Kako sam prov’o leto

Glupi radijski avgust

Evo nekolko preporuka za slušanje tokom avgusta.

7. avgusta biće reprizirana radio drama „Moje srce je u brdima“, prema romanu Vilijama Sarojana. „Ti i tvoj otac ste najgori građani u ovoj zemlji“, kaže bakalin Kosak kod kog glavni junak često odlazi po namirnice kako bi skrpio mesec sebi i ocu. Istrčavajući iz bakalinove radnje, klinac viče: „Recite Ester da je volim!“, misleći na bakalinovu najmlađu ćerku. Dok trgovac preračunava koliko su mu dužni, Džoni i njegov ćalac su dušom u brdima. Dramu je režirala Anja Suša, negde u septembru 1995. Snimio je Tomislav Perić, a za muziku se pobrinula Jovana Stefanović. Uredio je Vojislav Donić, a u drami igraju Nemanja Todorović, Milan Mihailović, Milutin Butković, Ivan Jagodić, (mala) Hana Selimović, Nebojša Ilić, Miloš Štokić, Ivan Tomić, Nikola Bulatović i Dušica Popadić. Drama će početi u 12 i 15 na Radio Beogradu (1, program).

22. avgusta u seriji Mala scena biće emitovana repriza radio drame „Kvar letnje noći“, po duhovitom tekstu Radoslava Pavelkića. U stilu nekadašnjih SFRJ romkoma, jedna ljubavna priča odvija se u liftu solitera u kom se zaglave dvoje komšija, ujedno zaglavljenih u dosadnim brakovima i željnih avanture. Ali, kako reče glavni junak „čovek se ipak jednom mora spustiti u prizemlje“. Režirao je Moma Martinović 1973. godine, a snimio Rade Jovanović. Muziku je birao Stevan Markićević, a u glavnim ulogama su se našli nezaboravno smušeni Predrag Laković, senzualna Mirjana Kodžić, zatim ostali – Dobrila Ilić, Bogoljub Petrović i Dragan Lukić. Termin je 18 i 32, na Radio Beogradu (2. program)

24. avgusta biće emitovana radio igra „Sufijske mudrosti“, rađena prema tekstu Zorana Amara koji je dramu i režirao. Kome su bliske ovakve stvari ili ga zanima kako RB vidi sufizam, nek uključi radio u 18 i 32 (Radio Beograd 2. program). U sufijskom zanosu, čućete izvođače Petra Kralja, Jelenu Čvorović, Branislava Lečića, Mileta Stankovića i Predraga Ejdusa. Dramu je 1982. snimio Nikola Nikolić, uz odličnu muziku Jugoslava Bošnjaka.  

Za kraj meseca, 29. avgusta, preporučujem komediju „Glava porodice“, nastalu 1971. godine, u režiji Azre Ćemalović. Dogodovštine jedne „prosečne porodice“ na čelu sa Mijom Aleksićem snimio je Dušan Paunović. U drami se još čuju Živka Matić, Mića Tatić, Branka Pešić, Dobrila Matić, Bogdan Mihailović, Milan Panić i Ema Jurčev Brkić. Rečima Mije Aleksića, glave porodice: „Moje neće niko videti posle osam sati na ulici!“ Drama počinje u 18 i 32 na Radio Beogradu (2. program).

Prijatno slušanje!

Odo

Gde sam bila tog dana

Kada krenemo uz ulicu, ocu se u prolazu javljaju nama nepoznati ljudi. Nisu iz komšiluka, nisu rodbina, nisu sa posla. „To su sigurno oni sa kojima pije ispred dragstora“, kaže mama prekorno.

