Pupak

Nedavno se porodila žena mog strica. Moj stric je mlađi od mene, što je sad duga priča kako to. I nebitna za ovo što hoću da kažem, a u vezi je sa pupkom.
Dakle, porodila se ta ujakova žena i rodila devojčicu. Odem ja danas kod bake koja živi blizu te žene, od tog mog strica, a u vezi s pupkom. I baka ljuta. Ama, nervozna. Skroz neprimereno za moju baku koja je inače uvek dobrovoljna, a i kad joj nešto fail odma saspe, pa nemaš utisak da jenešto muči (zdravlje ne računam, mada i za to baka uglavnom stiska zube i kaže baš onda kad joj prigusti).
Uglavnom, pitam ja, reda radi, kako je to dete. Baka samo cokne i kaže: nikako dam u otpadne pupak. Eto ti ga sad! Reko, nemoj zajebavati, bako, kako ne otpada! (mislim se u sebi, koji pupak, sine, kakvo otpadanje, koja beba, čija, čiji stric boktemazo?!) Al, baka sve zna gde je ko i kad je ko. I kad čiji pupak ima dotpadne! Ko da oseti moju konfuziju, baka uzdahne i kaže mi da je na pupku od bebe da otpadne u roku od sedam dana. Priseća se: ne zna kojoj, dal meni il sestri, pupak nije hteo da otpadne dugo (mimo tog roka) i da su nekoj od nas mazali vosak, pa preko pelenu, pa to da se zavije, čvrsto, da, kad se beba pomera, pupak ravnomerno pristaje da otpadne, a ne da ga isteruješ onako. Nekoj je, kaže, otpo odma!
Pitam ja baku, motam se rečima oko nje, njoj milo, oću da čujem to o pupku, mnogo me zanima i baku bes pušta: ma, neke današnje žene su stalno ljute, neće da čuju ništa, ne možeš ti da rodiš prvi put, a onda ne slušaš nikog, nego izneseš bebu na terasu, a ono šmrklja, pa vidi mator čovek kako ga uvati kijavica, pa mu muka, akamoli bebica! Onda je išla u Tiršovu, rekli joj sve, kaže baka, al ko da je Tiršova muči, jer je i ona sve to znala, al je niko ne sluša. Bebi vosak na pupak, pa pelenu, pa peškir da se zagreje peglom, pa je uviješ, al onako, da ima mesta da mlatara nogicama i rukicama, da se migolji, da ne žulja, pa onda Pavlovića mast ispod ušiju, oko vrata, i svukud. Četres dana da se ne iznosi na promaju!
I onda, baka se smeje, kaže, ne zna je li to laž il ima nešto: kad se beba rodi, ako bebu boli stomak, majku ne boli i obrnuto. Tu već ništa ne kapiram, a i rakija deluje, pa samo klimam glavom. Beše o pupku? I lep pupak, kaže baka, a meni došlo smešno nešto kako to pupak može biti lep. Tek kad mi je ispričala ceo poso oko toga, gotovo juvelirski (ima voska, neke vreline, pa neki tu oprljci otpadaju, pa nekog boli, pa oš neš, ispo pupak lep!) skapiram celu priču. I milo mi, volela bi da sam ja taj kojoj nije dugo hteo pupak. Ne znam što. Valjda, ako nije hteo dugo, a ono predodredi neke dalje predumišljaje. Jer, kako objasniti sva ova moja sranja? S druge strane, bilo bi super da sam odma zarasto i bio fer sa svima. Koj kurac da se migoljim, ovako, ko pupak, i da smaram ljude oko sebe. Takoreći, s tim pupkom, fino je kako okreneš! Nema lošeg! Živ bebac i oće na svoju stranu da navrti pupak. Milina jedna! Nemoguća stvar!

