Velika Subotica

U povratku iz Subotice, na autobuskoj stanici u Beogradu zapodenem razgovor sa ženom koja putuje iz Novog Sada u Niš. Izvinjava mi se žena što mi se tek sada obraća, iako smo sedele jedna do druge dobrih sat i po, a ona, eto, sada nastavlja za Niš, a ja ostajem u Beogradu, ali imamo tih deset minuta da se upoznamo i popušimo po cigaru! Pomene mi da nikada nije bila u Subotici, i začudi se na moju konstataciju da je Subotica ogroman grad, ama veći od Novog Sada. Ako, poput Grka koji su za mernu jedinicu ljudskog tela uzimali oko, za premeravanje gradova uzmemo gradski trg, Subotica ih u sebi ima daleko više nego Novi Sad! Kaže ona, ma otkud to, mislila sam da je manji. Ja zapela da je veći i ode žena za Niš sa mojom - dezinformacijom. Jer, dogegam se ja kući i bolja polovina me razuveri - naime Novi Sad je veći. Ako izuzmemo moje generalno nepoznavanje geografije (jedno u nizu rupa koje mi odlikaši nosimo pored dlakavog sira i valjda svetleće Lazareve glave, i sanki i diploma i pernice koja kad se probuši iz nje ispadaju konfete i plastične ribice, sve to zbog šestara!), ova moja pobrkancija dobrim delom dolazi i zbog dečjeg festivala na kom sam bila i ove godine, a koji mi uvek ostavi utisak da je Subotica daleko veći grad nego što uistinu jeste.

U pitanju je Međunarodni festival pozorišta za decu koj se ove godine održao 19. put u Subotici. I ove godine većinski su prikazane lutkarske predstave, na moje veliko zadovoljstvo. Kao i prošle, i ove sezone sam imala utisak da je lutkarstvo, o kom inače ne znam mnogo sa teorijske strane, čudan kutak pozorišta u kom je u isti mah moguće biti naivan i nevin (u smislu pričanja priče, sadržaja, ideja) i neviđeno moderan i zauman (u formalnom smislu), što je, ako se uzmu u obzir savremeni tokovi u teatru gotovo nemoguća misija – il zadovoljavate sebe ili publiku; il ste neki moderni drkadžija koga voli šačica studenata FDU-a i pozorišnih kritičara ili ste masa koja igra na nekakvim improvizovanim „brodvejskim“ skelama za čitaoce Laguninih izdanja.

Al, da skratim mudroseraj, ove godine me posebno oduševila prva predstava prvog dana zvanične (takmičarske selekcije), „Kamen po kamen“ španskog Pozorišta Kasteljon de laPlana, rediteljke Roze Dijaz. Priča je sasvim jednostavna i zapravo govori o životu usamljenog čoveka na plaži kom bi sve bilo potaman kada bi imao prijatelja; on ima čudne ideje zbog kojih ga komšije smatraju zaludnim i zbog toga mu je drug samo more sve dok ne pronađe najboljeg prijatelja u pesku.

Zvuči suviše prosto il suviše suludo, ali ako zamislite da je cela ova priča odigrana samo sa dva prsta glumca i animatora Sebastijana Gombau koji celokupnu scenografiju podiže iz malog kofera punog peska, kamenja, praznih ribljih konzervi (posebno me razveselila ova pojedena metafora u svetu ideja!) koje tokom predstave dobija raznorazne oblike i „živote“, osetite neku praiskonsku snagu Lepenskog vira i, u isti mah, naivne dečje bajke iz slikovnica i nekakve usputne prašine lučkog gradića na prstima i pod noktima. Možda uspete da dočarate zaokruženu magiju kojoj nije potreban baš nijedan specijalni efekat, čak ni prevodilac da vam u uši ubaci šum talasa ove morske priče o potrazi za smislom života.

