Izazov

Došlo je proleće. Ljilja je, kao i svakog proleća, mrzela proleće. Imala je utisak da se od nje traži da na taj život oko sebe uzvrati životom. I to ne bilo kakvim životom, onim njenim, već, kako reče glas spikerke ili one s jogurtom, «da odgovori na izazove». Što se Ljilje tiče, bila je izazivana stalno. Da psuje. Da se najebe majke svima.
Ali, ovog proleća, za Ljilju se spremao novi početak. Vraćala se s posla, košulja se ispasala, sve one sitnice koje je tog jutra namestila, nekako su se poremetile i sklanjala je pogled sa uglancanih izloga. Imala je utisak da je izgužvana, da ju je ovaj dan popunio kao obrazac i onda zgužvao kao birokratsku grešku.
Ljilja se svakog proleća osećala kao da se neki loši mirisi skupljaju samo u njoj, da je ona neka magična, preteška krpa koja upija tuđe senke, da se sav smog ovog grada skuplja u njenu kožu, ne da joj da diše. Da ne može da odgovori na izazove. Te izazove na koje se drugi uvijaju kao na viklere.
Dok se tako sporo sklanjala po ulici, tražeći senku, nervirajući se što joj sunce bije pravo u oči kao da je skenira, tačno ispred nje, kao pod konac, stao je automobil. I vrata su se otvorila. Bio je to dobro poznati auto. Milutinov. Njenog Milutina. Onog Milutina s kojim živi evo već dvadeset i kusur godina. Kom je odavno rekla «da», a onda i «podrazumeva se». Ali, ne podrazumeva se da Milutin koči ispred nje kao da je poludeo.
«Jesi lud?», izletelo joj je, kada je Milutin, inače uniformisan u sivo odelo u kom ide na posao, izašao iz kola da joj otvori vrata. U novom, elegantnom mantilu, ozaren kao da mu je neko prešao šakom preko lica i odneo sve brige, bore navike. Nije to više bilo ono lice – kopija preko kopije. Prozračno, ozareno lice osmehivalo se zbunjenoj Ljilji nudeći joj suvozačko mesto.
«Koji ti je đavo, Milutine?» pobunila se Ljilja, dok ju je blago gurao u kola. Dok su se vozili prema kući, Ljilja je primetila da se Milutin sredio. Više nego sredio. Menjao je stanice, uporno tražeći neku dobru pesmu. Inače bi pustio da svira ono na šta prvo naiđe. Onda je krenulo.
«Ljiljo, nedostajala si mi»
«Šta pričaš, jutros smo se videli?»
«Ne, Ljiljo, ti si mi nedostajala»
«Šta ja, bre, šta pričaš?» Ljilja se zasmejala.
Milutin je naglo skrenuo i nastavio da vozi brže.
«Jesi lud, uspori.»
«Ne brini, buco».
Dok je izgovarao ove reči, Milutin je gledao Ljilju. Nije to bio onaj «znam da si tu» pogled, «aj ćuti, mislim» pogled, «skloni mi se» pogled, «mislim o nečem mnogo bitnom za nas» pogled. Milutin ju je gledao kao da ništa drugo ne postoji o čemu bi mislio u tom trenutku. Tek tada, Ljilja se opustila u sedištu. Kao da joj je neko izvukao veliki čep, zabijen pravo u teme, prigušivač koji ju je držao u stanju stalne napetosti. U stvari pripravnosti. Za sve osim za ovakve situacije. Pustila je da Milutin vozi brzo.
Pružio je ruku i dodirnuo joj koleno. Spustio je ruku kao da je to najstamenije mesto na koje može da položi svoju umornu ruku. Kao da se sve okolo ljulja, a ona je jedina kojoj veruje. Prvi put, proleće je za Ljilju bilo ono proleće o kome se toliko priča. Milutin joj je poklanjao pažnju. Prvi put posle dvadeset i kusur godina, doterivao se za nju, čekao je posle posla, smišljao male avanture. Odlučila je da smrša. Nije joj bilo teško. Želudac nije više vapio kao presahli bunar koji traži sve nove i nove ukuse. Bilo je važnijih stvari od toga. Uzbuđeno je virila kroz prozor kancelarije, čekajući da se parkira Milutinov automobil.
Ipak, Ljilja nikako nije mogla da poveruje u ono što se zbivalo. Na svaku Milutinovu nežnost, pitala se «šta mu je?» i «koji mu je đavo?». Ali je uživala. Jednom rečju, prepustila se. Onaj stari Milutin koji uđe, ni ne vidi je, ni ne pita je, ni ne, ni ne, ni ne... «Ovaj je mnogo bolji».
Nije da se nije pitala šta mu je, ali joj je godilo. Zabrinula se jedino kada je zatražio da mu ofarba kosu. Kuma se zgranula. «Ali, lepo mu stoji», pokušavala je da razgali stvar Ljilja. Bilo im je sve lepše. Ljilja je napokon smršala. Ljilju je neko voleo. Ljilji je proleće prvi put u životu delovalo kao vreme izazova.
Milutin je vozio sve brže. Onda se jednog dana zakucao u autobus. Našli su ga na ulici. Nije se sećao ničega. Ljilja ga je odvela kod psihijatra. Psihijatar je Ljilji predložio da Milutin snimi glavu. Milutinu su našli frontalni tumor.
Ljilja je ušla kod doktorke koja ju je gledala preko snimaka.
«Zar niste primetili da je promenio karakter?»
«Ali, klimaks... proleće...», zamucala je Ljilja.
«Ali, kako vam nije bilo čudno? Znate li vi za koga ste se udali?»
Ljilja je zamucala. Šminka, razmazana na licu od plača, slivala joj se niz lice. Torba, otežala od krpica za novi početak, skljokala se na stolicu ispred doktorkinog stola.
Svetlo doktorkine lampe osvetljavalo ju je kao na isleđivanju. «Mislila sam da je klimaks...» Doktorka je nešto zapisivala na papir.
Ljilja je izašla iz bolnice i krenula prema kući.
Sutra ujutru, doći će da obiđe Milutina. Doneće mu pitu od jabuka.
«Konačno izazov, jebao vam pas mater», promrmljala je dok je trljala oči.

