Liebster nagrada od Milje Lukic

Ova lukovska zabit početkom avgusta dobila je prestižnu Liebster nagradu od jedne od naših omiljenih spisateljica blogova, Milje Lukić. Milja je ovim povodom postavila niz zanimljivih pitanja na koje ću, belog mi luka, pošteno odgovoriti ispod.

 

1.Otkud želja da plivate u blogerskim vodama?

Kud svi Turci, tu i mali Mujo.

2.Omiljena knjiga.

Nemam omiljenu, ali imam pojedine koje su mi u određenim periodima bile važne. Da me neko postavi u red za odstrel i pita isto, verovatno bih se setila prve koja mi je na pameti, a to bi bila “Zlatne bajke o ljudima”, Branko Ćopić. Koja o meni ne govori ništa, al govori sve.

3.Omiljen film

Ista stvar, s tim što bi me tu već ubili, a ne bi čuli odgovor. Ipak, stalno mi se vraćaju pojedine scene iz filmova “Biti Julija” i “Gunisi”. Niđe veze.

4.Da ste jedan dan na vlasti u ovoj zemlji, šta biste uradili?

Ništa.

5.Najlepši trenutak u životu. Kad ste bili toliko srećni da Vam je sve bilo lepo?

Na svim letnjim raspustima u periodu od 1988. do 1991. Zato što sam sam tada mislila da će mi kasnije biti baš dobro.

6.Najteži trenutak u životu. Kad ste bili toliko nesrećni da vam je sve izgledalo beznadežno?

Pa, ovo što sam do sada prošla se preživelo. Još čekam najgore.

7.Opišite sebe u tri reči. Koje su osobine vašeg karaktera dominantne?

Strah od bolesti. To su tri reči. A, moje dominantne osobine su toliko dominantne da se međusobno glože za primat i trenutno ne mogu da se dogovore. Glavna jeste strašljivost.

8.Da li postoji osoba na čijem biste mestu voleli da budete makar neko vreme?

Da. Na mestu gde sam prava ja.

9.Imate li uzor, nekog na kog se ugledate? Ako imate - zašto ste baš tu osobu izabrali?

Nemam uzor, ali recimo da bih se ugledala na Klinta Istvuda. Nedavno sam na RTS Digital gledala dokumentarnu emisiju o njemu i oduševila se koliko je taj čovek prizeman, skroman i sposoban da sroči jednostavne istine, a da iste ne zvuče kao da sam ih hiljadu puta čula. Samo zato što ih izgovara neko ko ih je proživeo.

10.Da li ste zadovoljni poslom koji radite? Ako jeste - zašto; ako niste - koji biste drugi izabrali?

Zadovoljna sam i ne bih menjala jer bih u drugim poslovima bila daleko gora.

11.Gde biste voleli da živite? Zašto?

Na Povlenu. Jer tamo imam grobno mesto.

E, sad valja da ja ovo žezlo prenesem na neke ljude koje smatram dobrim blogerima, a to su:

Marko

Pitanja:

1.U šta verujete?

2.Da ostanete sami u šumi šta biste prvo naučili da radite? Kako biste se organizovali?

3.Da ostanete sami u šumi koga biste odabrali za prijatelja - čoveka, psa ili kravu i zašto?

4.Čega se najviše plašite ako sebe zamislite za dvadeset godina?

5.Šta vas čini radosnim?

6.Koja je vaša omiljena folk pevačica i folk pesma i zašto?

7.Kada vam neko kaže "odrasla, zrela osoba" na koga prvo pomislite?  

 