Sličnu fascinaciju izazvala mi je i predstava slovenačkog Mini teatra, inače manje-više redovnog gosta festivala i ovogodišnjeg nosioca Granprija festivala, „Snežana“. Ali, na nešto drugačiji način. U pitanju je postdramsko pozorište zasnovano na bajci „Snežana i sedam patuljaka“ – radnja je smeštena u industrijski gradić nepoznatog imena, na sceni dočaran samo jednom mašinom u koju je uklopljeno i ogledalo zle veštice-maćehe (nalik ogromnom bilbordu koje se, na rasklapanje, kao po narudžbini naručilaca reklama, menja iz lika zle veštice u lik Snežane), zatim rudnik sirotih patuljaka (izvora humora u ovoj modernizovanoj bajci, ali takvog da nikada ne prelaze u parodiju izvornog materijala, već pre nadogradnu, ili iščašenje u pravcu nove priče). Inspiracija ekološkim kampanjama protiv zagađenja planete uklopljena je u bajku na nadrealistički i humorističan način tako da i likovi i scenografija plutaju u prostoru između klasične (univerzalne) i modernizovane bajke, predstavljajući svojevrsnu postapokalipsu ne savremenog sveta, već savremenih tumačenja i savremenog teatra. Ogledalo postaje jednako paravan za odsjaj u pravcu zle veštice koliko u pravcu kritičara i nadobudnih modernizatora bajki, tako da komad na prvom mestu slavi igru, zbog čega sam ga i zavolela.

Sasvim posebno mesto zauzima ruska predstava „Mala roda i strašilo“ koja je, u odnosu na prethodne dve ponajviše deo klasičnog lutkarskog pozorišta (nevidljivi glumci, vidljive, savršeno animirane lutke, godišnja doba). Iako je priča o prijateljstvu, te slobodi koju morate pružiti svom dobrom drugu da se razvija i, od vas, eventualno, odleti u svoj svet, relativno dugovečna i prepričavana, u ovoj predstavi Belgorodskog državnog pozorišta lutaka progovara toliko praiskonskom, savršeno naivnom toplinom da deluje kao da je prvi put čujete. Što se kaže – podiže duh! Skromno skrojena scenografija, kao i lutke, bez ikakvog preteranog ulaganja u bombastično „oživljavanje“ očigledno neživog sveta lutaka, upravo doprinose da lutka u ovoj predstavi dira čoveka svojom delimičnom oživljenošću koja u daljem razvoju u glavi gledaoca stvara vrlo jasnu i bolnu sliku o nerazvijenosti i krhkosti samih motiva o kojima je ova konkretna priča.

Posebna je bila i predstava „Medved“ po Čehovu, Kostromskog regionalnog pozorišta lutaka koja se dešava na sceni veličine omanje muzičke kutije, a izazvala je smeh koliko i Radovan treći. Onda je sve jasno.

Iako mi se intimno nisu preterano svidele, mislim da treba pomenuti još dve predstave: „Prljava krila“, delo Čileanca Davida Zuazole i „Crveni balon“ po čuvenom francuskom kratkom filmu, inače prva pozorišna produkcija mladog String teatra iz Velike Britanije. U prvom slučaju, fascinacija je izazvana tehničkom izvedbom autora koji sam osmišljava i pravi lutke od otpada, kao i njihov celokupan seting – neku vrstu medmaksovskog sveta od žica, lampica, prašine, pokidanih velova i mačjih očiju sa dečjih rančeva ne bi li dočarao postapokaliptični svet u kom sve što je lepo umire. Lik tvrdi da mu za montiranje celokupne scene, kad je brz, treba sat i dvadeset, a normalno – čak dva sata vremena! Sve je ovo fascinantno, samo što, nakon prvih 10 minuta začudnog efekta kompletnom scenom, gledalac počne da se navikava na takvu lepotu i uočava da tu – nema života, što je za lutkarsko pozorište posebno nezgodno. S druge strane, Crveni balon je asketska predstava u kojoj su sve lutke nalik jedna drugoj, a muzika i scenografija (tabloi koji oponašaju gravire ili crteže gladnih umetnika na Monparnasu) oličavaju svet visokih zidova iznad kojih pokušava da se izdigne mašta jednog običnog dečaka.