Zadušnice

Stižemo na omanje seosko groblje rano. Kraj susednog groba samo se mota pogurena Olga nekog pokojnog Blagoja koji je umro od rakije. Dok raspakujemo naše kese, neki nam đavo ne da, pa zurimo u dva Olgina smežurana oraha i jednu mandarinu položenu povrh Blagojeve slike. Kad nam uzvrati pogled i ošacuje naše smokije, štrudle i pečeno pile koje, već dobro pripiti deda Ljubo pokušava da raščivija, ne možemo da odvojimo pogled od njenih crvenih očiju. Kasnije će mama upitati tetku: „Od čega li su joj onako crvene oči?“, gotovo prekorno, nervozno, kao da se Olga napila Blagojeve krvi.
„Priđi, Olga!“, kaže tetka i starica prilazi između grobova za koje ujak reče da ih sve odreda prave neki Radenkovići, ponosno, kao da je posao njegov. Kasnije će tetka reći: „I kad imaš para i kad nemaš, oni daju. Zato svi idu kod njih“, kao da im zavidi, gotovo kao da bi sutra rado sahranila svog Ljubomira da vidi je li to istina.
Dok se probija između spomenja i zagleda slike, Olga kaže: „Eto, Milica umre dve godine posle Radula, a moj Blagoje ode pre pet godina ravno. A, mene još bog drži.“, kao da se ujedno ponosi, plaši i prekoreva. „Eto ti, umre moj Blagoje, a moja Rajka više žali za Stanislavom nego za mojim Blagojem“, kaže Olga prihvatajući parče hleba i piletine iz Ljubomirove ruke. Kasnije će mama upitati tetku: „Zar nije Stanislav još živ?“.
Tetka prekida da grdi Ljubomira što nije vezao Šaleta u trenutku kada se sa okuke začuju dvoja kola. Svi stojimo, sa zalogajem na pola grla i gledamo ko to ide. Kako se ko pomoli, mama nešto prišapne tetki. Otvorim konzervu piva koju je mama stavila kraj dedinog groba, prospem kolko za gutljaj na zemlju i prekrstim se. „Šale ne uzima sa tuđih grobova, a, jok!“ viče pijani Ljubo. Dok gledam kako Šale rovari susedni grob, Ljubo pije iz dedine konzerve.