Vidi narod sve, vidi Zadruga

Akademici SANU-a su se nedavno oglasili protiv rijaliti programa, ali ovo sasvim prirodno zapljuvavanje samo je zvanični i reda radi avaz koji SANU i treba da pošalje na suprotnu adresu. Nije reč o nekoj kontri za koju ranije nismo znali. Sa jedne strane su ljudi u gaćama, a sa druge ljudi u odelima, sa jedne su neškolovani, doškolovani, kupljeni, a sa druge školovani, preškolovani i nepotkupljivi. Pravi strip za decu koji su raskrinkali svi iole inteligentniji novinari, a duhovit osvrt na izlazak mečke iz SANU-a napisao je jedan od mojih omiljenih kolumnista, Mihajlo Medenica u nedeljniku. Međutim, mene nekako ne zanimaju ti stavovi, odnosi snaga i slično. Stvari se jednostavno dešavaju, pojave se množe bez ikakvog reda i stava, kao nekakve muve i nema tu mesta da se čovek pošteno ni pobuni. Mene je zaista zanimalo zašto ljudi gledaju Farmu. Ne to šta ona predstavlja, a protiv čega, razume se, treba da se borimo. Ako ništa, Endi Vorhol je davnih dana snimao sate i sate ljudi koji samo knjavaju u svojim sobama, a većina evropskih umetničkih filmova o parovima pred razvodom liče na Farme makar po tim besmislenim, ljubomornim raspravama i pljampanjima o životu, komarcima, jutrima što sviću, o hrani, vinu, o tome da li piškiti il ne piškiti. Pa, je to proglašeno za nekakav uhvaćeni život, a sada ovo ispade balega. Dilemu mi je, kao i obično, razrešila moja baka koja je inače pasionirani gledalac Farme. Možda treba navesti i okolnosti u kojima je baka to postala – ona ne može da čita titlove i to je smara, dakle osuđena je na izgovorenu, srpsku reč. Njoj je, iz nekog razloga, dosadan i Larin izbor i Radoš bajić, a ako ih malo duže gledate, biće vam jasno i zašto – ovi su programi namenjeni ljudima na umoru, nekim zlehudim pesnicima i njihovim jednako zlehudim rečnim vilama koje ne znaju kud su došle ni kud pošle. Baki nije ostalo previše vremena, a otkad su joj ukinuli dosta kanala jer nema dobru antenu i nešto se tu po zgradi potuklo, pobilo, oko plaćanja računa, pa nekako se izbor svede na Farmu. Ali, baka pruža otpor. Gleda ona, ali kritički! I tako mi lepo pojasni: “Same o sebi pričaju 'mi smo 'nake, mi smo 'vake... Ma, idi, mislim se! Pa, vidi sve narod, vidi Zadruga!” Baka je sasvim jasno osetila da je Farma u narodu omiljena zato što se tu sve vidi i sve se zna, a ovaj narod večito, il bar neko duže vreme živi ubeđivan da se od njega nešto krije, u vremenu u kom ga stalno stavljaju pred svršen čin, u kom mu se iz dana u dan izričito priča istorija, večito otkrivaju ranije nepoznate afere, isporučuju neki raniji robijaši, hajduci, u kom mu se kaže da je on talac neke velike šifre, u kom mu se kaže da mu nikad ništa neće biti jasno, u kom svi od njega nešto kradu, a on je jadan žrtva, obmanut, prevaren. Narod koji živi u vremenu u kom je malo ciman na odgovornost i odlučivanje svojom glavom, a kad zatreba tretiran ko marva poželeće da gleda format u komse jednostavno i prosto sve vidi. Ma, šta to sve bilo! Al, baka kaže još i ovo - “Samo mislim – ispašćete svi!”.

Deca nedeljom vrište

U mojoj ulici (a ne sećam se je li tako bilo i ranije, u drugim ulicama, ranije) deca nedeljom vrište više i jače nego drugim danima u sedmici. Verovatno je to zato što ih nedeljom roditelji izvode napolje, pa ovim drugim danima ne čujem jer njihovu vrisku priguše zidovi. Pretpostavljam da je jedan od razloga i taj što tokom drugih dana u sedmici roditelji nemaju vremena da animiraju decu, jer ovo je vriska radosti. Nedeljom su tu i majka i otac i igračke, a i sva druga deca i njihove majke i očevi. Ništa drugo ne radi, izuzev ulice na kojoj se svi oni okupljaju pa deca vide sve duplo i sve u koloru. Vriska odzvanja, posebno nakon ručka, pa sve do kasno u noć kada ostanu samo malo starija deca – tada čujem kako se ko od njih zove, jer vrisku smeni dreka roditelja koji sa prozora viču na decu da uđu u stanove.