Problem, koji možda ima veze sa mladošću ovih entuzijastičnih umetnika, inače odraslih u lutkarskom pozorištu na brodu koji godinama unazad vode njihovi baka i deda (sinopsis za horor film?) je taj što ovi umetnici previše žele da prenesu značenje i „atmosferu“, dakle rezultat, a premalo se bave procesom koji svakako, na neko konkretniji način mora proći kroz oči, čula i, ako im se posreći, dušu gledaoca.

Ali, duša je teško dostižna stvar i ja sam srećna što sam je na ovom festivalu osetila najmanje tri puta!

Morogati

U neko doba.
nije dobro, a što li,
traži šta boli, ko voli
muvaj se, sipaj i prospi,
živ li si ili bože prosti
dovoljno li je ili manje
snage, para, dara
u sekundi dobro, baš dobro,
a onda mnogo loše, brate
znaj, znajte
u tim časima se morogate.

Koska, koska, koskica

Niko ko moja baka ne ume da tepa hrani. Mesto rebro, uvek će reći rebarce, mesto slanina – slaninica, mesto juneće koske – juneće koskice, a tu su još i pršutica, supica, uvce, kolence, džiga, sarmice, salce, čorbica, giba, lukac, prasence a sve to da malo zamastiš crevca.
U našem jeziku narod od milja originalno oslovljava (jer su mali, slatki, kiseli, vrući, kratko traju, šta bilo) salčiće, kiflice, krastavčiće, rakijicu i ostalo malo i kratko jestivo i piće. 
Nedavno sedim sa drugarima i zapitasmo se koakav je to oblik reči ćufteta (originalno od ćufte)? Meni zvuči da je delimično od milja, a delom se reč, sama od sebe spljoštila u nastavak „ta“ kao da je neko stalno, ko dobrog druga, tapše po ramenu.
Strana jela, kasnije uvedena na naše stolove, obeležena su posebnim nazivima, iščašenim oblicima njihovih naziva. Takve su palačinke koje su u dedinim ustima uvek bile u jednini (jer nije smeo da jede slatko, a voleo ga je pa ga je gospodski uvek oslovljavao u jednini) i to kao palačinjak i to sa đemom ili od orasa. Čak i kada sam naučila kako se pravilno izgovaraju ove reče, činilo mi se da se njihov nepravilan oblik pravilnije veže za doživljaj te hrane, te da nepravilno upotrebljene, te reči plastičnije prenose ukus koji ova hrana ima. Za mene i meni bliske ljude. Ko recimo pašta šuta! Kada je mama, otkrivši ovaj „specijalitet“ (stavljam ga pod navodnike jer mi je to najneomiljenija hrana), počela da ga kuva svake nedelje, deda ga je opasno zavoleo, ali nikada nije naučio da ga oslovi pravim nazivom. Svaki put, kada bi se pašta šuta pomenula u razgovoru, deda bi samo zabacio glavu unazad i podigao obe ruke, u znak poštovanja. To je bio lingvistički signal za pašta šutu.
Iako ljubitelji nepravilnog, moji pobornici ove haus lingvistike imali su dara da mi zavrte mozak nekim finesama koje su bile dokaz da tu neka logika ipak postoji  – recimo, šta je proja, a šta projara? Stalno sam ih brkala, a sve babe oko mene su znale razliku između ova dva jela, pa taman da ih probudiš u po noći i ponudiš ih palačinjkom!