„E, bože me sačuvaj, ova Maca je ista otkad znam za nju!“, kaže mama poluglasno tetki koja odmahne glavom, kao da je mama nervira, ali i Maca što se ne menja. I Ljuba koji se priključuje sovri za susednim grobom, postavljenim rakijom i štrudlama. „Vidi, Ljubicu kako me gleda!“, kaže tetka sa poluosmehom. Ja reko, „Što?“. „Pa, što ja onako gledam Ljubomira“, smeje se tetka. Šale kopa.

„More, Miljana, jel ono Doka s Mikošem u kolima?“, pita mama. Tetka zagleda kola, sunce je upeklo, pa mora da skupi oči. „Jes vala Doka, pa oni su blizu.“, kaže, a mama s nevericom zagleda dok Mikoš otvara Doki vrata. „Pa, zar on nije išo s Milicom?“, pita mama, na šta tetka samo odmahne glavom.

Ljubomir pije svima za dušu.

Sa vrha groblja izvija se dim. Doka gleda u pravcu dima, zatim trči između grobova. „Ma, jel ono ona zapalila?“, kaže tetka. Dok Doka trči između grobova, usput se izvinjavajući što je zapalila smeće, dok se dim širi okolo, tetka mami ispriča kratku priču o Doki: kako je, posle prerani smrti muža, upoznala nekog Švajcarca koji joj je ponudio posao i život preko, Doka bila 26 dana tamo i vratila se, kaže, ne može tamo. Dim se širi. Muškarci pritrčavaju, žene cokću i coktanjem, kao da raspiruju vatru. Šale laje, Ljubomir se smeje.

Kasnije, u kolima, mama će reći: „Koliko ovaj narod jede!“.

Ljubo, već dobro pijan, upitaće, vukući Šaleta, „Šta ono reče Olga, umro Stanislav?“

Slagalica

A, kod dede ista muka. Posle šloga koji mu se desio pre dve godine, ima problema sa govorom. Za moje pojmove, deda priča sasvim dobro. Ne može da se seti imena rođaka (naših imena se setio nedelju dana posle šloga, svako je bio na svom mestu - nabrajao je naša imena kao da nas ponovo krsti i u dubini duše svi smo mu bili zahvalni što nas podseća, mada i dalje povremeno brka mamu i sestru što nije ništa s obzirom kolko se one međusobno brkaju, a i mi s njima, ponavljajući, sve jednako: ja nisam ona, ti nisi ja, on nije svoj, a svi nismo čisti), ili nekih reči za određene predmete po kući, ali uvek se sporazumemo, jer on krene da nabraja asocijacje. I to se ne dešava toliko često, pošto deda i nema neke komplikovane prohteve, jedino nam zada muke kad mu dođe da prepričava snove u kojima se obično pojavi gomila pomrlih rođaka kojih se niko sem njega ne seća, a njemu je baš bitno da kaže koji ga je tačno pozvao da pođe sa njim, nasmešio mu se i sve nas pozdravio. Nikada nije bio preterano pričljiv. Ućutkivan ceo život od pričljivijih, i to malo reči što je sebi dozvoljavao najednom ne može da nađe. I onda uvek, u očajanju odustaje.
I danas se vajkao – zašto je preživeo, trebalo je da umre tada i da se ne muči ovako, ne muca i ne sramoti. I onda odmahne rukom ko da tera nekog dosadnog dobrog boga koji ga ubeđuje da je i dalje živ. Deda ga odmeri od glave do valjda repa i kaže: koji si sad pa ti bezimeni. Ja mu kažem, ne bi li sve okrenula na šalu, mada sam i ozbiljno mislila – a, šta te briga, ima nas koji laprdamo stalno, a ništa ne kažemo. On samo cokne, misli se, verovatno, lako je reći (a teško je reći!). Ja ne dam da mi tako zamukne, pa dodam, evo, gledaš televiziju, kolko samo pričaju i šta – ništa! Al, tu se deda još više zabrine – ja njih ništa ne razumem! Shvatim da sam sasvim zasrala, jer dedu sad muči i to što ne razume više o čemu pričaju na TV-u, iako sam htela da mu kažem da su oni ti koji pričaju u prazno. I šta je čoveku koji sedi po ceo dan u kući, uvučenoj daleko preko Pančevačkog mosta, kog obilazimo samo mi povremeno, a retko može i da izađe i čuje neku ljudsku reč, televizor nego izvor nekih živih glasova, gost i prijatelj. I tad se setim kolko deda voli da gleda Slagalicu. Još dok smo bili u selu, naterao je tatu da dovuče stabilizator samo da bi se bolje videle kućice sa asocijacijama. Pamtio je sve – koji takmičar se kolko zadržao, koji je smiren, a koji ljut kad izgubi i kad se promeni voditeljka. Sedao je za Slagalicu ko ljudi za Dnevnik (a baka pod „ljudi“ podrazumeva „odgovorni, domaćinski ljudi“ što deda, pošto gleda Slagalicu, nije, što baka, kojoj su reči uvek bile laka roba, ne razume), a kad počne Dnevnik izlazio je iz sobe svojim poslom (sve te gušenice!).
Ali, na pomen spasonosne Slagalice, deda me gleda belo ko da traži rešenje stupca। Ja mu ponovim par puta – Slagalica, deda, znaš, onaj kviz i mrzim sebe što mu podmećem muda za bubrege i što mi treba da se seti Slagalice da bi ja mogla da pođem kući, a da znam da mu je bar malo lakše. Tu se uključi tata koji je za sve to vreme popravljao slavinu što je zapušila i kaže: ama, šta se mrštiš, sinoć si gledao Slagalicu! Okrene se prema meni i kaže, otpušavajući rečima i moja usta ko tu zarđalu slavinu – gleda to svako veče. Deda klimne, shvata, prati našu bujicu reči pogledom, želi, kao oni igrači Slagalice što im se pred očima roje razna slova da poviče stop i pogodi smisao. Onda pomirljivo kaže – znam, volim.

