Gde sam bila tog dana

Kada krenemo uz ulicu, ocu se u prolazu javljaju nama nepoznati ljudi. Nisu iz komšiluka, nisu rodbina, nisu sa posla. „To su sigurno oni sa kojima pije ispred dragstora“, kaže mama prekorno.

Sedimo otac i ja na klupi ispred zgrade. Zaklonjeni ispod grma, pijemo pivo, parkirali smo bicikle i pušimo. Ulicom prolazi mršav, omanji čovek, ugleda tatu i klimne mu glavom. Tata otpozdravi i isprati pogledom malog, pa se okrene meni. „Taj je ubio čoveka“, kaže pa prevrne flašu i odaspe malo na zemlju. Stalno to radi, ne znam da li ima nekakve veze sa tim što je deda umro pre više od dva meseca ili je to nekakav običaj da se prvi gutljaj piva prospe, zbog pene, nekog užitka. Gleda za onim čovekom, a kada ga pitam ko je, tata se okrene prema ulici, naviše. Ima isti taj običaj kao pokojni deda da, pričajući nešto, pokazuje po prostoru, nevezano za to da li se priča odvija u Švedskoj ili u komšiluku, pokazuje rukom i okreće se na onu stranu odakle je sve počelo. Dakle, upoznao ga je gore, ispred dragstora, kaže, radio je u Boru, u rudniku, sada je ovde sam, živi od penzije. „A, moje je godište, a izgleda deset godina starije“, kaže tata i otpije gutljaj piva.
Priča mi kako je jednom prilikom, kada je s posla krenuo prema dragstoru, sreo ovog malog koji mu je rekao: „ne idi tamo, napili su se i potukli, ajde da se sklonimo.“ Tako odoše malo ispod dragstora, tata mu kupi pivo i sede tamo ko nas dvoje sada ovde. Čovek isto otpije gutljaj i tada kaže mom tati da je ubio čoveka. „A, što?“, pita ga tata. „Opalio mi šamar“, kaže mali. Tata mi potanko opisuje kako je ovaj mali i mršav, kako se tada, u tom trenutku, bogtepitašta desilo, nešto kao u slučaju Žarka Lauševića, i ovaj je, nakon šamara, izvadio nož i izbo tog drugog koji mu je opalio šamar. „Dobio je 12 godina robije“, kaže tata. Ja odmah krenem da ispitujem tatu je li ga pitao šta se dogodilo da je do svega toga došlo. Tata slegne ramenima, otpije gutljaj i kaže da mu je bilo glupo da ga ispituje. Rekao mu je samo: „Eto, da si okrenuo i drugi obraz, ništa od tih 12 godina posle se ne bi desilo.“  Čovek je klimnuo glavom, a onda su podelili cigare.
Dok tata dalje priča o tome koliko je bitno imati svoj unutrašnji moral, neki kompas, koji ne mora raditi isto kao i onaj na koji si prikačen silom prilika, i kako ljudi često čine gluposti verujući da brane svoje dostojanstvo, a samo se upecaju, vidim da mu je stalo do tog čoveka. U isto vreme, uhvati me neka čudna tuga zašto moj tata ide stalno na ta mesta gde sluša takve stvari. Kao da je on dete, a ja neki odrasli i sad se dete otelo i otišlo negde gde ga ne vidim. Zamišljam ga kako stoji pored tog malog ispod dragstora, dok mu ovaj priča da je ubio čoveka, ispod dragstora u kom se neki pijani tuku i pitam se šta će on tamo i pokušavam da se setim gde sam ja bila tog dana.

Samo vozi, Džoni!

„Ima da mu uvatim taj bicikl i da ga bacim u potok!“ Misli mama na Mirijevski potok. Pošto sedne na bicikl, tatu i bog zaboravi. Al ne zaboravi ga mama koja, ko one žene iz epskih pesama, čuči na balkonu i prati da čuje ili predenje lanca na starom biciklu ili sirenu hitne pomoći odozgo s Mirijeva. Kad uzjaše bicikl, tata se jednostavno ne javlja na telefon sve dok ne stigne kući. Dal se negde zapio, dal se slupo, kaže mama dok ispija kafu i pogleda kroz prozor, na već smrknut Mirijevski bulevar kojim kevću čopori pasa, ko da se tata uputio u neku bitku Titana. Mnogo je nervira taj bicikl i ko ga izmisli!