Sedimo otac i ja na klupi ispred zgrade. Zaklonjeni ispod grma, pijemo pivo, parkirali smo bicikle i pušimo. Ulicom prolazi mršav, omanji čovek, ugleda tatu i klimne mu glavom. Tata otpozdravi i isprati pogledom malog, pa se okrene meni. „Taj je ubio čoveka“, kaže pa prevrne flašu i odaspe malo na zemlju. Stalno to radi, ne znam da li ima nekakve veze sa tim što je deda umro pre više od dva meseca ili je to nekakav običaj da se prvi gutljaj piva prospe, zbog pene, nekog užitka. Gleda za onim čovekom, a kada ga pitam ko je, tata se okrene prema ulici, naviše. Ima isti taj običaj kao pokojni deda da, pričajući nešto, pokazuje po prostoru, nevezano za to da li se priča odvija u Švedskoj ili u komšiluku, pokazuje rukom i okreće se na onu stranu odakle je sve počelo. Dakle, upoznao ga je gore, ispred dragstora, kaže, radio je u Boru, u rudniku, sada je ovde sam, živi od penzije. „A, moje je godište, a izgleda deset godina starije“, kaže tata i otpije gutljaj piva.
Priča mi kako je jednom prilikom, kada je s posla krenuo prema dragstoru, sreo ovog malog koji mu je rekao: „ne idi tamo, napili su se i potukli, ajde da se sklonimo.“ Tako odoše malo ispod dragstora, tata mu kupi pivo i sede tamo ko nas dvoje sada ovde. Čovek isto otpije gutljaj i tada kaže mom tati da je ubio čoveka. „A, što?“, pita ga tata. „Opalio mi šamar“, kaže mali. Tata mi potanko opisuje kako je ovaj mali i mršav, kako se tada, u tom trenutku, bogtepitašta desilo, nešto kao u slučaju Žarka Lauševića, i ovaj je, nakon šamara, izvadio nož i izbo tog drugog koji mu je opalio šamar. „Dobio je 12 godina robije“, kaže tata. Ja odmah krenem da ispitujem tatu je li ga pitao šta se dogodilo da je do svega toga došlo. Tata slegne ramenima, otpije gutljaj i kaže da mu je bilo glupo da ga ispituje. Rekao mu je samo: „Eto, da si okrenuo i drugi obraz, ništa od tih 12 godina posle se ne bi desilo.“  Čovek je klimnuo glavom, a onda su podelili cigare.
Dok tata dalje priča o tome koliko je bitno imati svoj unutrašnji moral, neki kompas, koji ne mora raditi isto kao i onaj na koji si prikačen silom prilika, i kako ljudi često čine gluposti verujući da brane svoje dostojanstvo, a samo se upecaju, vidim da mu je stalo do tog čoveka. U isto vreme, uhvati me neka čudna tuga zašto moj tata ide stalno na ta mesta gde sluša takve stvari. Kao da je on dete, a ja neki odrasli i sad se dete otelo i otišlo negde gde ga ne vidim. Zamišljam ga kako stoji pored tog malog ispod dragstora, dok mu ovaj priča da je ubio čoveka, ispod dragstora u kom se neki pijani tuku i pitam se šta će on tamo i pokušavam da se setim gde sam ja bila tog dana.

Samo vozi, Džoni!

„Ima da mu uvatim taj bicikl i da ga bacim u potok!“ Misli mama na Mirijevski potok. Pošto sedne na bicikl, tatu i bog zaboravi. Al ne zaboravi ga mama koja, ko one žene iz epskih pesama, čuči na balkonu i prati da čuje ili predenje lanca na starom biciklu ili sirenu hitne pomoći odozgo s Mirijeva. Kad uzjaše bicikl, tata se jednostavno ne javlja na telefon sve dok ne stigne kući. Dal se negde zapio, dal se slupo, kaže mama dok ispija kafu i pogleda kroz prozor, na već smrknut Mirijevski bulevar kojim kevću čopori pasa, ko da se tata uputio u neku bitku Titana. Mnogo je nervira taj bicikl i ko ga izmisli!

Kad pitam mamu šta joj smeta kod tatinog običaja da vozi bicikl, ne ume da objasni. Nakon što je nasledio moj stari bajs i daleko više i strastvenije od mene se bacio na istraživanje okoline na ovom dvotočkašu mami su narasli rogovi. Zabranila je da tata unosi bicikl u stan i ostavlja ga na terasi iako je sličnu stvar dozvoljavala meni dok smo živeli zajedno. Iako je jednako kršila prste kad uprtim bajs i krenem put gradske džungle, nije mi zvocala kao što sada zvoca tati kada on krene na svoje ture. Ok, tata je nešto ekstremniji od mene.
Njegove vožnje su, ako sam dobro shvatila, sasvim istraživačkog tipa. Jednom prilikom, kada nam je, okupljenim oko stola u njihovom stanu, objašnjavao svoju regularnu biciklističku stazu, priznajem da se i meni prevrnuo stomak. Ovako nekako: od Šejkine, preko Mirijevskog bulevara, pa nekako do Mirijeva, sve uzbrdo, pa do kraja (nekog), pa tu bude kraj asfalta, pa tata priupita dvojicu nekih radnika kuda ide ona zarasla staza de se skupila ona gomila kučića, oni mu objasne da ide ka groblju u Višnjičkoj banji, Lešću, tu tata s njima valjda popije pivo pa zapuca među kučiće, preko livade neke, pa izbije na groblje, pa odande, kako kaže, stušti se prema Višnjici, pa nekoj šumi s komarcima gde bude nekakva crkva. Odande već bude lako, sve je nizbrdo, izbije na Višnjičku, pa opet malo popreko pa nazad kući! Mamino lice, dok otac ponosno prepričava svoju afričku avanturu, pretvara se u znak pitanja pa u sunđer, onaj zeleni, jeftiniji što se raspadne nakon čišćenja jednog točka na biciklu.

