za pet minuta, Samo za vas od onoga što vam se nađe pri ruci! Možda se nađe pri ruci da živim u Nojevoj barci gde može da se čapne od svake bogovetne endemske vrste...
 I svi su kao opušteni: samo vade teglice, botuljke, merice. Kako bi bilo da ja odem u radnju i tražim po malo od svega, da otvaram pakovanja? Završila bih u apsu! Kako je to nemoguće, ja uvek kupim celo pakovanje kvasca i ono pola iskoristim, a drugu polovinu stavim u frižider i uvek je bacim, jer me spremanje jela “od pet minuta” toliko smori da narednih dvadeset dana jedem kajganu, supu iz kese i sendviče. I ono pola kvasca koje kad zatreba čarobno valja izvući iz Hobitove škrinje, par dana ranije sa gađenjem bacim. Kolko sam se slatke pavlake nabacala da ne govorim, jer uvek uzmem, kako u receptu kažu, kašiku, kašičicu, žličicu i pipetu.
A, što bacim? Moliću lepo! Ostane ti tako po malo od svega, vidiš da truli, trune, umire, propada, ukucaš šta imaš i izađe ti da može sve to, al treba još – kilo junećeg mesa, čaša belog vina (koje si popio nakon spremanja prvog jela), ceo kvasac! I, malo dobre volje! Toga imamo na pretek!
Kad shvatim da ta ekonomija ne ide, onda se bacim na one recepte koji tvrde da se ništa ne baca. Tad oprezno odvajam, vadim, seciram korenje, ljuskie, liske i stabljike koje normalan svet na selu baca u pomije (pa kasnije jede u obogaćenom mesu kad zakolje prase il kokoš). Ali, ne lezi vraže! I tu se zatraži Nojeva barka – nemojte baciti koren, ima vitamine, ali da bi bio jestiv, dodajte – prstohvat đumbira, glavić korijandera, analno izbušite ananas (sačuvajte sok, trebaće vam, al u sok kasnije dodajte malo utucanog kestena)... Beskrajna priča! Da čovek podilkani!
Ako bi se poklizao, kojim slučajem po kuhinji i da te nađu forenzičari sa korenjem nečega u jednoj i plodovima druge biljne vrste u onoj drugj ruci, valjda bi te poslali u Petnicu da te analiziraju novi naraštaji andragoga.
Ono što me, dalje, u dramaturgiji recepata, živcira jeste ta odjava, iliti zaključak. Kakvo je to džeziranje! Nikad kraja! Je li kraj recepta kad ti kaže sve sastojke, ili kada ti kaže: Pecite na 220 stepeni. Ili, kako mnogi čine, uvereni da još nije kraj vašeg druženja sa njima: Izvadite. Pa, ne nego ću da guram glavu u rernu da jedem. Ili: Servirajte toplo (ili hladno). Ako ni ovde ne popizdite, ide konstruktivniji predlog koji vas vuče dalje u ludilo: Servirajte uz (prstohvat...). I onda te potprcnu, pa kažu: Prijatno.