Kad pitam mamu šta joj smeta kod tatinog običaja da vozi bicikl, ne ume da objasni. Nakon što je nasledio moj stari bajs i daleko više i strastvenije od mene se bacio na istraživanje okoline na ovom dvotočkašu mami su narasli rogovi. Zabranila je da tata unosi bicikl u stan i ostavlja ga na terasi iako je sličnu stvar dozvoljavala meni dok smo živeli zajedno. Iako je jednako kršila prste kad uprtim bajs i krenem put gradske džungle, nije mi zvocala kao što sada zvoca tati kada on krene na svoje ture. Ok, tata je nešto ekstremniji od mene.
Njegove vožnje su, ako sam dobro shvatila, sasvim istraživačkog tipa. Jednom prilikom, kada nam je, okupljenim oko stola u njihovom stanu, objašnjavao svoju regularnu biciklističku stazu, priznajem da se i meni prevrnuo stomak. Ovako nekako: od Šejkine, preko Mirijevskog bulevara, pa nekako do Mirijeva, sve uzbrdo, pa do kraja (nekog), pa tu bude kraj asfalta, pa tata priupita dvojicu nekih radnika kuda ide ona zarasla staza de se skupila ona gomila kučića, oni mu objasne da ide ka groblju u Višnjičkoj banji, Lešću, tu tata s njima valjda popije pivo pa zapuca među kučiće, preko livade neke, pa izbije na groblje, pa odande, kako kaže, stušti se prema Višnjici, pa nekoj šumi s komarcima gde bude nekakva crkva. Odande već bude lako, sve je nizbrdo, izbije na Višnjičku, pa opet malo popreko pa nazad kući! Mamino lice, dok otac ponosno prepričava svoju afričku avanturu, pretvara se u znak pitanja pa u sunđer, onaj zeleni, jeftiniji što se raspadne nakon čišćenja jednog točka na biciklu.

Posebno opasna zona za mamu, kad ju je već otac nagnao da razmišlja o sudbini bicikliste u Beogradu, je Pančevački most. Dok otac prelazi Pančevac, mama se, kao profesionalni dispečer više puta čuje s bakom koja živi u Krnjači. „Jel stigo? Nije. Jel ga vidiš? Kuku nama!“ Tu već i baka, u horu sa lojalnim komšijama iz zgrade koji posvedoče da je Pančevački most nemoguće preći na biciklu živ, uvere mamu da je stvar sasvim opasna, ali će joj još javiti. Kad otac stigne u Krnjaču, krenu da ga zovu odavde s Mirijevskog bulevara, preklinjući ga da ostavi prokleti bicikl u šupi kod babe i da se kući vrati dvonoške. Majka zove i mene da ga molim da se vrati bezbedno, da ostavi bicikl. Čitava drama proprati tu malu tatinu avanturu. Ko za inat, on popije kod bake i pivo što u maminoj fatalističkoj svesti već iscrtava spomenik u obliku mršavka na biciklu.

I tako redom. Ipak, otac ne odustaje. Od kada je otkrio bicikl može da se ne javlja na telefon, da nema objašnjenje zašto izlazi iz kuće i da ne mora nikoga da povede sa sobom. Ipak, svi se brinemo. Čim dođem do para ima da Džoniju svečano predam moj bicikl, noviji od njegovog sadašnjeg koji je svakako svašta prošo, a ja da kupim nov. Tako ćemo biti bezbedniji u gradskoj džungli, a oni nek zovu! Samo vozi, Džoni!