Draga Lisa, mojne samo iskreno

Nedavno se u časopisu Lisa pojavila priča elektrotehničarke, manekenke i organizatorke događaja Gordane Đorđević u kojoj ona ispoveda svoje iskustvo sa dijetom prema mesečevim menama usled "gojaznosti" nastale hormonskim poremećajem. Iako sam ranije pisala o raznoraznim „lakim metama“, a pretpostavljam da je i ovo jedna od njih, jednostavno smatram da je objavljivanje ovakvih tekstova neodgovorno. Kad smo kod lakih meta, smatram da ih valja napadati, jer su 1) lake (lako ih je pogoditi, a štetne su) 2) tolerisanjem lakih meta (tzv. simptoma, a ne uzroka zla, snižava se prag tolerancije kod čoveka i stvara iluzija da će jednog dana doći do uzroka problema, čime je on samo vremenom ućutkan i uljuljkan u ideji da traži nekakav koren svega koji se ne nalazi) 3) sportski je, makar u Tetrisu, najebati se matere svim preprekama na putu do slobode i pobede zdravog razuma i dobrog rezultata. Samim tim, bilo bi čak OK da je reč o blogu, dakle, svako piše i lupeta šta hoće, ko ja sad, ali kada se ovakva jedna ispovest pojavi u časopisu koji ipak gaji nekakav renome novine koja je prijatelj žene, prijatelj njenog domaćinstva, njene dece, zdravog života i čega sve ne, nemoguće je ne reći da je reč o jednoj krajnje neodgovorno objavljenoj priči. Autorka prilično nefokusirano priča o svojoj borbi sa viškom kilograma (kako sama kaže ne alarmantnom, nego pre svega uvredljivom za nju kao estetu, te za njenu profesiju kao manekenu) što je sasvim u redu i treba odati dužno poštovanje iskrenosti sa kojom Gordana piše o svom poslu i tegobama koje ga prate. Međutim, nedugo zatim (a ostatak teksta se bavi time), ona prelazi u katarzično naklapanje o dijeti koja ju je spasla (i to ne jednom!) i njen život učinila boljim, a nju, naravno, zadovoljnijom i povratila joj samopouzdanje i sve ostalo što uz to ide. Reč je o nekakvoj dijeti uz pomoć mesečevih mena (i crkvenog kalendara ko nekakvog, valjda, organajzera za praćenje tih mesečevih mena). Ajd za taj vajni crkveni kalendar, nije tolko bitno, može se na njemu zaokruživati i pratiti i mesečni ciklus žene, pa se onda to uveže i imaš za ceo život, pa te i blagoslovi, da ti plodnost, donese sreću, koju paricu, šta sve ne – nebitno je, čak je i simpatično na neki ženeovski način. Bitno je ono što sledi, a to je ubeđivanje ove kolumnistkinje da ne treba brinuti ako vas tih dana kada „čistite organizam“, ništa ne jedući i pijući samo vodu, vata malo vrtoglavica, manta vam se, te da je bitno da samo tih dana ne planirate ama baš nikakve fizičke aktivnosti, neka suvišna naprezanja, te da isključite telefon (ako vam baš pozli, sebi ponavljajte da ćete se vratiti svojoj staroj, sad malo potesnoj garderobi, usled, jelte, tog hormonskog poremećaja, ili, možda, oporavka od zatrudnelosti i porođaja koji istoj sleduje), nego se samo opustite i mršavite na miru i u berićetu! Dakle, suludiji tekst nisam pročitala od ispovesti luckaste Sindi u Huperu, al ona se zajebavala. Ova ženska je uz svoju iskrenu priču priložila i fotku na kojoj grli svoje detence, te još jednu na kojoj se kreči u kupaćem (to je valjda posle crkvenog kalendara). Nema nikakve potvrde od lekara ili makar njenog epiloga šta joj je bilo sa hormonima, samo kaže da joj sad baš do jaja, piči, na jutro ždrakne malo meda i maslinovog ulja, pa udri po poslu i sve puca od samopouzdanja. I jope: ako se zanesvesti, priseti se valjda zašto sve to radi, čemu sve to i kome kurcu služi. Objavljivanje ovakvih tekstova je: 1) morbidno 2) neodgovorno 3) besmisleno. Ako bilo koje dete, klinka, žena, baba i ostale veštice s hormonskim problemima nalete na ovo govno od teksta, nek ga zatvore i odu lekaru. A, urednike časopisa treba poslati direktno u Lazu.
Čak i ako Lisa ovakvom "iskrenom pričom" ko rubrikom pokušava da uspostavi ravnotežu sa PR tekstovima o zadriglim gradonačelnicima po Srbiji koji su se do svoje 35. godine napili krvi svojim sugrađanima u po više obroka-mandata, mislim da se preteralo. Dakle, neka vam ta ravnoteža, samo nemojte biti baš tolko iskreni. Kolko gradonačelnici požderu, tolko "mali" građani - manekenke, voditelji i ostala boranija ne moraju da iseru. Narod će to pozlatiti.