Ali, šta sam htela reći? Da! Deca nedeljom vrište glasnije nego drugim danima. Imala sam tu tezu kako je reč o danu u sedmici kada se tobož za sve ima vremena, ali u nekom trenutku tog vremena pretekne, pa se osetiš samom sebi dovoljan i nekako preteran i naprosto priželjkuješ da krene ponedeljak jer ne znaš kako sebi da ispuniš sva ona obećanja i želje koje si gajio tokom prethodne sedmice. Primećujete da uporno rotiram “nedelju” i “sedmicu” da izbegnem ponavljanje. Svake druge rečenice nađem se u nedelji, a one prve u sedmici, a svake treće ne znam šta sam htela reći. Moja baka ima običaj da sa jednom krpom šeta po stanu, od zida do zida, i da priča nepovezano, a onda sve poveže jednom replikom - “Po šta sam pošla!” E, tako je meni svake druge, do treće nedelje, s tim što nemam ni tu rekvizitu, kao što baka ima krpu (sad ima štap, što je još uverljivije!). Baka je car!

Jedno vreme sam imala običaj da vikendima svraćam kod mojih i kod bake, čime nedjelja dobije neki svečan, da ne kažem sanitarni oreol. Odem sa kornetima za jaja, praznim šerpicama, presavijenim kesama, prljavim vešom, i sve me neka blagost obuzme, kao da sam krenula na vašar ili u Grad! Ali, ovaj se ritual poremetio, pa, kako se vreme promenilo – klima i sve druge pošasti, svraćam i ja neredovno – nekim mrljavim sredama, nekim četvrtcima, budiboksnama, kad mi se ne ide kući, kad mi se ne ide istom trasom, kad mi se ne ide nikuda! I tako pokvarim sve! Užitak svraćanja vikendom, neki red planiran unapred, da se poštuje i voli. I onda nedeljom zaglavim kod kuće!

I slušam decu kako vrište. Od radosti. A, meni žao što sam dete bila u sredu i što sad, u nedelju, nemam pravo. 

Popustite malo

Izvinite vi sa decom, Vi, kojima je preko glave Izvinite vi sa kreditima Jer ste platili more lane Izvinite vi koji ne znate Kada je kasirka ona a ne ova koja zna kad penzioner stane. Pa popust ima. Izvinite vi što čeznete Da kupite kuću, il stan Il stalni poso, pa kad neko pre vas Krene napred, a vi dreknete Kud si kreno, kud pošo! A, onda se sagnete kad kažu Pa popust ima! Izvinite skrajnuti i tužni Što čekate pravdu, pesmu u duši I vesti gde se neko kažnjava Gde se nekom nad glavom puši Izvinite jer nikad ne znam kada Treba viknuti u sebi i u guši Pa popust ima! Izvinite što smatram Da se život traži mimo zabrane i prava Što ga ima stoka svaka i zec kada spava Što ga ima svinja što u smradu smrdi Što se svaki čovek u prdežu budi i viče Pa popust ima! Izvinite što ne znam I ovako vezan, vičem Popustite malo

Nesporazum

Nemilice dotakoh svoje lice

I osetih strah, ljutnju i bol

Sa leve, a i desne strane

Neke čudne ožiljke, bubuljice

Nije to sve, to je samo od lane.

I stadoh da mislim, da se trebim

Čučnuh, pa stadoh na obe noge

U čučnju tragah za uglom sobe

U koji da odložim tegobe obe

Leve i desne te neobale mnoge!

Kad preda me dođe sasvim jedan fin

čovek ili džin, ne bi znala reći

koji reče gromko: ne treba nam pesma!

Šta sam htela reći

Ja odahnu i shvatih da od starta patih

jer nemilice sedim na obe strane

i levoj i desnoj svoje guzice

i da mi sunca ne vide lice

već sedam dana.

KARTE, LUTKE I PIŠTOLJI – 20. MEĐUNARODNI FESTIVAL POZORIŠTA ZA DECU U SUBOTICI

Ove godine je Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici, inače omiljeni Festival ovog bloga, proslavio svoj 20. rođendan i, valjda simbolično, ova je godina bila u znaku srpskog lutkarstva. U zvaničnom programu su otuda bile nešto prisutnije srpske predstave, a nastupila su pozorišta iz Niša, Zrenjanina, Subotice i Novog Sada.