Lutke u Subotici

U drugoj polovini maja u Subotici je održan Međunarodni festival pozorišta za decu. Sa zakašnjenjem prenosim par utisaka sa ovog fenomenalnog festivala koji je, čini mi se, po malo skrajnut, kao uostalom i celokupna kultura za decu ukoliko ista nije u službi, ili u okviru nekakve promotivne kampanje. Uglavnom, glavnica ovog festivala već godinama unazad posvećena je lutkarskom pozorištu koji u Srbiji (ni u bivšoj Jugoslaviji) nema nekakve značajne korene ako izuzmemo na svoju ruku osnovane i sada živuće lutkarske scene u okviru pojedinih dečjih pozorišta. Dakle, nema nikakve škole za lutkare ili pisce koji bi bili specijalizovani da pišu za ovu vrstu pozorišta. Ljudi iz Međunarodnog festivala pozorišta za decu gaje ideju da se u Subotici pokrene akademija koja bi obrazovala buduće lutkare i njihovu ekipu, ali očigledno nema puno interesovanja u kulturnim krugovima da se ovakva škola podrži materijalno.

Par predstava koje sam pogledala na ovogodišnjem festivalu po svom profesionalizmu, idejama, pričama i nevelikom budžetu svedoče da je lutkarsko pozorište svakako realna opcija i dapo mnogo čemu prevazilaze (ili sprečavaju) raznorazne bolesti čiji smo svedoci u igranim pozorišnim predstavama: insistiranje na „savremenosti“, „modernosti“, „suočavanju sa realnošću“, glumačkoj i rediteljskoj sujeti i sličnom. Jednostavno, budući da je reč o posrednom pozorištu u kom su ljudi neka vrsta izvođača radova, a u prvom planu su lutke do izražaja dolazi čista igra što pozorište jeste i treba da bude!

Sve moje simpatije otišle su predstavi nemačkog Dalekog pozorišta i njihovoj predstavi „Taj mali sam ja“ koja je kombinacija pozorišta senki i lutkarskog pozorišta. Glavni junak je nedefinisana životinjica koja, u susretima sa različitim, nama poznatim bićima, pokušava da ustanovi ko je zapravo. Ovi susreti prikazani su u dva plana: prvi je mala scena u okviru koje glumci animiraju lutke u životinjskim oblicima, a drugi je projekciono platno na kom se prikazuju senke ovih junaka. Tehnički gledano, pozadinsko platno omogućava gledaocima u poslednjim redovima da jasno prate predstavu, ali suštinski oba ova plana su deo jedinstvene predstave: pitanje identiteta neimenovane živuljke i njenog puta do samospoznaje i pankerskog prihvatanja sebe samog, rogatog i repatog, takvog kakav je, odvija se na dva međusobno povezana plana. Baš kao što živimo jedan, onaj svakodnevni život a u pozadini se projektuje neki naš spetljan duh koji paralelno traga za pravim putem. Otuda je ova predstava osvojila moju pažnju jednostavnošću (u smislu upotrebe sasvim skromnih sredstava scene) i apsolutnom plemenitošću svoje ideje.

Druga predstava koja me osvojila je „Susedi“, Krasnojarskog pozorišta lutaka iz Krasnojarska. Reč je o tradicionalnom lutkarskom pozorištu, onom u kom ruke glumaca, prturene kroz scenu-prozorče, oponašaju i animiraju različite junake. Prostodušnost ove predstave u kojoj se nadgornjavaju dva suseda – vredni medved i lukava susetka lisica koja mu krade i pojede sve što spremi, upeca i odloži, osvojila je pažnju sve dece u publici koja su glasno i skandirajući ukazivala medvediću gde je lija sakrila njegove zalihe. Isprva začuđena kolko se deca oduševljavaju tako zastarelim i sasvim jednostavnim dramama kao što je ova, poslče deset minuta sam se prepustila i sama počela da uživam u ovoj priči i njenim toliko naivnim ali simpatičnim peripetijama.