Posebno opasna zona za mamu, kad ju je već otac nagnao da razmišlja o sudbini bicikliste u Beogradu, je Pančevački most. Dok otac prelazi Pančevac, mama se, kao profesionalni dispečer više puta čuje s bakom koja živi u Krnjači. „Jel stigo? Nije. Jel ga vidiš? Kuku nama!“ Tu već i baka, u horu sa lojalnim komšijama iz zgrade koji posvedoče da je Pančevački most nemoguće preći na biciklu živ, uvere mamu da je stvar sasvim opasna, ali će joj još javiti. Kad otac stigne u Krnjaču, krenu da ga zovu odavde s Mirijevskog bulevara, preklinjući ga da ostavi prokleti bicikl u šupi kod babe i da se kući vrati dvonoške. Majka zove i mene da ga molim da se vrati bezbedno, da ostavi bicikl. Čitava drama proprati tu malu tatinu avanturu. Ko za inat, on popije kod bake i pivo što u maminoj fatalističkoj svesti već iscrtava spomenik u obliku mršavka na biciklu.

I tako redom. Ipak, otac ne odustaje. Od kada je otkrio bicikl može da se ne javlja na telefon, da nema objašnjenje zašto izlazi iz kuće i da ne mora nikoga da povede sa sobom. Ipak, svi se brinemo. Čim dođem do para ima da Džoniju svečano predam moj bicikl, noviji od njegovog sadašnjeg koji je svakako svašta prošo, a ja da kupim nov. Tako ćemo biti bezbedniji u gradskoj džungli, a oni nek zovu! Samo vozi, Džoni!

Lutke u Subotici

U drugoj polovini maja u Subotici je održan Međunarodni festival pozorišta za decu. Sa zakašnjenjem prenosim par utisaka sa ovog fenomenalnog festivala koji je, čini mi se, po malo skrajnut, kao uostalom i celokupna kultura za decu ukoliko ista nije u službi, ili u okviru nekakve promotivne kampanje. Uglavnom, glavnica ovog festivala već godinama unazad posvećena je lutkarskom pozorištu koji u Srbiji (ni u bivšoj Jugoslaviji) nema nekakve značajne korene ako izuzmemo na svoju ruku osnovane i sada živuće lutkarske scene u okviru pojedinih dečjih pozorišta. Dakle, nema nikakve škole za lutkare ili pisce koji bi bili specijalizovani da pišu za ovu vrstu pozorišta. Ljudi iz Međunarodnog festivala pozorišta za decu gaje ideju da se u Subotici pokrene akademija koja bi obrazovala buduće lutkare i njihovu ekipu, ali očigledno nema puno interesovanja u kulturnim krugovima da se ovakva škola podrži materijalno.

Par predstava koje sam pogledala na ovogodišnjem festivalu po svom profesionalizmu, idejama, pričama i nevelikom budžetu svedoče da je lutkarsko pozorište svakako realna opcija i dapo mnogo čemu prevazilaze (ili sprečavaju) raznorazne bolesti čiji smo svedoci u igranim pozorišnim predstavama: insistiranje na „savremenosti“, „modernosti“, „suočavanju sa realnošću“, glumačkoj i rediteljskoj sujeti i sličnom. Jednostavno, budući da je reč o posrednom pozorištu u kom su ljudi neka vrsta izvođača radova, a u prvom planu su lutke do izražaja dolazi čista igra što pozorište jeste i treba da bude!

Sve moje simpatije otišle su predstavi nemačkog Dalekog pozorišta i njihovoj predstavi „Taj mali sam ja“ koja je kombinacija pozorišta senki i lutkarskog pozorišta. Glavni junak je nedefinisana životinjica koja, u susretima sa različitim, nama poznatim bićima, pokušava da ustanovi ko je zapravo. Ovi susreti prikazani su u dva plana: prvi je mala scena u okviru koje glumci animiraju lutke u životinjskim oblicima, a drugi je projekciono platno na kom se prikazuju senke ovih junaka. Tehnički gledano, pozadinsko platno omogućava gledaocima u poslednjim redovima da jasno prate predstavu, ali suštinski oba ova plana su deo jedinstvene predstave: pitanje identiteta neimenovane živuljke i njenog puta do samospoznaje i pankerskog prihvatanja sebe samog, rogatog i repatog, takvog kakav je, odvija se na dva međusobno povezana plana. Baš kao što živimo jedan, onaj svakodnevni život a u pozadini se projektuje neki naš spetljan duh koji paralelno traga za pravim putem. Otuda je ova predstava osvojila moju pažnju jednostavnošću (u smislu upotrebe sasvim skromnih sredstava scene) i apsolutnom plemenitošću svoje ideje.