Neverovatna, ali stvarna je činjenica da kada god odem na ovaj Festival imam utisak da nešto vidim prvi put. Nije u pitanju neki novi pozorišni postupak, ili način budući da ovaj Festival ne insistira na novinama u površnom smislu, već je reč o doživljaju. Prošle godine je taj osećaj izbijanja na pučinu sasvim nepoznatog, a formiranog ostrva ostavila pobednička predstava Mini teatra iz Ljubljane, “Snežana i sedampatuljaka” koja je gledaocima, pa i meni među njima, dala ključić za slobodno i šašavo poigravanje sa poznatom bajkom.

Ove godine nisam imala ključnog favorita kao što su mi prošle za srce prirasli Španci sa svojom predstavom napravljenom od kamičaka na plaži. Ipak, dve predstave su me ostavile bez daha, svaka na svoj način – predstava “Riba ribolovac”, Teatra Luten iz Balme u Francuskoj i “Nepoznate Aladinove avanture”, Pozorišta lutaka “Guliver” iz Varšave u Poljskoj. 

Ove dve predstave su međusobno sasvim različite – francuska je gotovo hiperrealistična monodrama o mornaru, ribolovcu i njegovim sasvim prozaičnim, ali zahvaljujući neverovatno opipljivoj scenografiji i glumačkoj igri, gotovo epskim avanturama na moru, dok je druga pravi spektakl sa velikom glumačkom podelom, egzotičnom, istočnjačkom muzikom i bogatim lutkarskim rešenjima koja se graniče sa psihodelijom. Iako sasvim oprečne u svojim postupcima, obe ove predstave neverovatno snažno angažuju gledaoca u svojoj igri čineći da se, u prvom slučaju, oseti kao deo mornarske posade prekriven vodom i smradom morske ribe, odnosno, u drugom, deo narkotične bajke u kojoj se budite samo kada vas zasmeju suludim rediteljskim rešenjima kao što je animiranje lutaka pomoću stopala glumaca.

I, kao i svake godine, i ove je poseban prostor u takmičarskom programu dat jednostavnom pričanju priče u kom su lutke akteri klasičnih bajki, legendi i priča, ali vas svojim jednostavnim prisustvom podsete na značaj i proživljenost poruka koje ove skaske nose. Takve su bile predstave “Guščar Matija”, Budimpeštanskog pozorišta lutaka, “Lepa mlinareva kći”, Državnog pozorišta lutaka iz Vidina u Bugarskoj, te “Peća i vuk”, Pozorišta lutaka “Bobita” iz Pečuja u Mađarskoj i “Ružno pače”, Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz Zrenjanina. 

Eksperimentisanje sa lutkama kao počasnim akterima ovog Festivala i ispitivanje teritorije na kojoj lutke i odraslima mogu preneti po koju sarkastičnu i aforističnu poruku posebna je dimenzija ovog Festivala. “Sedan kozlini i samo jedan bedni vuk”, Gradskog kazališta iz Rijeke predstavilo se komičnom parodijom na trenutnu EU okupaciju na polju Hrvatske koristeći elemente niza bajki i dolazeći do zaključka da za savremenu podelu na pozitivce i negativce nema pravog korelativa u klasičnim bajkama, već upravo u rukavcima značenja koje one nose.

Oreol dumajućih predstava ponele su austrijski Teatar figura inspirativne sagovornice Karin Šefer koja se već 25 godina bavi lutkarstvom i koja u svojoj predstavi “Dženg H – dolazak zmajskih brodova“ istražuje sakrivenu paralelnu ulicu istorije o kineskom moreplovcu koji je 100 godina pre Kristofera Kolumba krenuo da istraži nepoznate geografske širine i dužine. Duboko uverena u to da nam Evropa kroji kapu namećući isprva svoje sisteme vrednosti, monete i voolju dalekom svetu, zatim i svoja tumačenja istorije, iz centra te iste Evrope vekovima kasnije, Karin Šefer je uverena da svojom predstavom iz ugla domorodaca i na jeziku njihih podneblja, savremenom detenmcetu može da prenese želju da se otisne od oboda svoje kuće i da se ne plaši nečeg drugačijeg.

Iako potekla iz tog dalekog, nama ovde ne toliko poznatog sveta (ako izuzmemo porniće i anime), Japanka Juki je na Festivalu ponudila sasvim suprotan koncept ovoj evropskoj želji da auditorijumu da do znanja da je svet veliki. Potekla iz te daljine, Juki ne želi da nam kaže ništa drugo do da je svet mali – danima je tokom Festivala pokretala svoju marionetu u izdubljenom stablu po tri minuta samo za jednog gledaoca.