Rumuni su na Festival došli sa ambicioznom predstavom „Čudesni zvezdani jelen“ koja kombinuje ritualni, igrani, plesni i lutkarski teatar uklapajući sve ove dimenziju u sasvim jedinstven doživljaj omrznute reči transcendentalno. Naime, cela predstava je zasnovana na starim balkanskim mitovima i oponaša ritual. Iako mi je na trenutke delovala sasvim čarobno, pogotovu zbog ekonomičnosti u korišćenju scenografije (jedna vrteška koja oponaša valjda cikličnost vremena, sveta, kretanje u krug i slične stvari koje je nemoguće osporiti), na momente mi je delovala pretenciozno, preozbiljno i otuda je, uprkos odličnoj muzici, otišla u drugi plan u odnosu na druge predstave koje su bile skromnije po zacrtanim ciljevima.

Jedna takva je bugarska lutkarska interpretacija „Labudovog jezera“ izvesnog bugarsog pozorišta Atelje 313 (pojma nemam ima li ikakve veze s našim 212!). Budući da sam je gledala iz poslednjeg reda, sa stepeništa, između ramena dvoje, ko i ja, okasnelih posetilaca festivala, delovala mi je još čarobnije: kao da kroz špijunku nekakve čarobne kutije gledate šta se unutra radi. Nikad u životu nisam bila svedok takve fragilnosti oponašane fizičkim predmetima!

I za kraj, od onoga što sam gledala, u sećanju će mi ostati predstava „Bez komentara“ Južnočeškog pozorišta. U pitanju je marionetsko pozorište, ali toliko usavršeno da ne možete očima da verujete da je ciklus jedne ljubavne priče predstavljen sa toliko dobro odabranih i uverljivih detalja. Ova predstava me ponajviše nagnala da zaboravim na medij kojim barata, pa sam na trenutke pomislila da gledam ljubavni film: par koji se sreće od malih nogu koje voze bicikl (u suprotnim smerovima naravno), pa se susreću, pa ide smena godišnjih doba, pa se tu udruže i život se dalje odvija na ovom lutkarskom platnu kao da vas je neko uveo u sopstveni san.

Iako je Subotica, za moje pojmove, sasvim čudan grad – nema semafora na glavnim ulicama, a svi vozači redovno staju da vas propuste (pa još trube ako oklevate da pređete!), ova udubljena lutkaska fantazija delovala je kao neko čudeso unutar sasvim ustaljenog sveta. Kad svi sve razumeju, nejasno vam je zašto se iko trudi da lutke nauči da voze bicikle! Samo da prikaže nekakvu romansu.  

Pravo na noć

Kaže: „Ulice pripadaju nama! Protest protiv neustavne zabrane prodaje alkohola posle 22h: SREDA 11.maj 21:59h, park kod PALASA. Ako ne prosledis ovu poruku na minimum 5 adresa nikada neces piti pivo u parku posle 10 uvece. Ne prekidaj lanac srece, salji dalje!“

Piši, piši mi, il što bi reko voditelj 202-ojke "recite dal vam je ovo ok". Pa, što se mene tiče, niko me neće sprečiti da pijem kolko oću, kad oću i gde oću. Ne da ću da dam da me zato hapse, nego ću taj moment da prespavam. Kauciju mi ne plaćajte!

Braćo pijanice, je li iko sprečio Đuru Jakšia da pije u vreme kada su Skadarlijom kružile policije, a centar grada kakvog ga danas znamo bio odvojen od nakrivljene Skadarlije šančevima punim smrdljive vode? Tamo si pio, a da ti niko nije brojio. Niko, nikad nije sprečio pravog alkosa da pije kolko mu se oće. Ako nisi alkos, šta ćeš pred Palasom? Kakav je to način - pravi alkosi sede po Palmotićevim, na njih se cokće u pauzama za ručak i sa mamicama na ručkovima po predgrađima, a u centru se bori za njihova prava. Ko je korisnik tih prava? Vi niste! Niste pa da se ubijete pred Palasom. Šta onda večeras branimo pred Palasom, u tom parkiću de se pije pivo? Pravo na druženje? Niko nikad, sudeći po Dušku Radoviću, a bogami i po Šabanu Šauliću nikoga nije sprečio da se druži. To nije pravo, svakako ne ustavno. Zaustavno možda. Šta onda branimo dalje? Kafane su postojale u legalnom, il ilegalnom obliku oduvek, bile ustavne il neustavne. Dalje branimo možda samo renome samih sebe kao noćnih ptica kiteći se perjem svojih očeva i dedova alkosa, za čijom destruktivnom slobodom žalimo al ne smemo da je živimo jer nam ne daju žene, šefovi, muževi i babice zdravog razuma. I Ustav o je. Branimo pravo na noćni život? Gde je dnevni da mu ganoćni zavuče? Noćni živuljak u Beogradu je samo produžetak dnevnog de se jebu šefice, akauntice i alternativne cice pa se izjutra na njih zaboravlja, a onda o istim avanturama i Velikim Blobovima piše na blogovima. I pije se limunada i ide na makrobiotičke seminare na Divčibare, dakle radi se i preko leta. A, kanalizacija šljaka! Za razliku od Krnjače gde možete piti kolko oćete al pišati kolko vam dodole dozvole. I niko o tome ni štrajka da rekne.

