Nesporazum

Nemilice dotakoh svoje lice

I osetih strah, ljutnju i bol

Sa leve, a i desne strane

Neke čudne ožiljke, bubuljice

Nije to sve, to je samo od lane.

I stadoh da mislim, da se trebim

Čučnuh, pa stadoh na obe noge

U čučnju tragah za uglom sobe

U koji da odložim tegobe obe

Leve i desne te neobale mnoge!

Kad preda me dođe sasvim jedan fin

čovek ili džin, ne bi znala reći

koji reče gromko: ne treba nam pesma!

Šta sam htela reći

Ja odahnu i shvatih da od starta patih

jer nemilice sedim na obe strane

i levoj i desnoj svoje guzice

i da mi sunca ne vide lice

već sedam dana.

KARTE, LUTKE I PIŠTOLJI – 20. MEĐUNARODNI FESTIVAL POZORIŠTA ZA DECU U SUBOTICI

Ove godine je Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici, inače omiljeni Festival ovog bloga, proslavio svoj 20. rođendan i, valjda simbolično, ova je godina bila u znaku srpskog lutkarstva. U zvaničnom programu su otuda bile nešto prisutnije srpske predstave, a nastupila su pozorišta iz Niša, Zrenjanina, Subotice i Novog Sada.

Neverovatna, ali stvarna je činjenica da kada god odem na ovaj Festival imam utisak da nešto vidim prvi put. Nije u pitanju neki novi pozorišni postupak, ili način budući da ovaj Festival ne insistira na novinama u površnom smislu, već je reč o doživljaju. Prošle godine je taj osećaj izbijanja na pučinu sasvim nepoznatog, a formiranog ostrva ostavila pobednička predstava Mini teatra iz Ljubljane, “Snežana i sedampatuljaka” koja je gledaocima, pa i meni među njima, dala ključić za slobodno i šašavo poigravanje sa poznatom bajkom.

Ove godine nisam imala ključnog favorita kao što su mi prošle za srce prirasli Španci sa svojom predstavom napravljenom od kamičaka na plaži. Ipak, dve predstave su me ostavile bez daha, svaka na svoj način – predstava “Riba ribolovac”, Teatra Luten iz Balme u Francuskoj i “Nepoznate Aladinove avanture”, Pozorišta lutaka “Guliver” iz Varšave u Poljskoj. 

Ove dve predstave su međusobno sasvim različite – francuska je gotovo hiperrealistična monodrama o mornaru, ribolovcu i njegovim sasvim prozaičnim, ali zahvaljujući neverovatno opipljivoj scenografiji i glumačkoj igri, gotovo epskim avanturama na moru, dok je druga pravi spektakl sa velikom glumačkom podelom, egzotičnom, istočnjačkom muzikom i bogatim lutkarskim rešenjima koja se graniče sa psihodelijom. Iako sasvim oprečne u svojim postupcima, obe ove predstave neverovatno snažno angažuju gledaoca u svojoj igri čineći da se, u prvom slučaju, oseti kao deo mornarske posade prekriven vodom i smradom morske ribe, odnosno, u drugom, deo narkotične bajke u kojoj se budite samo kada vas zasmeju suludim rediteljskim rešenjima kao što je animiranje lutaka pomoću stopala glumaca.

I, kao i svake godine, i ove je poseban prostor u takmičarskom programu dat jednostavnom pričanju priče u kom su lutke akteri klasičnih bajki, legendi i priča, ali vas svojim jednostavnim prisustvom podsete na značaj i proživljenost poruka koje ove skaske nose. Takve su bile predstave “Guščar Matija”, Budimpeštanskog pozorišta lutaka, “Lepa mlinareva kći”, Državnog pozorišta lutaka iz Vidina u Bugarskoj, te “Peća i vuk”, Pozorišta lutaka “Bobita” iz Pečuja u Mađarskoj i “Ružno pače”, Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz Zrenjanina. 