Priča je napisana za dedinog života. Proletos je umro, pa mu je ovom prilikom posvećujem.

Na umerenoj vatri

...da smo ljudi ko supe iz kesice. Prvo se halapljivo pocepamo po vrhu i bacimo šnir, a onda ostatak vremena provedemo kopajući po đubretu i tražeći onaj deo na kom piše kolko minuta treba da se kuvamo.

Amundsenova putovanja

Kaže mi tata juče: jesi čitala o Amundsenu u novoj Nacionalnoj geografiji? Reko, nisam. I to je bilo dovoljno da Džoni otpočne dug, isprekidan monolog o osvajanju Južnog pola, o herojstvu, avanturi... Na kraju je izneo ideju da nas dvoje krenemo biciklima na Tibet. Tu sam već videla da je vrag odneo šalu, a i inače me iznervira kada Džoni krene da priča sam sa sobom. Pa sam mu rekla da je Amundsen jedna korporativna vucibatina, da danas ne bismo ni čitali o njegovoj avanturi da ga nekakva vlada nije poslala da zabode zastavicu nekakve države u nekakav sneg. Da on jeste avanturista, ali da bi eventualno otišao na neko drugo mesto, a da mi o tome ne bismo ništa znali. Da mi možemo otići a Tibet, al da za to nikoga ne bi bolelo dupe, niti bismo se upisali u pano heroja, niti bi to bilo išta značajno.

Ne verujem da je Džoni čuo išta izuzev mojih negacije: nije, ne može, nije da jeste itd. I samo na to je reagovao vrćenjem glave kao da razgrće neki amundsenovski sneg. I ponovo je rekao da zajedno možemo ići biciklima na Tibet. Pošto sam opet udarila u istu priču zaključivši da je danas nemoguće biti bilo čija poruka, Džoni je polako odustajao od Tibeta. Nabavio je novi polovni bajs samo za Krnjaču (da ne prelazi Pančevac) i pitao me da mu pozajmim ventile. Napomenuo je da čovek svaki dan valja da ide pet kilometara peške, da živi zdravo. Onda se pokupio i otišao.

Tek danas, nešto me natera da odem na sajt Nacionalne geografije i pročitam onaj tekst. Na pomen Amundsena setim se da je Džoni prvi put za ovog lika saznao u bolnici gde je dospeo nakon što se zadavio ljuljaškom u šupi na Vilinim vodama. Naime, ubeđen da je patentirao ljuljašku bez daske za sedenje, Džoni je stajao na jednom kanapu obešenom o krov šupe i tako se klatio. Sat vremena kasnije, našao ga je drug obešenog o kanap. I danas se prepričava anegdota kako je baka, pošto joj lekari nisu dali da vidi sina nakon operacije u kojoj mu je sečen grkljan, donela od kuće merdevine i sa ulice se popela na prozor bolnice da vidi maog Džonija. Onda se onesvestila, pala s merdevina i polomila kuk. Bakine koleginice su Džoniju na poklon u bolnicu donele knjigu „Amundsenova putovanja“.