Je li to pravo na noćni život ikada bilo zagarantovano? I koga je za to ikad bilo briga? Ako ga javno, dakle na ulici, branimo, podrazumevamo da je ono negde zateftereno, zagarantovano, pa naknadno ugroženo. Šta sve danas ne spada pod pravo. Mene je recimo ovaj napis o protestu podsetio samo na to koliko pijem, te da je to možda previše, te da bi možda mogla da usporim. Al usput i da se izborim za pravo za neusporavanje. Kao one ženice što s šoljicama kafe stoje na pločnicima i srču cigarete ko da su priključene na neki svemirski brod sa pipcima punim nikotina koji u određeno vreme preleće Beogradom. Dakle, kroz zabranu ti osvešćuju pravo, pa ga ti skontaš i onda nakostrešiš perje. Mene samo muči zašto kostrešiti perje kada je za to vreme sasvim veoma moguće piti. U svom stanu, ili u kancelariji ili bilo gde.

O jednoj Novoj godini koleginicu su zaustavili na portirnici i pretresli je, te oduzeli flašu pelinkovca koju nam je ponela. Iako svi znamo da svakog dana u godini svi, pa čak i portiri, piju, ovaj dan inače namenjen za pijenje, bio je dan i za pretres. Eto, poklopili se dan zabrane i dan svetkovine. Tako isto i danas, tj. večeras, poklopiše se dan za pijenje i dan za borbu za prava. Beograd se oduvek, pa i danas dizao samo zarad simboličnih pobuna. U suštini oni ne vole alkohol ni alkose ni sve te propalitete. Vole samo da ih se vidi kako drže pivdžu u parkiću. Pijani isleđuju pijane i duvaju jedni drugima za vrat. Tako im je valjda toplije.

Večeras će, ispred Palasa, da se okupe svi oni koje zabole levo ćoše za to gde rastu šljive, ko prosipa mleko, ko peče rakiju, ko je truje, kako se pravi viski, od čega povraćamo. Bitno da svraćamo na proteste, tako su zgodni, u centru grada, u prolazu. Pokupimo Siti magazine i pivo i pljuge pa na protest! A, onda nunaj decu, teši muža i jedi govna do ujutro. Nezaposlen, al neuništiv u nebulozama. Silni beograđanin. Taman kad se izsaginjete nekom gazdi tamo oko Obilića i Kosančića, kad mu poližete svako jajce ponaosob, a uskršnje ste već odložili za dalju sreću, a vi svratite da protestvujete. Pošto niste protestvovali kad su izmeštali Cigane, kad su svakom srpskom seljaku i radniku zabranili pravo na pošten život od svog rada, da makar zatražite svoje pravo na noć.