Ove godine je muzička dimenzija predstava bila posebno zanimljiva budući da, za prikaz sveta svojih često dečjih junaka, reditelji često koriste savremenu elektronsku ili popularnu muziku. Tako je Italijanka Laura Bartolomej u svojoj predstavi “Ona spava” koja gledaoca provodi kroz snove glavne i jedine junakinje, crvenokose devojčice u čijoj se dečjoj glavici skupljaju prve grudvice anksioznosti, straha od smrti, propadanja i sasvim nepoznate opasnosti koja vreba u budućem vremenu, koristila elektronsku muziku njujorškog DJ-a poreklom iz Italije. Makedonsko Pozorište za decu i mlade iz Skoplja, u svom lutkarskom mjuziklu “Beskrajni snovi” dalo je pravi muzički vremeplov kroz hitove popularne muzike iz 70-h, 80-ih i 90-ih dajući pritom prave žive video spotove koji u isto vreme slave i ironišu muzičke vrhunce na koje su se peli Aba, Majkl Džekson i drugi kraljevi popa. Ruska predstava “Muvica-zujalica” Pozorišta lutaka i glumaca iz Tomska pravi je optički test za odraslog gledaoca- Postavljena kao metateatar, tj. predstava o pripremi i izvođenju jedne cirkuske manifestacije čija je glavna zvezda muva, “Muvica-zujalica” se poigrava kako granicama između pozorišta i života, tako i granicama koje dele glumce od lutaka, te gledaoce od glumaca i tome slično praveći od ovih granica mini polje za komediju i pozorišnu autoironiju kojoj su skloni umetnici iz Istočne Evrope.

Posebno mesto na ovom Festivalu zauzele su, naravno, predstave koje je nemoguće svrstati ni u jednu od gore navedenih kategorija. Jedna je “Pikova dama” Oblasnog pozorišta lutaka iz Grodna, Belorusija. U pitanju je kompleksna rašomonijada u kojoj su lutke u isto vreme igrači, ali i pioni – igraju u priči o Pikovoj dami, ali se i otimaju iz verzije ove priče koju je dao Puškin u verziju koju je dao Čajkovski. Ono što bi nekom ozbiljnom istraživaču literature bio povod za ozbiljan i verovatno smrtno dosadan rad, ovi pozorišni ljudi su pronašli povod za provod i pravu igru koristeći se i ličnim prepiskama dvojice umetnika. Druga, posebna predstava je “Karmen” Vologdskog pozorišta lutaka “Teremok” iz Rusije. Posebna je po tome što je dobila Gran pri Festivala, te što je po sredi jedina od 20 predstava na ovogodišnjem Festivalu koju sam propustila. Marfijev zakon.

Beogradski maraton

Nedelja je, idemo napolje

Na sunce, na vazduh,

na pravdi Boga

Idemo na Buvljak

Da kupimo veš i konzerve

Da se odmorimo od posla.

Ali, maraton je,

narod nekud trči

niko pouzdano ne zna trasu

glavnica je otrčala,

neki se vuku preko izgaženih konzervi

prolaznici aplaudiraju,

roleraši voze ka kolima Hitne pomoći.

Znoje nam se ruke

dok prelazimo most peške

duva vetar sa reke

hvatamo tramvaj

Buvljak ne radi i natpis kaže

da će se kazniti svako ko prodaje

ilegalno seckani duvan.

Pušimo se na suncu

nemamo prevoz nazad

žuljaju nas nove patike

neka devojka viče

pojašnjava starici

razumite, autobusi danas ne voze

nosi roze trenerku i svali se u sedište

kao da je njen zadatak za danas obavljen

maratonci se vuku kao muve po asfaltu

radnici Hitne pomoći polegli na veštačku travu

prolaznici aplaudiraju

maratonci su zapušili uši slušalicama

po nama prašina

nema prevoza nazad sigurno

nedelja je i maraton

vozimo se beovozom

u kupeu, ori se pesma, navijači

idu u Borču, sve ih je više

raste mi žulj na malom prstu,

pevaju

Volaaare

Sutra je ponedeljak, radi se,
a mi smo ostali bez gaća i bez ribe.