I ako nikad ne odemo na Tibet biciklima, Džoni će uvek biti poruka. Za mene.

Pu spas za sve nas

I dalje stoji osećaj da čovek živi u dve potpuno odvojene zemlje. Jedna, ona fejsbukovska, ušuškana, spremna je da odreaguje na apsolutno sve što prepozna kao govor mržnje, dok je druga neki nepoznati kosmos u koji svako od njih umače noge kao u hladnu vodu, a onda se dugo pere i o tome ništa ne govori. Jer misle da treba izvesti nekakvu alhemiju sa svojom dušom: izdvojiti samo zlato, svoje mišljenje, koje ne mora imati nikakve veze sa govnima ispred vrata. Ni sa samim sobom.
Spremnost ovih kometa da se ispale rečima i statusima na apsolutno sve što im ovih dana zaliči na početak kataklizme jednaka je njihovom kukavičluku da u svakodnevnom životu učine bilo šta što ih izdvaja iz mase, makar to bilo i ustajanje starijim ljudima da im se ustupi mesto u prevozu. Tako su, čim je izašla vest da je Mirjanu Karanović opsovao ministar kulture svi poleteli da se nad tim činom zgroze, iako je vest posle demantovana, a sama Karanovićka je valjda dala neko suludo objašnjenje šta se zapravo desilo (ako nekoga uopšte zabole dupe). I onda ide gomila onih napisa: jao, sram ga bilo, jao kakav skot, jao zlo nepojamno! I sačuvaj nas sve bože.
Onda, kad je javljeno da je bačena baklja na Filozofski fakultet, opet su nagrnuli sa tim zgražanjem, kao one babe koje automatski odobravaju apsolutno sve što njihova unučad kaže da ne bi ispalo da su protiv mladih, kao one babe koje krenu da piju koka kolu i uče da se snalaze na netu da bi ih unuci pokazivali kao operativne maskote koje i dalje žive jer koriste net.

Nije toliko bitno ni šta se zaista dešava napolju, ni ko kome šta radi, niti se sačeka tri sekunde da se sazna, eventualno raspita za celu priču, za nekakav kontekst, bitno je samo da se što pre upišeš, zapljuneš i prijaviš krivca i svrstaš na pravu stranu. Fali im samo servis za čaj.

Ljudi s hipotenuze

Kad ljudi prelaze ulicu nerviraju jedni druge. Nekad, kad stojim na onom trotoaru-ostrvcu u Kolarčevoj (ili sličnom popločenom isprdku tamo na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Kneza Miloša), svi se toliko naguraju jedni na druge da ti ne smeta toliko gužva koliko činjenica da si uhvaćen u neku klopku i sad ko ovca čekaš na pola da se digne rampa i da prođeš dalje kroz mlevilicu. To je jedno.
Nije drugačije ni kada se stoji na običnom pešačkom prelazu kada je iza tebe dosta trotoara na kom se ljudi mogu rasporediti. Tada, kako se bliži zeleno (a najgori su oni koji odbrojavaju, kao onaj na Trgu Nikole Pašića), ljudi kreću da se pakuju jedni na druge kao da će ih zahvatiti nekakva lopata i sve skupa prebaciti na drugu stranu. Iako je jasno da ćemo svi stići da pređemo, čak i ako stojiš na samoj ivici trotoara neko će se ugurati ispred tebe da zauzme bolji start. Iz nepoznatog razloga.
Treća stvar. Kada se zeleno konačno upali, ljudi kreću da seku jedni drugima put zaputivši se ka tački ka kojoj su naumili. Recimo, ako neko prelazi ulicu kod Beograđanke, a namerava da, pošto ulicu pređe, krene levo, on će zapucati levo po hipotenuzi, čak iako do te leve tačke ka kojoj se zaputio ima još hiljadu i jednu ulicu da pređe. Zašto jednostavno ne pređe ulicu po pravoj liniji, mesto što gazi druge i seče im put?

Onda vidiš policajce kako hapse one pijane ljude kojimadune da idu posred ulice, a svi ovi drugi pešaci koji stalno love prečicu, koji vide samo svoju tačku, ljudi s hipotenuze, koji gaze, dišu jedni drugima za vrat na pešačkom i hodaju ko muve bez glave, stežu svoje torbice i gledaju pijanog ko da je lud. A, čovek ide savršeno pravo.