Biciklistički dnevnici, Dejvid Birn

Kao ljubitelj bicikla, oko mi zaigra na svaki pomen ovog dvotočkaša koji bi mogao imati, pored one meni najdraže, prevozno-avanturističke i neku drugu, da tako kažem, simboličku funkciju. Recimo, bicikl koji vozi junak nekog filma ili knjige automatski ga u mojim očima karakteriše kao pozitivca, nosioca neke tajne poruke autora ovog dela ili jednostavno ukras po meri moje duše. Nešto kao da sanjamo isti san iako on ne mora značiti baš ništa posebno za ostatak čovečanstva. Ako bih, na onim testovima „povežite srodne pojmove“, morala da povežem bicikl sa nekim značenjem većim od njega iz kolone preko puta, upravo bi bicikl od svih pobrojanih običnih stvari iz svakodnevnog života (korpa u prodavnici, semafor, maramica, itd.) bio povezan sa slobodom iz popisa značenja. Ni manje ni više. A, sigurna sam da je više, jer sloboda nosi i neke obaveze, a bicikl baš nikakve!

Uglavnom, tako se ja oduševim kad se bicikl pomene u bilo kom kontekstu! Čujem da je Beket voleo da vozi i odma ga vidim u drugačijem svetlu, ili saznam da je bicikl bio bitan feministkinjama jer su valjda mogle da šire noge na neki drugi, ne sasvim ženski način, pa mi i one nekako postanu simpatičnije. Jedini ko ne gubi u ovom mom nakaradnom povezivanju stvari je bicikl. On samo dobija na kvalitetu, dobroti i nekakvoj nedefinisanoj životnoj snazi i radosti.

Tako sam, prirodno, uzela da pročitam knjigu muzičara Dejvida Birna, „Biciklistički dnevnici“ u kojoj on opisuje gradove viđene iz ugla bicikliste. Prvo što mi se svidelo u ovoj knjizi je sasvim konkretan opis onoga što mene fascinira u vezi sa vožnjom popularno nazvanog dvotočkaša – ugao malko viši od onog koji imate kada samo hodate ulicom, ali nezaprečen okvirima prozora (kao kad se vozite drugim prevoznim sredstvima). Kao što se prostor percipira drugačije (sasvim ste direktni učesnik uličnih ili dešavanja prostora kroz koji se vozite), tako je, kako Birn primećuje, i vreme, doživljeno sa sedišta bajsa, neka vrsta osveženog, ponovo osvojenog vremena koje se inače zaboravlja i gubi prilikom hodanja ili vožnje busom, kolima, vozom, avionom... Jednostavno, bicikl vas postavlja na jedno sasvim ljudsko mesto, ali taman toliko ubrzano da donese onu dozu uzbuđenja koju nose recimo montažne sekvence u filmovima ili muzika iz slušalica kada se hoda gradom.

Taj opis koji sam sasvim razumela, napravio je prijateljski pakt između mene i daljih Birnovih beležaka. Druga stvar koja mi je prijala je autorova posebna pažnja za arhitekturu kao neku vrstu neprimetne scenografije svakodnevnog života – oblik zgrada i generalno tip pejzaža koji nude određeni delovi sveta oblikuje svakodnevni život kroz naizgled banalne sitnice: put kojim čovek odlazi od kuće na posao ili do prodavnice vremenom preusmerava njegov krvotok dajući naloge malim saobraćajcima u glavi i organizmu. Ubrzava ili usporava njegov metabolizam, tok misli i, samim tim od čoveka čini neku vrstu metastanovnika sveta. Stanovnika koji ujedno ima neki društveni, politički ili ekonomski status na široj mapi sveta i svoje lokalne zajednice, ali i status termita koji živi u arhitekturi grada, veoma povezanoj sa tunelima sopstvene duše i uma. Veoma mi se svidela ova ideja o vezama između spoljnog i unutrašnjeg prostora u kom živi pojedinac i celo društvo. I čini mi se da niko, izuzev bicikliste, ne oseća tako dobro ovu vezu između ta dva prostora. Jednostavno, ostala prevozna sredstva vas previše brzo prenesu s jednog na drugo mesto, dok, kada hodate, previše utonete u sopstvene misli, pa ta veza između vas i okoline vremenom postane podrazumevana. Samo na biciklu je ona vazda živa i stalno vas podseća da ste prisutni, iako, u vezi s tim, od vas ne zahteva ništa drugo osim da u tome budete.