Druga predstava koja me osvojila je „Susedi“, Krasnojarskog pozorišta lutaka iz Krasnojarska. Reč je o tradicionalnom lutkarskom pozorištu, onom u kom ruke glumaca, prturene kroz scenu-prozorče, oponašaju i animiraju različite junake. Prostodušnost ove predstave u kojoj se nadgornjavaju dva suseda – vredni medved i lukava susetka lisica koja mu krade i pojede sve što spremi, upeca i odloži, osvojila je pažnju sve dece u publici koja su glasno i skandirajući ukazivala medvediću gde je lija sakrila njegove zalihe. Isprva začuđena kolko se deca oduševljavaju tako zastarelim i sasvim jednostavnim dramama kao što je ova, poslče deset minuta sam se prepustila i sama počela da uživam u ovoj priči i njenim toliko naivnim ali simpatičnim peripetijama.

Rumuni su na Festival došli sa ambicioznom predstavom „Čudesni zvezdani jelen“ koja kombinuje ritualni, igrani, plesni i lutkarski teatar uklapajući sve ove dimenziju u sasvim jedinstven doživljaj omrznute reči transcendentalno. Naime, cela predstava je zasnovana na starim balkanskim mitovima i oponaša ritual. Iako mi je na trenutke delovala sasvim čarobno, pogotovu zbog ekonomičnosti u korišćenju scenografije (jedna vrteška koja oponaša valjda cikličnost vremena, sveta, kretanje u krug i slične stvari koje je nemoguće osporiti), na momente mi je delovala pretenciozno, preozbiljno i otuda je, uprkos odličnoj muzici, otišla u drugi plan u odnosu na druge predstave koje su bile skromnije po zacrtanim ciljevima.

Jedna takva je bugarska lutkarska interpretacija „Labudovog jezera“ izvesnog bugarsog pozorišta Atelje 313 (pojma nemam ima li ikakve veze s našim 212!). Budući da sam je gledala iz poslednjeg reda, sa stepeništa, između ramena dvoje, ko i ja, okasnelih posetilaca festivala, delovala mi je još čarobnije: kao da kroz špijunku nekakve čarobne kutije gledate šta se unutra radi. Nikad u životu nisam bila svedok takve fragilnosti oponašane fizičkim predmetima!

I za kraj, od onoga što sam gledala, u sećanju će mi ostati predstava „Bez komentara“ Južnočeškog pozorišta. U pitanju je marionetsko pozorište, ali toliko usavršeno da ne možete očima da verujete da je ciklus jedne ljubavne priče predstavljen sa toliko dobro odabranih i uverljivih detalja. Ova predstava me ponajviše nagnala da zaboravim na medij kojim barata, pa sam na trenutke pomislila da gledam ljubavni film: par koji se sreće od malih nogu koje voze bicikl (u suprotnim smerovima naravno), pa se susreću, pa ide smena godišnjih doba, pa se tu udruže i život se dalje odvija na ovom lutkarskom platnu kao da vas je neko uveo u sopstveni san.

Iako je Subotica, za moje pojmove, sasvim čudan grad – nema semafora na glavnim ulicama, a svi vozači redovno staju da vas propuste (pa još trube ako oklevate da pređete!), ova udubljena lutkaska fantazija delovala je kao neko čudeso unutar sasvim ustaljenog sveta. Kad svi sve razumeju, nejasno vam je zašto se iko trudi da lutke nauči da voze bicikle! Samo da prikaže nekakvu romansu.  

Pravo na noć

Kaže: „Ulice pripadaju nama! Protest protiv neustavne zabrane prodaje alkohola posle 22h: SREDA 11.maj 21:59h, park kod PALASA. Ako ne prosledis ovu poruku na minimum 5 adresa nikada neces piti pivo u parku posle 10 uvece. Ne prekidaj lanac srece, salji dalje!“

Piši, piši mi, il što bi reko voditelj 202-ojke "recite dal vam je ovo ok". Pa, što se mene tiče, niko me neće sprečiti da pijem kolko oću, kad oću i gde oću. Ne da ću da dam da me zato hapse, nego ću taj moment da prespavam. Kauciju mi ne plaćajte!