Eksperimentisanje sa lutkama kao počasnim akterima ovog Festivala i ispitivanje teritorije na kojoj lutke i odraslima mogu preneti po koju sarkastičnu i aforističnu poruku posebna je dimenzija ovog Festivala. “Sedan kozlini i samo jedan bedni vuk”, Gradskog kazališta iz Rijeke predstavilo se komičnom parodijom na trenutnu EU okupaciju na polju Hrvatske koristeći elemente niza bajki i dolazeći do zaključka da za savremenu podelu na pozitivce i negativce nema pravog korelativa u klasičnim bajkama, već upravo u rukavcima značenja koje one nose.

Oreol dumajućih predstava ponele su austrijski Teatar figura inspirativne sagovornice Karin Šefer koja se već 25 godina bavi lutkarstvom i koja u svojoj predstavi “Dženg H – dolazak zmajskih brodova“ istražuje sakrivenu paralelnu ulicu istorije o kineskom moreplovcu koji je 100 godina pre Kristofera Kolumba krenuo da istraži nepoznate geografske širine i dužine. Duboko uverena u to da nam Evropa kroji kapu namećući isprva svoje sisteme vrednosti, monete i voolju dalekom svetu, zatim i svoja tumačenja istorije, iz centra te iste Evrope vekovima kasnije, Karin Šefer je uverena da svojom predstavom iz ugla domorodaca i na jeziku njihih podneblja, savremenom detenmcetu može da prenese želju da se otisne od oboda svoje kuće i da se ne plaši nečeg drugačijeg.

Iako potekla iz tog dalekog, nama ovde ne toliko poznatog sveta (ako izuzmemo porniće i anime), Japanka Juki je na Festivalu ponudila sasvim suprotan koncept ovoj evropskoj želji da auditorijumu da do znanja da je svet veliki. Potekla iz te daljine, Juki ne želi da nam kaže ništa drugo do da je svet mali – danima je tokom Festivala pokretala svoju marionetu u izdubljenom stablu po tri minuta samo za jednog gledaoca.

Ove godine je muzička dimenzija predstava bila posebno zanimljiva budući da, za prikaz sveta svojih često dečjih junaka, reditelji često koriste savremenu elektronsku ili popularnu muziku. Tako je Italijanka Laura Bartolomej u svojoj predstavi “Ona spava” koja gledaoca provodi kroz snove glavne i jedine junakinje, crvenokose devojčice u čijoj se dečjoj glavici skupljaju prve grudvice anksioznosti, straha od smrti, propadanja i sasvim nepoznate opasnosti koja vreba u budućem vremenu, koristila elektronsku muziku njujorškog DJ-a poreklom iz Italije. Makedonsko Pozorište za decu i mlade iz Skoplja, u svom lutkarskom mjuziklu “Beskrajni snovi” dalo je pravi muzički vremeplov kroz hitove popularne muzike iz 70-h, 80-ih i 90-ih dajući pritom prave žive video spotove koji u isto vreme slave i ironišu muzičke vrhunce na koje su se peli Aba, Majkl Džekson i drugi kraljevi popa. Ruska predstava “Muvica-zujalica” Pozorišta lutaka i glumaca iz Tomska pravi je optički test za odraslog gledaoca- Postavljena kao metateatar, tj. predstava o pripremi i izvođenju jedne cirkuske manifestacije čija je glavna zvezda muva, “Muvica-zujalica” se poigrava kako granicama između pozorišta i života, tako i granicama koje dele glumce od lutaka, te gledaoce od glumaca i tome slično praveći od ovih granica mini polje za komediju i pozorišnu autoironiju kojoj su skloni umetnici iz Istočne Evrope.

Posebno mesto na ovom Festivalu zauzele su, naravno, predstave koje je nemoguće svrstati ni u jednu od gore navedenih kategorija. Jedna je “Pikova dama” Oblasnog pozorišta lutaka iz Grodna, Belorusija. U pitanju je kompleksna rašomonijada u kojoj su lutke u isto vreme igrači, ali i pioni – igraju u priči o Pikovoj dami, ali se i otimaju iz verzije ove priče koju je dao Puškin u verziju koju je dao Čajkovski. Ono što bi nekom ozbiljnom istraživaču literature bio povod za ozbiljan i verovatno smrtno dosadan rad, ovi pozorišni ljudi su pronašli povod za provod i pravu igru koristeći se i ličnim prepiskama dvojice umetnika. Druga, posebna predstava je “Karmen” Vologdskog pozorišta lutaka “Teremok” iz Rusije. Posebna je po tome što je dobila Gran pri Festivala, te što je po sredi jedina od 20 predstava na ovogodišnjem Festivalu koju sam propustila. Marfijev zakon.