Knjiga će verovatno biti daleko zanimljivija i onima koje zanima savremena likovna umetnost, u šta ja ne spadam, ali je i taj deo Birnovih putopisa izložen sasvim nepretenciozno tako da, ukoliko nemate dovoljno zanimanja il makar informacija o dešavanjima u svetskim galerijama, ne osećate ovaj deo knjige kao teret, već pre kao neku dodatnu, simboličku nadgradnju celokupnog putovanja.

E, sada, ono što mi je ostalo za dalju degustaciju i donekle odvojilo moja biciklistička lutanja od Birnovih je određena, da tako kažem komunalna i ekološka svest, briga koju Birn kao biciklista posebno gaji i njome se ponosi, a koja je meni ako ne nespojiva sa biciklom i ovim dnevnicima, a ono donekle daleka. Naime, pri obilasku niza gradova (Istambul, Buenos Ajres, London, San Francisko, Njujork, Manila itd), Birn ne propušta da ukaže na povezanost između otvorenosti ovih gradova za bicikliste (biciklističke staze, organizacija saobraćaja, pogodnosti za bicikliste, zagađenost, itd) i neke vrste duševnog zdravlja te urbane zajednice. Meni je ovakva briga za sveopšte dobro koju, kao biciklista, treba da poseduješ i to uverenje da je biciklista neka vrsta Mesije koji oslobađa urbane sredine dosta strana i, u više navrata me začudilo koliko se podrazumeva da su biciklisti pozitivci u tom ekološkom, političkom i svakom drugom smislu. Ovo bih možda nazvala viškom značenja, teretom koji prosečni dvotočkaš ne može i ne mora da ponese.

Ta briga za očuvanje parkova u gradovima, organizovanje biciklističkih samita i društava i usvajanje nekakvog oreola oslobodilaca ulica opterećuje naše bicikle i smatram da se ovog ekološkog tereta treba osloboditi maksimalno. Mada, kapiram da ako kupiš mnogo skup bajs možeš da se istripuješ da on znači više nego što odista znači, tj. dva točka i radost na njima. Ni manje ni više od toga!

Lanac istine

Na fejsbuku sam naletela na raspravu u kojoj su se svi složili da nam prodavci Forneti peciva rade o glavi. U pitanju je bilo jadanje zaposlenih u istoj firmi koji su primetili da već duže vreme kupuju i nezaustavljivo jedu Forneti peciva. Pretresajući ovu situaciju, došli su do zaključka da ove kiflice u sebi sadrže supstance koje kupce čine ovisnicima, goneći ih da iz dana u dan kupuju i jedu ovo pecivo. Rasprava se otegla, ali svi su, uz određene finese, bili sigurni da jednostavno u tom pecivu postoji nešto nezdravo i narkotično.
Čitajući ovu prepisku pomislila sam da ovo nije prvi put kako se ljudi žale na određenu hranu ili piće koje iznova i iznova kupuju i konzumiraju, žaleći se da im neko radi o glavi. Da ta hrana i piće kojoj nikako ne mogu da se odupru, sama u sebi sadrži neku hemiju, neke čari kojima je teško odoleti. Često cirkulišu mejlovi u kojima nas upozoravaju da određena hrana sadrži supstance opasne po naše i po zdravlje naših bližnjih. Da će nas, takoreći, jednog dana ubiti. I svi revnosno prosleđujemo ove mejlove dalje uvereni da radimo dobru stvar, da smo deo lanca istine.
Ipak, to nas nekako nikada ne izostavi iz lanca ishrane koji sve više i sve češće sadrži namirnice za koje nije valjalo ubiti, ni ugroziti, već samo ih dobro začiniti da naša nepca ne odole. A, onda, tako oparen, jezik krene da se uvija, da izbacuje istinu: o otrovu, o tome da što pre moramo naći tog ko nas truje i nagoni na samoubistvo iz dana u dan.
Nisam hemičar, ne umem da kažem da svi ti Forneti ne sadrže nešto što je toliko halucinogeno, toliko jako i neodoljivo da mu je, čiste svesti, nemoguće odoleti. Ipak me začudilo da niko od dvadesetak i kusur ljudi koliko ih se javilo sa pauze za ručak nije pomislilo, pa i napisalo da smo, povrh hemije, loše ishrane, manipulacije, reklame, jednostavno proždrljivi.