Pa, jel dobro to derište?, dođe mi da pitam, jer nakon svih ovih instrukcija deluje mi da je to nemoguće podgajiti. Baka se osmehne i kaže jeste. Mada je i dalje besna jer je ne poslušaše za vosak, nego su morali na Tiršovu d aim kažu šta treba i dali im neko čudo što se potapa u vodu, greje i privija na pupak bebin. Baka misli da je to sve odbijanje mladih majki da saslušaju starije. Ja sedim, greje me rakija i mislim o tom pupku od bebe. Kolko mora biti do jaja: privijaš toplo, čekaš da otpadne, čekaš da se desi.

Grand, Grandisimo, Grandoseri

Kad je krenula ova Grand nagradna igra, mama mi je, kuvajući kafu, rekla, da skuplja te kesice. Ja, reko, ima li šta novo, kad mi ona dade jednu punu kesu kafe. Što je meni bilo super. Al me obavezala da joj vratim praznu kesicu. Što me smorilo. Reko, daj, mama, da popijemo kafu negde. Ono kao, pune šolje kafe, ne moramo prati, nositi kući ambalažu i tome slično. Mislim, ne moramo ih čak ni popiti. Samo da sedimo kraj njih onako punih da se puše.
Al, jok, oće mama praznu kesu. Reko, može! Igramo se! U Idei kad su delili ona govanjca što se lepe: daju ti karton, ko samolepljivi album, al ne lepiš Himena nego idea nalepnice, pa kad ih skupiš sve dobiješ lonac, tiganj i tome slično. Još se setim kako su me zajebavali u drugom osnovne što mi mama kupila album s Himen sličicama i kako učiteljica upitala što ne lepim nešto za devojčice. Oćeš šamar? Sad ja lepim za mamu i ne podsmevam se. Lepimo, pijemo kave i zajebavamo se.
I tako ja to sredim. Al, oš đavola, odem da platim račun u poštu i natakari se ta neka ženica koja oće svoj paket. Šalter joj reče da nema više i šta su svi zapeli i još posle prevrnu očima, kao, kolko vas je! I tu mi se sve stuži.

Volim ja mamu, samo mi kretenski da uvek skupljam sličice i prazne kese da bi joj to dokazala. Al, kad oće da se igra, a oću i ja, onda može!
Samo mi je čudno kako to tako dugo putuje. Ti pokloni i te nagrade. Sedimo tako, mama me zadržava, sedi, popi kafu, oćeš sok, pa oćeš sok? Nemoguće je kod mame popiti čašu vode. Kako se uvatim za česmu, ona se uvati za frižider i drekne: „Nemoj piti vodu!“ Ko da će nas ta voda zalediti, ko da ću otići niz vodu. Ne, nego mora biti sok, nešto zašećereno, voćno, namirisano, obojeno. Ništa providno, tako bezlično.

Pošto nisam stigla na red, imadoh vremena da mi prođe kroz glavu ovo: kako je glup taj lanac poklona, taj lanac punjenja i pražnjenja kafe i onda stalno bude prazno – kafa i šalter i sve nešto prazno da bi naposletku dobio puno, a kad otpakuješ ono opet prazno. Nekakve šolje. I sve mi tako bilo prazno. Uto mi reče ova kolko da im platim. Dođe mi nasred one pošte da povičem: Himene, pomagaj!

Izađem na vazduh, ne verujem da žene skupljaju te kesice jer im treba taj paket, ne znam zašto ga skupljaju, ni zašto se ove na šalterima nerviraju kad su isti kurac. Verujem da to neko odozgo pozove na čajanku. Pusti čovek balon koji se vremenom ispumpava i ispumpava i onda, dok pada, oduševljenje splašnjava i padne na zemlju ko neko govno. Samo prosto uposli dosta ljudi oko toga da se ugovnja. Posle to zovemo emocijom, a ja onda o tome nešto napišem. Platim im račun. I dođe mi, samo zato što sam ga platila, da priđem onoj ženi i kažem joj da se lepo jebe. Šta nju bole kurac ko je došo po paket. Daj, brate, otkaz ili umukni.