Beogradski maraton

Nedelja je, idemo napolje

Na sunce, na vazduh,

na pravdi Boga

Idemo na Buvljak

Da kupimo veš i konzerve

Da se odmorimo od posla.

Ali, maraton je,

narod nekud trči

niko pouzdano ne zna trasu

glavnica je otrčala,

neki se vuku preko izgaženih konzervi

prolaznici aplaudiraju,

roleraši voze ka kolima Hitne pomoći.

Znoje nam se ruke

dok prelazimo most peške

duva vetar sa reke

hvatamo tramvaj

Buvljak ne radi i natpis kaže

da će se kazniti svako ko prodaje

ilegalno seckani duvan.

Pušimo se na suncu

nemamo prevoz nazad

žuljaju nas nove patike

neka devojka viče

pojašnjava starici

razumite, autobusi danas ne voze

nosi roze trenerku i svali se u sedište

kao da je njen zadatak za danas obavljen

maratonci se vuku kao muve po asfaltu

radnici Hitne pomoći polegli na veštačku travu

prolaznici aplaudiraju

maratonci su zapušili uši slušalicama

po nama prašina

nema prevoza nazad sigurno

nedelja je i maraton

vozimo se beovozom

u kupeu, ori se pesma, navijači

idu u Borču, sve ih je više

raste mi žulj na malom prstu,

pevaju

Volaaare

Sutra je ponedeljak, radi se,
a mi smo ostali bez gaća i bez ribe.

I bi onaj... kako se zvaše

Kako se zvaše onaj

Što nam je popravljo bojler

Menjo gumice,

Onaj što ga prokunu

Što nas je vozio sa stanice

Umal se ne obalismo

Što je hteo sa onom odozgo

Pa ona otišla u drugo selo

Ma onaj što mu je majka

Usnila da nosi vunu

Onome kako se zvaše

Pu, ime mu se ne spomenulo

Što nam je zavarivo vile

čije su svinje ogradu obalile

Od onog čija je žena umrla

Pa je na saranu došo

praznih ruku

pa ga uz tarabu sabi

onaj kako se zvaše

što ga ne bi sramota

duga brata mu rođenog

što sa onom kako se zvaše

na svu njenu muku

što se posle propio i zadužio

rodi onog e da ga jebeš

kako se zvaše.

Strah

Strah me otićiće
Shvatiće nešto
Ljudi su danas
Širih vidika
Ja nemam kud
još se i zakopam
Strah me otićiće
Pre nego što ja
Išta shvatim
Strah me umeće
Da ceni neku radost
Sreću i slobodu
Koju nije imao kraj mene.
Naposletku, mislim se:
Ma zašto tog čoveka
Neko nije obrazovao
Na vreme, da se mučim
Ne mogu!

Povrh svega

Kad pomislim:

“pazi kako diše”

I još to i zapišem

na nekom papiru

pomislim “mrljavom”,

Otključam vrata

i čini mi se

teško diše.

zapišem:

“šta mi sve to treba”

I sanjam

neki most,

hodam,

rastanak

I naškrabam:

“Rastasmo se!”

Pa još dodam:

“Je li ovo ljubav?”

U starom rokovniku

Pomislim:

“mirišem na starca”

Napišem:

“nikad više!”

I taman da kažem

Sve!

A iz mene izađe:

Jesi li kupio sijalicu za kupatilo? Okliznućemo se! Poginućemo!

Tonem u san i shvatim

Pa, to je sve što mi treba!

Sijalica i ništa više!

