Ljubav je (i košta 700 dinara)

Kada kuma Vida kaže:
"Mića mi ne brani da idem po saranama"

Kada kum Mića kaže:
"Kupio sam sredstvo protiv stršljena, 700 dinara"

Ljubav je, ljubav je
Kada je Vida alergična na stršljena.

Ljubav je kada Vida kaže:
"Mića je mrtav pjan došao iz Valjeva, a doneo mi je duvana."

Ljubav je, ljubav je
Kada Vida ima astmu.
A, Mića joj kod Kineza kupi zabranjenu spravu.

Ljubav je kada Mića pije
Ljubav je kada Vida ima astmu.
Ljubav je kada te ujede stršljen.

Ljubav je, oh, ljubav je kada nam ne brane da idemo po saranama!

The Ramones . Oficijelno omiljeni bend ovog bloga

HOw do you move in a world of fog  Im no longer a solitary man. But she just couldn't stay she had to break away Because of all my pride, the tears I gotta hide Just put me in a wheelchair, get me on a plane

Oraji padaju na Malu Gospojinu

Dogovor je bio jasan – u petak idem kod mojih da uzmem kesu paradajza, kesu jabuka, pola 'leba, pola kese crne kafe, dve kesice nes kafe (iliti nec-a, kako ga zove baka). Džoni u petak, s posla svraća do Buvljaka da kupi ventile, a u njegovu torbu idu još i paprike, nešto suvomesnatog (onog što se ne jede živo, nego samo u kajganu), mesni narezak (koji će jesti on, ne i ja! Jer mrzim) i dva jajeta, pažljivo uvijena, svaki ponaosob, u salvetu, te spakovana, taman toliko da suzbiju ono malo vazduha koji bi doprineo fatalnom sudaru i prevremenoj kajgani negde između Maljena i Povlena.

U subotu, 21. septembra, u šest ujutro, nalazimo se kod Džonija – on plaća dve povratne karte do Samara. U Zabavu stižemo okvirno oko podneva, skuvamo kafu, jedemo, idemo na groblje, a onda idemo da tresemo oraj!

Plan je usvojen još u četvrtak, zapravo, ostalo je samo da rešimo neke sitnice – moj strah od zmija. Koji je golem. Nimalo mali. Iste večeri sanjam kako ispod naše stare kuće u planini otvaram tarabu i, kao da se to podrazumeva, u kupaćem kostimu, sa sestrom, uplivavam u livadu podno kuće, koja iz nekog razloga (a to u snu ne čudi ni mene, ni sestru, ni okolne ljude, rekla bih da ih ima, u mom snu, a i u Zabavi, na javi, pride). Najednom, usred tog našeg plivanja po livadi koja nekako uspeva da predstavlja jezero (rekla bih more da nije čudnih, u snu podrazumevajućih, preliva talasa na trave), ka meni srlja jedan krokodil. Ja ga gledam iz daljine, ali mi deluje kao običan stanovnik ovog pejsaža – ne diram ga, ne dira me. I da nije vriska sestre koja očigledno pliva nešto sporije, iza mene, ja bih ovog stanovnika travnatog jezera pustila da ode svojim putem. Međutim, nekako ja tu, u snu, shvatim da se plašim, ali ne što je sve to nenormalno, ne trave koja je zapravo more, ne sebe koja tako, iz čista mira, ko pomahnitali, plivam po travi, nego tog nekakvog krokodila! Kud jedna vrisne, vrisne i druga, pa ti se ja setim da naskočim na tarabu, krokodil prozuji pored mene i valjda se zakuca u poljski šporet (to ne vidim u snu, al kapiram da nema kud, jer poljski šporet smo realno tamo ostavili) i preneražena se probudim! Uplašena da nas u Zabavi čekaju silni gmizavci koje me je inače strah da sanjam, pa sanjam, kao naznaku krokodile! Kažem sebi da sam ludak i potvrdim Džoniju svoj dolazak u subotu ujutro.

Međutim, vreme je smutno, mama se u petak naveče, pošto je plan usvojen, setila da je baš u subotu ni manje ni više nego Mala Gospojina. Dan rođenja Presvete Bogorodice. Javi meni da se na selo nikako ne može ići, da se nikako ne smeju ometati oraji, ni skupljati, inače opali plodovi njiovi, te da nam valja u kućama mirovati toga vikenda.

Džoni jednostavno popizdi. Posvađa se sa mamom, zatim ode i iz inata usisa ceo bakin stan (što redovno mrzi, čak i kada nije praznik). Baka mu na to oćuti (jer joj je mama unapred javila da je Džoniju javila da je Mala Gospojina, da ne trese oraj, te da se baka ne uznemiri što Džoni besno upada i rka usisivačem, da mu nipošto ne pominje da se ne valja usisavati na Malu Gospojinu).