Ko je pojeo sendvič

Sinoć su u RTS-ovom Dnevniku objavili da počinje akcija Evropa za sve, osmišljena kao javni konkurs tako da svi građani iznad 18 godina mogu da se prijave tako što će popuniti formular i tako što će se neko, institucija ili pojedinac založiti za njih isticanjem hrabrosti, moralnosti, inventivnosti itd. te osobe. Osim godina, jedini uslov je da taj nikad nije bio u zemljama EU. Onda će na televiziji da bude izvlačenje 50 dobitnika te ekskurzije (nije precizirano dal će da idu kao grupa, ili će ih novinari RTS-a pratiti do granice, a onda otisnuti ko bocu sa porukom vapaja i posuvraćene ljutnje pa će da idu inkognito, civilno, svako u svom aranžmanu). Zna se da će tih 50-oro delegata bez viza obići Rim, Pariz, Berlin i Brisel.

Simbolika ovog čina tera mi suze na oči, prosto se raspilavim! Al mi suze zapnu kad, odma nakon ovog priloga, markantni voditelj napomene kako je RTS posebno prilagodio program za decu predškolskog i školskog uzrasta koja će, zbog obustave rada škola, ostati kod kuća prepuštena kladionicama i igraonicama. Ovako će, uz RTS moći da dobiju Fiat punto radom svojih ruku.
Suzu je teško pustiti i zato što je Evropa za sve konceptualna. U trenutku kad ceo svet drži krampove u rukama i ruši zidove što od stiropora što oslikane, u znak godišnjice Berlinskog zida, i naš problem s vizama ispade dramski zaplet vredan pomena i osmeha konzula Francuske koji obećava da će dobre đake da pusti da prođu, a loši na njih nek se ugledaju. Biće da i mi ovim performansom u režiji potpredsednika vlade za evropske integracije dajemo alegorijski doprinos globalnoj stilskoj vežbi. U Rimu su se opredelili za kamerniju varijantu, pa je, po rešenju italijanskog umetnika, na Španskom trgu osvanula maketa zida, al ne da se gleda nego da svaki prolaznik prođe celom dužinom istog i oseti kako je bilo oko Berlinskog zida pre 20 godina (alal vera, oni su evoluirali do nivoa empatije, mi smo još na postu spoznaje i okajavanja).

Spram ove, katoličko pokajničke varijante, u Berlinu su pribegli nešto revolucionarnijoj varijanti, pa su dali narodskim umetnicima i deci da oslikaju džinovske domine, al da ih sruše velikani.

Nama zapade da, u celoj fešti, ko i svakog dana igramo lutriju. Doduše, sad u svečanijoj varijanti, jer mesto Suzane Mančić i njene TV čeljadi što izvlače klikere, sve je podignuto na državnički i internacionalni nivo, a izvlače se ljudi. Eto, tako je još jednom umetnost pokazana na ovim gore primerima, kod nas veća od života. Od krvi je i mesa.

Da neko ne bi pomislio da je reč o zameni teza, te da se umesto prava i pravda potura romantični, svečarski koncept sreće i slučajnosti koji caruje bubnjem sa tiketima, uvedena je i mogućnost preporuke, tj. da u Evropu ne može da ide tamo neka bitanga, il puki grešnik, nego junak našeg doba - moralan i dobar čovek. Pitanje je oće li takav imati čitave cipele za put.

Pade mi na pamet, slučajno valjda, epizoda iz mog porodičnog albuma.

Kraj je bombardovanja. JAT svečano stresa napalu prašinu sa svojih krila i objavljuje da će sad, u znak slobodnog poletanja slobodnim nebom da za džabe poveze građane do Tivta. Moj se otac prijavi, al mama u strahu ne htede da ga pusti. Pa, gde ćeš, jesi lud, do juče su nas gađali, otkud znaš da se ne predomisle. Al, oće tata da protegne noge. U nedostatku argumenata, mama udara niže: s kojim parama ideš. Pa, sve mi je plaćeno, tvrdi tata. Al, ne uzima u obzir one sitne troškove koje, kao beneficirani putnik, treba sebi da priuštiš kako ne bi pokazao da ti je baš sve plaćeno i da, inače, samom sebi tako nešto ne bi mogao da dozvoliš. Dakle, da popiješ kafu na aerodromu, da kupiš nešto u tom Tivtu. Naljuti se žena i tata ode onako pun krivice, ko da nije dobio blagoslov. Polete avion s tim teretom i vrati se. Da dokaže da mu novac nije bio potreban, već samo da vidi oblaka, tata vraća onaj hladni avionski sendvič. Eto ti.