Gugi i Ćole beže iz Malog raja u susret Novoj godini

Gugi Nakostrešena Ptičurina i Ćole Komarac su, kako je sasvim očigledno, zaglavili u Malom raju. Pošto su se prve večeri dobrano napili, ispostavilo se da nemaju da plate i gazda Malog raja, Poskok Radić, predložio im je da odrade popijeno. Tek ujutro, Gugi i Ćole su shvatili da su mogli piti, za istu robiju, i neko bolje piće od konzervirane markine firme ili firmine marke Poskoka Radića - špricer Koral. Ali, sada nije bilo nazad - Gugi Nakostrešena Ptičurina, kao fokusiraniji i brži član ovog jadnog dvojca dobio je da radi za kasom gde se nagledao silnog propalog sveta iz okoline Malog raja - brojnih dužnika Poskoka Radića - biljnih vaši s prebijenim nožicama, kokošaka koje su prodavale svoja jaja i nagizdanih leptirova kojima su iz dupeta virili crvi - a koji su iz dana u dan dolazili da mole, ližu pod i hvataju se za najjeftinije artikle. Zajednička osobina im je bila da Poskoku Radiću pričaju sve što on voli da čuje i da cvikaju od njegove ženetine koja je u jednoj mračnoj rupi ispod Malog raja bezuspešno pokušavala da napravi i izleže male Radiće, a uspevalo joj je samo da smisli sasvim nove filozofije poslovanja i života. Recimo, ceo jedan dan Gugi je morao da se osmehuje mušterijama i nudi im uporno nekakav puding i upitnik na temu "Da li biste voleli da je Mali Raj bliže vašem dupetu". U jednom trenutku ženi Poskoka radića je palo na pamet da otvori svoju televiziju koja bi se zvala "Little Paradise" - ideja je bila da se na ovoj televiziji pojavljuju svi dužnici domaćinstva Mali raj izvodeći polugoli raznorazne sado-mazo sodomije. Pošto je Poskok Radić izračunao koliko bi ga koštao ovaj socijalni eksperiment, odustao je i njegova supruga je na izvesno vreme dobila odmor od razmišljanja. Održavala je trudnoću. Ćole Komarac je, zahvaljujući svojoj sklonosti ka ubijanju i krvi, prošao nešto bolje. Prenosio je gajbice sa malinama. Međutim, supriga Poskoka radića veoma brzo mu je našla bolju namenu - na Ćoletu Komarcu bilo je da počne da se izražava. sedeći jedno veče kraj njene rupe, Ćole Komarac je poverovao u gnusnu laž da je ova sirota žena zarobljena, pa se napio i pokušao da recituje nekakvu svoju poeziju. Pesma je išla ovako: "Samo ja znam prirodu gladi Kada krv vidim, sasvim poludim Samo ja znam kako ženske grudi Cvile bez ljubavi, o svete suludi!" Ne treba reći da se luda žena Poskoka Radića sasvim oduševila ovim izlivom nežnosti i odlučila je da Ćole Komarac snimi pilot svoje autorske emisije za buduću televiziju "Little Paradise". Iako je televizija kao projekat otkazana. Ćole Komarac je ipak morao da se izrazi. Spasilo ga je to što je uspevao da pojede i izmrcvari, iskasapi svakog od gostiju koje mu je žena Poskoka Radića slala preko veze. Tako je svaki pokušaj snimanja završavan krvoprolićem. Gospođa je bila uverena da Ćole Komarac puno pati jer tako nikako ne uspeva da se izrazi, pa mu je počela slati ubijene goste. Poskok Radić ih je ubrzo optužio za sodomiju, zakopao svoju ženu još dublje, a Gugija nakostrešenu Ptičurinu i Ćoleta Komarca najurio! Bližila se Nova godina i prvo što su Gugi i Ćole, onako mamurni i izmučeni višemesečnim radom ugledali na Ibarskoj magistrali bio je poster Mrava i Cvrčka na šoferšajbni vozača kamiona. Tvrdio je da su se proslavili - daju priloge za gladnu decu i nastupaju po unutrašnjosti! Svuda! Od istog šofera saznali su da je Slipac, Ćoletova velika ljubav krenula na turneju pred Novu godinu - svima je bila potrebna pirotehnika i guza slipca eksplodirala je za sve pare duž Ibarske magistrale. Ćole Komarac je iz očaja opet potonuo u pijanstvo. Pre nego što je zaspao, rekao je da krenu put zapaljene trake veselih lampiona duž magistrale. Bližila se nova godina, a za Ćoleta i Gugija sve su lađe potonule. Ostali su samo masni kamioni.