U nedelju, kada nas je sve prošlo praznično raspoloženje, svi smo se zapitali (pošto u subotu kada je bila Mala Gospojina, te kada nismo smeli da pitamo ljutog Džonija kud se devo do sedam naveče), gde je bio Džoni pretjodnog dana.

Moramo priznati, zarad ovog prikaza, da se prva osokolila baka da pita. I on je pošteno priznao – kako je bio voma ljut zbog opstrukcije planiranog vikenda i trešenja oraja koje je najednom postalo uznemiravajuće, on se na biciklu otpravio po predgrađu. Nađao je nekakve zabrane (nije i dalje poznato gde, kako ni u koje doba). On je zabasao u te bašte, divio se kako u gradu rastu trnjine – polu šljive polu grožđe. Zatim je obišao neke krajeve u kojima opadaju i oraji. I to nikome nije bilo čudno. Vreme im je. Neke je i skupio.

Baka se iščudila - “Ne znam gde to raste – vidim na televiziji, pokazuju pune šake trnjina. Okrugle, lepe, velike. Da l' ih sade, da l' ih nalaze, ja ne znam! Pokažu pune šake – lepe, velike. Ja ne znam – da l' je to na televiziji, pa uveličaju!?”

Mama je samo pitala Džonija: “Nakupi li koji oraj?”

Narednu noć sam opet sanjala krokodila u travi. Ovoga puta moj pratilac nije preživeo.

Svađa na delikatesu

Ukoliko se odvija svađa u javnom prevozu, na ulici, ili u radnji, ne daj Bože, u nekakvom mega marketu, bolje vam je da ste učesnik. Ukoliko ste posmatrač osetićete se zaista posrano!

Prvi put sam bila svedok raspodele brojeva na suhomesnatim proizvodima – uzmeš broj, a isti se potom objavljuju kao u Poštanskoj štedionici ili, uostalom, na Birou i kako se pojavi tvoj broj, a uzvikne ga i radnica na sečenju, ti se prikučiš i boriš za svoje meso. Odlična ideja, al nekako ljudi prvo uzmu broj, a onda tek odlučuju šta bi uzeli i upoređuju kvalitet i cenu. Kako je tu i popust, te akcija, ne daj Bože, preporuka meseca, dana, godine, tiskanje se produžava uprkos numerološkom sistemu. Onda, ako uzmeš broj, ne znaš da li se neki tu tiska da odmeri mortadelu ili da bi te istisnuo iz reda (onda sebe zapitaš – pa šta i ako me istisne, imam ja moj broj, merkam na ekranu, ali opet crv u tebi ne da ti mira – ljudi su ćudljivi, pitaće samo za kvalitet a uzeće celu polutu)!. Strah i tenzija na licima ljudi sugerišu da oni te mesne proizvode dobijaju za džabe, da ih neće platiti – ceo sistem mega marketa je osmišljen kao video igra – ima toliko nivoa da zaboraviš da naposletku sve plaćaš i krećeš da se boriš za svoju dobit kao da je imaš za džabe!

Vidim razočaranje na licu žene koja shvata da nekakvu salamu ne može na štap da uzme sa strane, nego mora da čeka – da li da odustane, da li da ode, da li da uzme onu malo skuplju, ili onu na akciji, ili onu za koju ima bon (ali, ne, nije to taj bon, nego onaj za sijalicu!).

Nebrojeno je nivoa u toj borbi čoveka da naposletku da sopstveni novac.

I u toj borbi mora doći i do viteštva! Inače bi sve bilo naprosto kao nekakva kantina za besplatnu hranu. Gde je tu čast, gde dostojanstvo?

Čovek koji je poveo i ženu i troje dece počinje da viče na starijeg lika sa bradom – ne pominje da je isti pokušao da uzme svoje meso na mufte (što skapiramo kasnije), nego pominje “čast”, gospodinove “godine”, kako je stariji gospodin konačno “doakao”, kako će se sada “konačno naučiti pameti” jer, eto, toliko je “svedoka”. Iako bi se očigledno radije provukao sa nekim pičkaranjem koje je bilo u modi 90-ih, stariji gospodin je prinuđen da se tu, nad delikatesnim karetom, uključi u raspravu o časti, svojim godinama, prevari, korupciji, večitom neadjebavanju nekih nas i nekih njih i naposletku uzima svoj broj, svoju kobasicu i odlazi među rafove. Porodični čovek i dalje lamentira nad svojom velikom dobijenom bitkom kraj staklenih rafova, kraj žene i dece koja od njega uče.

Prioriteti

Ima onih testova na prioritete – ređanje pojmova kao što su sreća, ljubav, novac (mislim da naprave caku sa životinjama, pa kad naređate životinje iznenadi vas koji su vam zapravo prioriteti). Međutim, čovek retko kada dobije priliku da donese tako velike izbore u svom životu. Iako nam svaki dan deluje dramatično, retko kada je reč o tzv. Graničnim situacijama u kojima tobož dođe neko i kaže vam – evo ti, ili idi sada tamo i dobiješ puno para, ali da ostaviš celu svoju familiju koju će iz dana u dan da gađaju krompirom, ili ostani sa familijom ali će da vas jedu pacovi... I tome slično.