Palo mi je još tada na pamet da su i mama i tata bili u pravu, da su oboje, duboko u duši hteli da se oslobode zamke, tereta, svako na svoj način – mama tako što iz inata, iz nepoverenja prema tim oblacima što su do juče pljuvala pretnju, poremetila joj dan i noć, zarije pogled duboko u zemlju, još više odlučna da ne veruje nikom, i tata da samo uzleti iznad te zemlje, da se oslobodi teskobe.

Da, oboma nakon puta nije bilo pravo. Tata se vratio još napetiji jer je sve vreme gledao na sat da mu povratni avion u aranžmanu ne pobegne, a slobodno nebo mu se ne sruči na glavu u nepoznatom gradu. Mama od straha da avion ne pogodi koja usnula granata il da se ne sruši, il da se prosto nešto „još gore“ desi.

Ne znam ko je pojeo sendvič.

Maja kod ginekologa

Nedavno sam, posle dve godine pauze, išla kod ginekologa. Najgori deo je što satima čekate spram plakata na kojima su ispisane ove stvari: Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih oboljenja raka grlića materice u Evropi, pregledajte svoje grudi sami, i čim primetite (pa tu ide niz ispupčenja, udubljenja, ranica, bolova i slično) javite se lekaru, zatim javljajte se redovno svom ginekologu (pa idu procenti kolika je mogućnost izlečenja ako se javite „na vreme“ svom lekaru), zatim redovno, kada se tuširate, opipajte svoje dojke. Insistira se, na tim plakatima, da su to trenuci koji su samo tvoji – pod tušem, recimo – samo ti i tvoja provera. Na slikama, žene ko lokvanji, rukama stežu mišice ko da im je hladno, skupile kolena ko da ih je ceo svet zaboravio. Vlažne im oči ko kod one Jesenjinove keruše, iznad njih neka stilizovana kap vode, kao zdravlje, a meni se čini da će, ako je samo ta kapljica takne da joj pukne lobanja. Na plakatima je to sa zdravljem prikazano nekako dvosmisleno: kao da je to zdravlje neka strogo omeđena zona, te da moraš biti zdrav i pre nego što si tako strogo zdrav. A mene brine, jer mi se čini da je nemoguće biti toliko zdrav i siguran, volela bih da je sve to nekako, ne znam, tolerantnije postavljeno. Užasno mi dođe da ustanem sa stolice, ko u mjuziklu, da krenem da pevam i da povedem sve one žene napolje, da se maknemo ispod te lupe i tih džempera od angore i ispod te kapi vode što nam se natakarila na vratove. Ta me ranjivost neka na zodovima ubija u pojam.