Preciznije

Među nama nema tajne
Samo pumpa, ulje i sajle.
Kad kiša padne unesemo se
U sobu i u se
Kada sunce grane
Upustimo se
U sreću ko prase
Bicikl i ja
To su srca dva
Preciznije
Dva točka i ja

Budimo se

Budimo se zajedno
Nismo na to navikli
Kažu da to nešto znači
Da od tog časa nešto treba preduzeti

Ipak, ljudi zajedno često polude
Bude jedno drugo
Al niko tu ne bude

Budimo se zajedno
Koji sat pre il posle
Među nama znamo da znači
Da se neko nekome kači

Ipak, ljudi zajedno često polude
Bude jedno drugo
Al niko tu ne bude

Želim da ustaneš pre mene
Ili da ja ustanem pre tebe
Samo da ne poludimo zajedno
Jer skupa je sve to mnogo gluplje
I mnogo teže.

Stepenice

Stigao sam u kuću. Godinu je dana od ćaletove smrti. Došao sam iz grada da se razrušim, obiđem grob, popijem koju za tatinu dušu, po malo pospremim jer pola godine niko nije dolazio ovamo. I vratim za grad. U planini me, neočekivano, poslužilo vreme. Na dan tatine sahrane, proletos, tog 13. aprila 2011. padao je sneg. U planini. U gradu samo kiša i prohladno. Ali tamo udarila studen. Baš kada smo natovarili sanduk i volovi poterali uz kosu, ka malom seoskom groblju, udarila je vejavica. Niko se nije nadao i ljudi – mnogi rođaci koji su se rešili da zapucaju u planinu, nađoše se u čudu onako gologlavi i u tankim jaknicama. Tada je bilo sveta. Sada, godinu dana kasnije, samo ja. A, vreme lepo.

Spremim ribu, pasulj i baklave što mi je žena spakovala u torbu i krenem, odmah s voza, gore ka groblju. Ptičice pevaju, grane šljiva već napupele, brdo uz potok naraslo, osvežilo se, uspravilo ko čovek. Šumi potok podno puta, a ja polako, poznatom stazom. Na pola puta, kad zastadoh na izvoru da se napijem vode, setim se da idem na grob. Tati. Da je prošla godina. I pade mi na um da će proći još koja.

Grob ko grob. Zarasto, stopio se sa okolinom. Noviji od starih, čudniji od brdašaca i strnjike u okolini. I ono malo znakova, neprirodnih tragova oko groba – strani kučići, iz sela, za koje sam se pitao otkuda oni u tom kraju kad nikada ranije nisu dolazili, nekakve konzerve, izbile iz zemlje i snega kao ružni nokti, tacne, plastično cveće, oblaci usred proleća – ničega toga više nije bilo. Prošlo je godinu dana i našao sam samo zatravljenu zemlju. Mir. Tišinu. Samo ja i moj obred. Postajao sam, popio tati za dušu i krenuo nazad.

U onoj tišini šume, svašta mi pade na um. Kako me tata prvi put sa planine sveo u grad, odveo u školu – jednu, pa drugu. Kako je mene i majku selio iz barake u baraku, kako me tukao kada sam iz obližnjeg kombinata ukrao sa drugovima flašice fruktal soka, kako je plakao kada sam se udavio ljuljaškom, kako me stavljao za volan kumove peglice i kako je šamario majku. Sve to, u onoj šumi, zbrda zdola, priča bez kraja i konca. Odmah posle ljuljaške, pade mi na um da se nije morao mučiti i bukvalno mesec dana pred smrt ići na operaciju mladeža koji mu je krvario na turu. Da se nije morao ponižavati za toliko malo i posle trpeti bolove, a onda – samo pola meseca posle oporavka, srce se otkačilo. Žena misli, muči me što se mučio za to malo, spram onog velikog što ga je odnelo. A, nije. Samo da je znao, glupo je reći, ali samo da je znao da ne mora ići na kliniku za taj mladež, da to nema nikakve veze. Ne znam ni sam zašto me to muči, taj glupi mladež, ti papiri i nalazi koje je uredno pakovao u fasciklu dok mu je smrt visila za vratom. Od toga me zaboli srca, pa pokušam da slušam potok i ubrzam korak ka kući.