Obrve

Svaki put kad gledam B92 vesti pomislim da je je krajnje vreme da iščupam obrve i ispravim kičmu (il obrnuto) i da će sve u ovoj zemlji biti bolje.

Ako izuzmemo izveštavanje RTS-a tokom petooktobarskih ferija kad su se voditelji javljali iz studija u kišnim kabanicama, duksevima, ležerno ogrnuti jaknama ko partizanske vođe u SFRJ filmovima koje nemaju kad da vas prime zvanično kad je zemlja u urgentnoj situaciji, pojam „angažovanog čitanja vesti“ je, evo već godinama unazad, zaštitni znak televizije B92. Da sam sklona nekim teorijama zavere, pomislila bi da imaju posebnog učitelja glume koji diriguje njihovim obrvama, koreografa koji vuče njihova ramena da se rašire slobodarski, al kruto jer sloboda još nije došla na naša vrata, nekog drkoša koji im duva dim pravo u usta pa se, kao pred skvodom iznuđivača i neprijatelja mršte i opiru da budu pokoreni. Pa to je čist pornić grimasa! Šta nam njihove voditeljke rade, obučene kao njihove RTS-ovske mamice, samo mnogo strože, zlobnije, direktnije, hladnije. Čak i kada se naviknete na tu vrstu obraćanja, nemoguće je da vam, u raznim intervalima, ne dođe da prosto prekinete tu maskaradu i glumatanje garda. To „mislite o tome“ čitanje vesti koje uporno, godinama pokušava da održi status nekog glasnika neobaveštene, izmanipulisane raje kojoj samo treba ugasiti tranzistor i izmaći lavor ispod ukišeljenih i rascvetalih palčeva pa da prohoda, progovori i uzme svoje pravo.

Problem je što se ovakav način čitanja vesti, počev od lajbahovski fiksirane Maše Mileusnić i kartun netvork Ivane Konstantinović, već primenjuje kao neki sistem glume pa svaka nova voditeljka koja se obre u sakoima ovog izveštačkog štaba deluje kao jedna od Čarlijevih anđelica koje poziraju u akciji, lože se na strogoću i teniraju hladnokrvnost upravljane koncima svog nalogodavca i velikog bosa.

Sva sreća pa u neko doba mora da ide i vremenska prognoza, tako da vesti na B92 liče na isleđivanje u sobi sa dobrim i lošim policajcem. Pošto nas Maša i Ivana i njihove učenice izrešetaju pogledima, eto nas u eksterijeru sa mekanijom curom koja govori umereno oblačnim i mestimično nasmejanim licem obavijenim šarenim šalom. Iza nje puca pogled na grad, obične, svakodnevne ljude i nemoguće je odupreti se utisku da ovakvom dramaturgijom, kostimografijom i stilom glume, B92 gaji taj ucenjivački odnos prema gledaocu. Prvo ti sabije u grlo apriorno nadrndan stav nekoga ko je uvek na straži da ulovi laž, koji je vazda budan za rzliku od tebe prosti, u fotelju ušuškani stvore što si jutros kupio but a da se nisi zapitao šta god pametno, i drugi koji na grad gleda tim „Grlom u jagode“ pogledom novobeogradskog skitača kome, padala kiša, grejalo sunce, ne treba ništa do topla šolja čaja i jednako topao krug prijatelja zajebanata. Zapravo, nakon što vas izrešetaju, čini se da taj osmeh one male voditeljke iz prognoze morate da zaslužite, da zaslužite da izađete na ulicu samo s kišobranom, da uživate na beogradskom suncu, kiši ili čemu god, kao da prognoza vremena važi samo za one koji prežive ispit „teških vremena“ i uspravno držećih beskičmenjaka. Ostalima je tako mestimično oblačno vazda.