Al, sedite vi tako, onim ženama oko vas već porasle dlake i zubi, napadaju se i glođu, svaka druga tvrdi da je u drugom mesecu, da ima dete u jaslicama, da nije fer što se knjižice za popodnevnu smenu predaju preko muževa i sinova, od 10 ujutro, kad lepo piše da se predaju u pola jedan. Jedna se nalaktila na šalter, baš neće da se makne i strogim upitnim pogledom ispraća svakoga ko je došao pre nje, ko se usudio da se ispreči između nje i njenog deteta u jaslicama. Više puta ponavlja: I šta čovek da radi ako se stvarno razboli? Opet to stvarno stvarno.Tamo na klupi sedi jedna povranela, skoro se vratila s mora, sunce, muzika i noćni život su protutnjali i sad oće potvrdu da je sve tu dole ok, a tamo ispod prozora par onih s menopauzama – rešavaju ukrštenice, izlaze da puše, jedna je čak dovukla muža i svako malo ga ćušne i ponavlja kako je baksuščina. Žene, žene i žene. Muka mi je od toga što sedim sa njima. Evo, jedna se natakarila mojoj sestri na vrat, priča sve odreda: gde radi, šta jede, kako vežba, pita je od čega su joj ranice na usnama, gde je kupila papuče i kada će već jednom da dođe na red. Trudnice se skupljaju, u njima vidimo neprijatelje, jer one imaju pravo da uđu preko reda. I one s jaslicama pokušavaju da se umuvaju, imaju samo neke papire, potvrde. Zapravo, dok slušam, čini mi se da su svi došli zarad neke papirologije – već su pregledane, ultraozvučene, sad samo treba potpis, recept. Onda nailazi ciganski par – on priča, ona ćuti. Sestra koja je malopre rekla drugoj sestri da ide u penziju, i nek se svi oni snalaze dalje sami kako umeju bez nje (nama svima rastu rogovi, miomi nas već napadaju, imam utisak kao da sestra napušta brod koji tone, dođe mi da kleknem i zamolim je da ostane samo još malo), izdere se na cigu glasom najstrašnije histerije: Umukni, nju pitam! Zatim drekne ka ženi: Zašto ti nije overena knjižica! Dere se zaista. Ono dvoje ćute, gledaju se ko rođaci iz Mućki, imaš utisak da su hteli da smute zdravlje, da prevare neku gadnu bolest, a sad su uhvaćeni da varaju. I sikter. Odoše oni, sve nas je manje, trudnice se izređaše, pa i one samo sa papirima. Kad uđe neko muško da preda za mamu, sestru, zavidim mu na blaženom neznanju i zamišljam kako se posle vraća svom pivu, igricama, čemu god, i pravim se malo da sam i ja tu za nekog drugog. Šta fali.
Koleginica nedavno napipala nešto dok se tuširala – ispupčenje, udubljenje, kvržica. Bili joj radnici u stanu, muž bio na poslu. Ona izletela onako samo s peškirom i sve ih odreda naterala da je ispipaju. Nije bilo ništa, sva sreća. Nekad, a često mi se vraća ta priča kojoj smo se smejali (s olakšanjem), pomislim da je sve bilo ok baš zato što su je ispipale neke prljave radničke ruke. Istapacirale, izlečile, izravnale neravnine i sabile te kvržice, jaslice, mrljice. I onda je tako, ko neka jaka arhitektura, od cementa, overena ko overena knjižica pukla od zdravlja. A, sad, molim, tuš!