Kuća. Tatina velika stvar. U gradu, u stanu, izbila je velika svađa između njega i mame kada je, u jeku radnog veka, saopštio da na mestu gde je rođen, u planini, želi da izgradi veliku, pravu kuću. Niko ga nije podržao. Mama je plakala zbog para koje će sručiti u selo bez puta, bez struje, bez ičega. Pobojala se da će i sama, pod starost, kad moja deca porastu, morati da se zabije u divljinu. Sa tatom. Ali, on je bio odlučan i – cigla po cigla, kuća je nikla. Usred ničega. Tata se posle penzije, sasvim povukao u tu kuću, nabavio koze, ovce, svinje, posejao grašak, krompir. Posejao čemer, govorila je mama.

Tog proleća, 2002. godine, napravili smo stepenice. Niz kuću, sagrađenu na strmini, često se silazilo u suteren, pored lešnika, kamare drva, pa ka jabuci i šporetu u podnožju. Ka orahu i kantama, zarđalim – od džema, krompira i komine – ispražnjenim i zasađenim lalama i zumbulima. Kada padne kiša, uhvati se glib, tata se kliza. Vremenom su mu propali zglobovi, ruke se skupile u čvorove, kolena se napunila vodom i sve mu je teže bilo da silazi. Šakama se pridržavao za hrapavi zid kuće. Napravio sam stepenice. Kamen po kamen prevlačio sam odozgo i zabijao u zemlju. Posle par dana delovalo je kao da su deo kuće, nekakva žila što prolazi kroz zemlju, ide do lešnika, grana se u njemu u nebu i ide nazad u tatine ruke, žilava kolena, u vodu, istrošene ruke i nazad, do oraha, lala, kamare sa drvima, opalog lišća, vlage. Vremenom, te stepenice su postale deo pejzaža.

Ostalo je još malo vremena do voza za grad. Uzeo sam metlu i krenuo da ih čistim. Stepenice. Došavši do poslednje, lagano sam je prebrisao i zastao. Oblio me hladan znoj. Na njoj je bilo uklesano: 13. 4. 2002. Dan kada sam stepenice završio. Dan kada smo tatu spustili u zemlju, 9 godina kasnije.

Pomisao da sam postavio stepenice sopstvenom ocu da mu olakšam život u planini, kojima je, usred noći, usred planine koračao, a da sam u njih uklesao datum tatine smrti zaledila me. Okrenuo sam se ka planini, uspravljenoj kao čovek i želeo da pitam zašto. I šta to znači. Čemu to? Planina me gledala nemo. Spakovao sam se i otišao na voz sa čudnim osećajem da sam ubio sopstvenog oca.

Negde kod Lajkovca, naučio sam da živim sa tim stepenicama. Iako mi se obmotavaju oko nogu, ruku, glave. Kao neki gorki talog, glavom mi pluta misao da je sve čudno i besmisleno. Želim nazad kući, želim da kažem ženi šta sam video. Ne. Samo želim nazad kući. Mahnito jurim sa stanice i u trenutku kada zakoračim na stepenište naše zgrade osetim bol i setu. Aveti su nestale. Uklete stepenice, planina, tatin grob, poruke, krivica – ničega nema. Samo ja i belo stepenište moje zgrade. Negde na pola puta do stana svetlo se prekine, zastanem oprezno, opipam gelender, a onda ispustim torbe i u mraku se rasplačem kao dete.

Za dedu na godisnjicu smrti