Braćo pijanice, je li iko sprečio Đuru Jakšia da pije u vreme kada su Skadarlijom kružile policije, a centar grada kakvog ga danas znamo bio odvojen od nakrivljene Skadarlije šančevima punim smrdljive vode? Tamo si pio, a da ti niko nije brojio. Niko, nikad nije sprečio pravog alkosa da pije kolko mu se oće. Ako nisi alkos, šta ćeš pred Palasom? Kakav je to način - pravi alkosi sede po Palmotićevim, na njih se cokće u pauzama za ručak i sa mamicama na ručkovima po predgrađima, a u centru se bori za njihova prava. Ko je korisnik tih prava? Vi niste! Niste pa da se ubijete pred Palasom. Šta onda večeras branimo pred Palasom, u tom parkiću de se pije pivo? Pravo na druženje? Niko nikad, sudeći po Dušku Radoviću, a bogami i po Šabanu Šauliću nikoga nije sprečio da se druži. To nije pravo, svakako ne ustavno. Zaustavno možda. Šta onda branimo dalje? Kafane su postojale u legalnom, il ilegalnom obliku oduvek, bile ustavne il neustavne. Dalje branimo možda samo renome samih sebe kao noćnih ptica kiteći se perjem svojih očeva i dedova alkosa, za čijom destruktivnom slobodom žalimo al ne smemo da je živimo jer nam ne daju žene, šefovi, muževi i babice zdravog razuma. I Ustav o je. Branimo pravo na noćni život? Gde je dnevni da mu ganoćni zavuče? Noćni živuljak u Beogradu je samo produžetak dnevnog de se jebu šefice, akauntice i alternativne cice pa se izjutra na njih zaboravlja, a onda o istim avanturama i Velikim Blobovima piše na blogovima. I pije se limunada i ide na makrobiotičke seminare na Divčibare, dakle radi se i preko leta. A, kanalizacija šljaka! Za razliku od Krnjače gde možete piti kolko oćete al pišati kolko vam dodole dozvole. I niko o tome ni štrajka da rekne.

Je li to pravo na noćni život ikada bilo zagarantovano? I koga je za to ikad bilo briga? Ako ga javno, dakle na ulici, branimo, podrazumevamo da je ono negde zateftereno, zagarantovano, pa naknadno ugroženo. Šta sve danas ne spada pod pravo. Mene je recimo ovaj napis o protestu podsetio samo na to koliko pijem, te da je to možda previše, te da bi možda mogla da usporim. Al usput i da se izborim za pravo za neusporavanje. Kao one ženice što s šoljicama kafe stoje na pločnicima i srču cigarete ko da su priključene na neki svemirski brod sa pipcima punim nikotina koji u određeno vreme preleće Beogradom. Dakle, kroz zabranu ti osvešćuju pravo, pa ga ti skontaš i onda nakostrešiš perje. Mene samo muči zašto kostrešiti perje kada je za to vreme sasvim veoma moguće piti. U svom stanu, ili u kancelariji ili bilo gde.

O jednoj Novoj godini koleginicu su zaustavili na portirnici i pretresli je, te oduzeli flašu pelinkovca koju nam je ponela. Iako svi znamo da svakog dana u godini svi, pa čak i portiri, piju, ovaj dan inače namenjen za pijenje, bio je dan i za pretres. Eto, poklopili se dan zabrane i dan svetkovine. Tako isto i danas, tj. večeras, poklopiše se dan za pijenje i dan za borbu za prava. Beograd se oduvek, pa i danas dizao samo zarad simboličnih pobuna. U suštini oni ne vole alkohol ni alkose ni sve te propalitete. Vole samo da ih se vidi kako drže pivdžu u parkiću. Pijani isleđuju pijane i duvaju jedni drugima za vrat. Tako im je valjda toplije.

Večeras će, ispred Palasa, da se okupe svi oni koje zabole levo ćoše za to gde rastu šljive, ko prosipa mleko, ko peče rakiju, ko je truje, kako se pravi viski, od čega povraćamo. Bitno da svraćamo na proteste, tako su zgodni, u centru grada, u prolazu. Pokupimo Siti magazine i pivo i pljuge pa na protest! A, onda nunaj decu, teši muža i jedi govna do ujutro. Nezaposlen, al neuništiv u nebulozama. Silni beograđanin. Taman kad se izsaginjete nekom gazdi tamo oko Obilića i Kosančića, kad mu poližete svako jajce ponaosob, a uskršnje ste već odložili za dalju sreću, a vi svratite da protestvujete. Pošto niste protestvovali kad su izmeštali Cigane, kad su svakom srpskom seljaku i radniku zabranili pravo na pošten život od svog rada, da makar zatražite svoje pravo na noć.