Ne dam vam kese

Pre neki dan sam nabasala na vest da će u Vranju, od septembra, skroz da ukinu plastične kese. Tako će, kako prenose, Vranje biti prvi kesafree grad u Srbiji! Protiv onih koji se ne pridržavaju zabrane upotrebe plastičnih kesa, komunalna policija primenjivaće kaznene mere od januara iduće godine, kaže se u toj objavi. A, ovo je tek početak, molim lepo!
Mene, istina je, kese nerviraju. Ako su poluprazne, landaraju, ako su pune, usecaju se u ruke. Jedino za šta su dobre je da ih posle iskoristiš za đubre, ali one Maxijeve su toliko slabušne da, čim iz njih istovariš šta si doneo, možeš da ih baciš. Pa onda treba paziti da pikavac ne zapali tolko kesa u kanti za đubre. Šušte i nekako se svuda skupljaju. Šta god da kupiš, makar bio i najmanji prcvonjak, tutnu ti u kesu, pa je još zadrže u ruci, da ti u kesu ubace i račun. I tako imaš i kesa i papira, a sve što si kupio se nekako brzo potroši i ti ostaneš međ tim kesama i računima ko posle nekog tužnog vašara.
I stalno je sa tim kesama bio neki problem. Uvek me nervirala ona hijerarhija na kasama, gde ti kao pakuju stvari u te tanke kese, a ako hoćeš deblju kesu sa ručkama, treba da je kupiš. Moja majka je uvek, kad su to izmislili, obožavala da kupi kesu. Nekako joj je uvek bitno da ima tu jednu deblju kesu u torbi. Ta njena opsesija kesama me jedno vreme izluđivala. Kad god se krene na ekskurziju ili na selo, ona izvuče čitav tabak novih novcijatih kesa i zgura mi ih u torbu, kao zlu ne trebalo. Ko da ću povraćati usput sve vreme. Pa, onda kesa za prljav veš, pa kesa za kesu za prljav veš. Pa, kesa za čist veš i kesa za mokar veš. I tome nikad nema kraja s tim kesama! Sad mi je malo krivo što kao ukidaju te plastične kese, pa će verovatno da uvedu one papirne koje valjda ne mogu da budu takav fetiš ko plastične. Krivo mi baš.
Moja majka inače opsesivno skuplja i po ormarima pohranjuje, pored kesa, i kutije, kutijice, i sve moguće ambalaže. Skladišti taj prazni prostor po fijokama i policama, sortira ga po vrstama – papirne, a plastificirane sa kanap ručkama, kese iz supermarketa (deblje i tanje), ukrasne kese i kesice (samo ako se pažljivo odstrani selotejp), one za vino, kesice iz apoteke... Počasno mesto su uvek imale velike, lepe kese iz butika i kutije od cipela i čizama.
Pažljivo očišćene od prethodnih mirisa i ukusa, ove rupe su presavijene ležale, spremne da prihvate svaki novi sadržaj i teret. Međutim, brzina i nervoza sa kojom majka prepakuje stvari, gledajući da sadržaj uvek potisne, vakumira, uvek mi je bio čudan. Kao da to skladištenje nije iz praktičnih razloga – da, kad ti kesa čista zatreba, da nešto u nju staviš, imaš na dohvat ruke. Nekako je akcenat uvek na tome da se kese oslobode. Čuvanje praznog prostora je bitnije od bilo kakve njegove kasnije upotrebe. To me jako nerviralo. Delovalo mi je da me uvek nešto prepakuje, presavija, izoluje sa svih strana. Da može čovek lakše glavu da ponese, da je prepakuje, i za to bi se našla manja ambalaža. Jer onaj prostor na ramenima može za nešto da zatreba.
U prodavnici, za kasom, na dve pune uzima se po deset praznih, kao za neki svaki slučaj, da se usput lakše ponese ono prazno, uz ono puno. A, to prazno je tolko teško da treba deset kesa.
Tamo gde druge žene vide prstenje od zlata, moja mama uvek prvo vidi divno izrađenu kutijicu i, posebno, sjajnu kesicu u koju kutijicu pakuju.
Posebno mesto u hijerarhiji ambalaža, zauzima ona za jaja. Ništa mamu toliko ne ražalosti kad ima jaja, a mora da ih pakuje u nešto što nije ona izreckana kutija za jaja.To je čist amaterizam prenošenja! Potpuno neozbiljno. Zatim, o slavama, na zvona za torte i na ćase i kutije, upisuju se imena, ne da se zna šta je ko doneo (mada, ok, i to), nego, čini mi se, više da se zna kome treba vratiti opranu ćasu, ispražnjenu kutiju, makar bila ambalaža od davno pojedenog sladoleda. Eto, sve to iz onog vremena, kad se više prenosilo, nego kupovalo, kad se kajmak nalazio u kutiji za sladoled, a sladoleda nigde!
A, najviše od svega, nervira moju majku kad se malo nekog sadržaja duže vreme zadržava u nekoj plastičnoj posudici i tako je ta ušljiva smesa sprečava da oslobodi taj prostor! Nego se onako malo nečega šepuri na onoliko slobodnog mesta.
I zašto sada ukidati te kese? U čemu će, eto, samo se to pitam, u čemu ćemo da nosimo taj silni prazni prostor, prljav veš, čist veš, da sortiramo gaće, maramice, sapune?
A, bez kese, čime će majka detetu da pokaže da je ona jedina brana između njega i ostatka zlog, nesortiranog, razasutog i mrljavog sveta? Poljupcem neće sigurno. Ne dajmo kese!