Naime, izbori su, iz dana u dan, prilično prozaični – da li kupiti kiselo mleko ili neku sitnu slau zanimaciju, da li ići do obližnje pošte ili bankomata, ali oni uzimaju procent ili otići do grada u te ispostave koje su prijateljski nastrojene prema građanima, ali u kojima je red i do kojih treba platiti i kartu u autobusu? Neko tvoj nema zdravstvenu knjižicu jer neko drugi tvoj radi za gazdu koji mu ne uplaćuje zdravstevo, pa si u prilici da mu kažeš da su na beogradskoj hronici rekli da može da tuži gazdu obližnjoj poreskoj, ili da mu ne kažeš jer na Beogradskoj hronici rekli da to može da se oduži i kao pokrivalicu pustili užasno tužnog čoveka koji sedi za musavim stolom koji za tu opciju zna, ali mu ne pomaže? I tako, da ne nabrajam... One velike izbore uglavnom možemo da odlažemo, ali opet – ne treba potcenjivati ni te male. I oni o nama nešto govore.

Evo, recimo.

Pregori nama u stanu jedna sijalica. U kupatilu. Kako smo iače morali do radnje, mi tu sijalicu kupimo, jer dalje gledano – jedan bi se mogao okliznuti u tom kupatilu (mada seljudi uglavnom okliznu zbunjeni svojim odrazom u ogledalu, što s eu mraku ne vidi, te bi statistički trebalo da je manji broj povreda kad si u kupatilu bez sijalice, ali mi odlučimo da je kupimo, jer je necivilizovano nemati svetlo u kupatilu). I kupimo tu vajnu sijalicu. Čim je zavrnemo, ona crkne. Radnja je daleko, jer smo, da bismo uštedeli, išli do nešto udaljenije radnje koja vikendom daje popust (popusta je, doduše, bilo, ali samo na određene artikle, ne i na sijalicu), te ne možemo da odemo do nama najbliže i reklamiramo tu feleričnu sijalicu koja prosto ne podnosi da je neko zavrće i pušta joj struju. Radnja koja je blizu se u međuvremenu zatvorila. I sada dolazimo do gnog izbora ovog mirnog nedeljnog popodneva – koju sijalicu iz preostalih prostorija u stanu odvrnuti i zavrnuti je u kupatilu!

Da izbor ne bude tako prost (mada bi većina rekla da se odvrne ona iz hodnika, ali ne žurimo, ne odlučujmo olako!), napomenućemo jednu moju slabost – ja svetlo u prostoriji ne volim (kao što sam ranije pisala na ovom istom blogu, što verni čitaoci znaju – svetlo od sijalice, onako žuto, apadnuto mušarcima, asocira me na lubenice koje su dugo stajale, na sto pokriven mušemom i porodicu koja za stolom sedi i nema šta da jede, i generalno na propast i siromaštvo. Volim svetla reflektora, stonih lampi i sveća – ne grobljanskih!). Dakle, izbor se tu komplikuje jer meni svetlo treba ne iz glavnih, već iz sporedne prostorije odakle mi ne svetli, nego samo dosijava!

Lupam, sedim ja u spavaćoj sobi i tu svetlo ugasim, ali upalim ono u hodniku, a kad baš hoću da spavam, ugasim i to u hodniku, a upalim ono u kujni, da mi odande dolazi samo tračak svetla da mogu da zaspim.

Izbor postaje previše komplikovan, jer znam da ne smem odvrnuti sijalicu iz kujne (od koje bi se, da se ne lažemo, najradije odrekla!), te odvrćem sijalicu iz hodnika! Učinim, dakle, nešto što bi uradio svaki normalan čovek – hodnik je sporedna prostorija, kada otvoriš ulazna vrata (pod uslovom da ne živiš sa ludim komšijama koje ne menjaju sijalicu u hodniku zgarde) u leđa ti bije svetlo sa hodnika zgrade, pa se nećeš saplesti ako odmah ne upališ svetlo u hodniku stana! Dakle, to je sasvim razuman izbor, ali nije moj! Jer meni treba to sporedno svetlo i ne želim da sedim ispod upaljene sijalice koja me podseća da sam stanar. Da sam podstanar. Da sam sijalicu kupila. Tera me da kad mi se prispava, ustanem i ugasim je. A, ja ne želim da znam i ne želim za sobom da gasim svetla. Želim da mi svetli sa strane i da neko drugi gasi svetlo. Da neko drugi kupuje i menja sijalice. Da neko drugi bude budan dok ja spavam, da svet postoji zauvek i u nedogled, a da ja nemam baš nikakvu glupavu odgovornost da mu menjam sijalice!

I posle nek me neko pita kako bih poređala svoje životne prioritete!