Paj sad – nastavak o Džoniju

S više strana nam je stiglo pismo de se pita kako mu je i šta radi, pa ću biti iskrena: Džoniju ne ide najbolje.
Naime, kupio je za dvaes evra polovni bicikl. Budući da su se u porodici, u međuvremenu, nakupile raznorazne muke, Džonijev novi/elem, polovni bajs je ispo najgori krivac! Ko god je u tom periodu, a na radijusu Krnjača – Mirijevo prdno, Džonijev novi/polovni bajs je kriv! Pa, ti sad budi pametan i reci je li to moguće. Dakle, kome do sad nije bilo jasno, biciklo je za Džonija stvar slobode i rekreacije. Međutim, život teče, melje, nosi i, uglavnom se zakači za bicikliste – ako ti nešto u životu ne valja vidi vozi li neko od tebi bliskih bajs pa se ospi po njemu. To ti dođe nekako najlakše. Lakše od aluminijumskog rama, lakše od lanca, lakše od lakirovke za bajs. I tako se na Džonija, našeg superheroja spustila magma i melesa! Kaže majka: da vratiš biciklo Mrkiju, da nas ne bude sramota što kupuješ polovne stvari! I kaže još: što ti se smeju, jer ti, Džoni, kupuješ polovne bicikle. Nisi dete, to nikom ne treba, imaš probleme.
Po zakonima psihoanalize, a i ako iole imaš dušu skontaš da se na to Džonijevo novo, polovno biciklo navrzo ko je hteo! Kom god u kući da je okraćo rep, da mu se smrko život, taj se na ovo novo, polovno biciklo, kupljeno od dotičnog Mrkija nasadio! Neće ljudi da osmisle svoje toteme, mrsko im nešto da zasade neku tako biljku il podgaje nekog gadnog pacova, pa udri svi na Džonijevo biciklo!
Kaže, imaš jedno, šta će ti drugo!
Džoni je trenutno u teškoj situaciji, jer ga život konstantno nanosi na to da bira: biciklo (novo/polovno) oli žena i deca!
Rekla sam mu lepo: kad ti je frka, tata, slaži! Isprva me je poslušao, a tajnu o polovnom bajsu koji je kupio od Mrkija po ceni od dvaes evra smo čuvale baka i ja. U nekom trenutku, trenutku inspiracije i razvrata, i koju kapljicu alkohola, Džoni je rešio da krnjačarskim bajsom pređe taj ogromni razdor između prigradskih naselja, da okuša Pančevac na novim točkovima i došo je novim bajsom kući. Ispao je, naravno, kuršlus. Nemoguće je opisati kako se to odrazilo na kućevni mir. Sve u svemu, za sada je po sredi hladni rat, a Džoni je ucenjen: vrati biciklo Mrkiju. Reci mu da si se šalio. Reci mu da ga ne želiš (bajs, ne Mrkija). Reci njemu i celom babinom komšiluku da svoj život shvataš ozbiljno!
Džoni se za sada drži. Biciklo je parkirano, vezano, prede. Čeka. Mama isto čeka. I baba. I komšiluk. Jebaćemo im svima mater!

Nastaviće se...

Stara pesma

Kažu

Kažu - stani, kuda žuriš
napred skačeš, mičeš, juriš
sve te mami, sve te vuče
da isprobaš brave, ključe.

Kažu - sedi, slušaj priče
što na život samo liče
u njima ćeš naći znanje
da ko ovca ne odeš na klanje.

Kažu - krij se, tiho zbori
saginji se i ne bori
u borbi se lako strada
ti si slab, a jači vlada.

Kažu - na oprezu uvek budi
ima svuda onih ljudi
koji vole, ama žude
da te stisnu i naude.

Kažu - smej se, budi fini
i kad ti se sve to čini
kao bal pod maskama
sa šaptačem pod daskama.

Kažu - uči, pazi, gledaj
i ponekad ti se predaj
Kažu - ćuti, kada treba slaži
I drugima uvek kaži
Ono što žele da čuju.

Oni lažu. (napisano 1993.)